IMPERIJA (1)

Uspon i pad Mogulskog carstva

Grobnica Mogulskog imperatora, Mogulsko carstvo — Izvor: Shutterstock

U vreme kada se bivši vladar Fergane i budući osnivač dinastije Mogul, Zahir ad-Din Muhamed Jalal ad-Din Babur (1505), pojavio na udaljenim severnim indijskim granicama, južnoazijski potkontinent bio je u stanju političke fragmentacije izazvane progresivnim procesom raspada Delhijskog sultanata (1206‒1526).

Iako je raspad centralizovane države, koja je nekada pokrivala glavni deo moderne Indije, već početkom 16. veka dobio nepovratan karakter, Indija je ipak ostala jedan od najprosperitetnijih i relativno mirnih regiona tadašnje ekumene. Teško da bi bilo koji drugi deo sveta, sa mogućim izuzetkom Kine, mogao preduzimljivom i svrsishodnom državniku da ponudi bolje uslove za realizaciju novog velikog imperijalnog projekta.

Početkom 16. veka, zapadna Evropa već je bila na ivici ere žestokih verskih ratova, dinastija Ming u Kini borila se protiv velikih seljačkih ustanaka, a iranski Safavidi imali su teškoće da obuzdaju pritisak Otomanskog carstva. U tom okruženju, Indija se povoljno razlikovala u porastu stanovništva, brzom razvoju gradova, zanatskoj proizvodnji i trgovinskim odnosima između pojedinih nezavisnih ili poluzavisnih kneževina koje su bile deo sultanata.

Međusobni ratovi stalno zaraćenih radža, naravno, bili su neprestani, ali su imali malo uticaja na život indijskih seljaka i retko su bili praćeni potpunim uništenjem gradova i blokiranjem komunikacionih linija između kneževina. Poslednja velika civilizacijska katastrofa – Timurova invazija na severnu Indiju (1398), praćena masakrom, glađu, kugom i političkim haosom – bila je prošlost. Na kraju Delhijskog sultanata u Indiji dolazi do značajnog uspona poljoprivrede zasnovane na najnovijim tehničkim dostignućima, pozajmljenim uglavnom iz arapskog sveta, dolazi do masovne proizvodnje papira i proizvodnje pamučnog tekstila.

Indija se, kao i u ranijim istorijskim periodima, nalazila na raskrsnici najvažnijih svetskih trgovačkih puteva: indijski trgovci su uspešno trgovali sa istočnom Afrikom, Bliskim istokom, zapadnom Evropom, sa zemljama jugoistočne Azije i Kine. Upravo su u Indiju, sa njenim nebrojenim bogatstvima, bile uprte oči pohlepnih trgovaca cele južne Evrope.

Mogulsko carstvo — *Izvor: Shutterstock / photoff*

Pad Carigrada 1453. tako se teško osetio u zapadnom Sredozemlju, ne toliko zbog straha od dalje islamske ekspanzije koliko zbog toga što su Turci presekli trgovačke puteve koji su tradicionalno povezivali Evropu sa Indijom.

U stvari, velika geografska otkrića 15. i 16. veka bila su u velikoj meri uzrokovana željom Evropljana da dobiju alternativne puteve za pristup veoma profitabilnoj indijskoj trgovini, s obzirom na to da su postojeći bili pod kontrolom Osmanlija i Arapa. U Evropi u 15. veku mnogo manje se znalo o udaljenijoj Kini; mnogi su osporili pouzdanost odranije poznate knjige Marka Pola napisane o putovanju u Srednje kraljevstvo.

Upravo su neposredne posledice ere velikih geografskih otkrića postale prvi, još uvek veoma tihi poziv na buđenje za Indiju. Nakon što je Vasko da Gama u maju 1498. stigao do zapadne indijske obale, Portugalija je skoro svake godine počela da oprema sve brojnije pomorske ekspedicije u Indiju kako bi tamo otvorila svoje trgovačke postaje. U dve od ovih ekspedicija učestvovao je i sam čuveni moreplovac.

Simbolično je da se imenovanje Vaska da Game za portugalskog vicekralja Indije (1524) dogodilo gotovo istovremeno sa konačnim ustoličenjem padišaha Babura u Delhiju (1526). Nakon toga, sporo ali postojano napredovanje hrišćanske Evrope od juga ka severu indijskog potkontinenta bilo je paralelno napredovanju islamskog Turana sa severa na jug Indije. Pre ili kasnije, ove dve nadolazeće struje su se morale sudariti, a ovom sudaru bilo je suđeno da predodredi budućnost čitave indijske civilizacije.

OD BABURA DO AKBARA

Babur i Vasko da Gama se, naravno, nikada nisu lično sreli i verovatno nisu ni znali za postojanje jednog drugog. Babur je, razumljivo, bio mnogo više zainteresovan za Evroaziju nego za zapadnu Evropu; učvrstivši se u Delhiju, čak se potrudio da pošalje svog poslanika dalekom velikom knezu Moskovije Vasiliju III.

Međutim, ako se zamisli susret dva velika osvajača Indije, teško je zamisliti da bi tvrdoglavi, direktni, dogmatični portugalski moreplovac lako našao zajednički jezik sa sofisticiranim, višestruko talentovanim, ponekad čak i sentimentalnim srednjoazijskim avanturistom. Savremenici su primetili da je, na primer, miris jezgra muškatnog oraščića dovodio Babura u stanje melanholije, pa čak i izazvao suze kod padišaha jer ga je podsećao na njegovu zauvek napuštenu domovinu u centralnoj Aziji.

Babur nikada nije bio religiozni dogmatičar ili krvožedni tiranin, kao njegov predak Tamerlan. Njegove lirske pesme pripadaju vrhuncu srednjovekovne turske poezije, a njegova čuvena autobiografija (“Babur-ime”) generalno je postavila temelje za novi žanr u istorijskoj književnosti.

Babur je postao poznat ne samo kao talentovan komandant, osnivač carstva i kao pesnik, već i kao izvanredan istoričar, geograf, etnograf, teolog, pa čak i pravnik. Babur se dopisivao sa velikim Ališerom Navoijem (Nizam al Din), ne kao filantrop sa slugom muza, već kao pesnik sa kolegom pesnikom.

Podvige Vaska da Game opevao je veliki Luiš de Kamoiš u svom epu “Luzijadi”, ali teško je i zamisliti poetsko nadmetanje između strogog admirala i jednog od istaknutih portugalskih pesnika.

Nije iznenađujuće da su i sam Babur i ostali vladari iz prve dinastije Velikih Mogula, koji su ispovedali sunitski islam u njegovoj srednjoazijskoj verziji, pokazali relativnu versku toleranciju. Zapravo, to je bio jedini način da strani osvajači zadrže vlast nad zemljom u etnokonfesionalnom smislu. I oni sami teško da bi se mogli smatrati primerima islamske pobožnosti ‒ isti Babur je voleo da pije i odbijao je da pije alkohol tek nakon što je dao odgovarajući zavet pred jednu od svojih odlučujućih bitaka.

Ono što je bilo važno za budućnost carstva bilo je da njeni tvorci nikako nisu bili divlji, neobrazovani nomadi; ovoga puta u severnu Indiju nisu došle horde Džingis-kana, pa čak ni Tamerlanova vojska. Iako su mogulsku dinastiju osnovali Turci, bilo bi ispravnije ovu dinastiju označiti kao tursko-persijsku dinastiju, koja je usvojila kulturu i turskog Turana i persijskog Irana, a takođe je dobro poznavala i razumela raznolik arapski svet. Ova neobična tursko-persijsko-arapska legura posedovala je izuzetnu snagu, koja nije dozvolila pridošlicama ‒ osvajačima da se u potpunosti asimiluju u indijsko stanovništvo i rastvore u moćnoj indijskoj kulturi.

Potpuno islamizovanje Indije, sa njenom kolosalnom veličinom i hiljadama godina predislamske tradicije, bilo je, takođe, gotovo nemoguće. Bez sumnje, pokušaji promovisanja “prave vere” (kao što je bio slučaj dva veka pre Mogula, tokom Delhijskog sultanata) u nekim periodima istorije bili su od strane Mogula uporni, pa čak i poprimali oštre oblike. Ali zadatak potpune islamizacije indijskog potkontinenta od samog početka većina predstavnika nove dinastije doživljavala je kao neostvariv, barem u okviru istorijskog horizonta koji im je dostupan.

Pored toga, mnoge dogme i vrednosti hinduizma, sikizma, budizma i džainizma izgledale su u očima novopridošlica iz Centralne Azije sasvim u skladu sa dogmama i vrednostima islama na koje su navikli i stoga nisu pozivali na njihovo nedvosmisleno odbacivanje.

Intuitivno, dinastija je pokušala da realizuje još jedan, skromniji, ali ne manje težak zadatak – da stvori neku vrstu produktivne sinteze islamske i tradicionalne indijske kulture, kao i organizacije društva. Takav cilj je postavio Baburov, ne baš uspešan sin, Humajun (1530–1555), koji je svojim čisto utilitarnim odnosom prema veri bio oko pola veka ispred čuvenog francuskog kralja Anrija IV: da bi dobio vojnu podršku od moćnog iranskog šaha u Avganistanu, lako je prešao iz sunitskog u šiitski islam.

Mogulsko carstvo, grobnica — *Izvor: Shutterstock / travelarium.ph*

Ali Baburov unuk, Akbar Veliki (1556‒1605), koji se s pravom može nazvati najistaknutijim predstavnikom dinastije, najviše je napredovao u ovom pravcu. On ne samo da je dramatično proširio teritoriju carstva, pretvorivši je u neospornog regionalnog hegemona, već je sproveo mnoge progresivne administrativne i društvene reforme s ciljem razvoja zanatske proizvodnje i poljoprivrede, podsticanja nauke i umetnosti, stvaranja stabilnih državnih institucija i obezbeđivanja ravnopravnosti svojih podanika pred zakonom.

Akbar je prvi od vladara dinastije rođen direktno u Indiji (tačnije, na teritoriji savremenog Pakistana).

OD AKBARA DO AURANGZEBA

Tokom pola veka Akbarove vladavine, Mogulsko carstvo je značajno napredovalo ka jugu indijskog potkontinenta, uključujući Bengal i deo Dekanske visoravni, a skoro izgubljeni Kašmir ponovo je osvojen. Akbarove vojne pobede, kao i ranije Baburove pobede, u velikoj meri su povezane sa širokom upotrebom najsavremenijih vrsta oružja u mogulskoj vojsci, uključujući muskete i topove.

"Zlatni sat Kašmira" (FOTO)

Večna lepota

U fokusu 12.02.2024. 08:00

"Zlatni sat Kašmira" (FOTO)

Foto

Po svojoj vatrenoj moći, sultanova vojska mnogo puta je nadmašivala sve svoje stvarne i potencijalne protivnike, često neinferiorna u odnosu na ratnike padišaha u hrabrosti i u vojnoj veštini, dok je upotreba najnovije artiljerije bila odlučujući faktor u uspostavljanju portugalskog prisustva u južnoj Indiji.

Akbarove teritorijalne pretenzije, međutim, nisu bile neograničene; u mnogim slučajevima nisu uključivane osvojene kneževine u carstvo, od kojih je radije stvarao tampon polunezavisne države, neku vrstu “bezbednosnog pojasa” za centralno jezgro imperijalne strukture. Možda je padišahu bio potreban takav pojas, predviđajući neizbežnost daljeg prodora Evropljana u priobalne oblasti južne Indije. Osim toga, mudri vladar bio je savršeno svestan da mu neograničeno širenje i rastuća raznolikost teritorije koju kontrolišu Moguli, koja neminovno prati takvu ekspanziju, neće dozvoliti da računa na održivu konsolidaciju svoje države. Naime, takva konsolidacija je bila cilj vladavine Akbara Velikog.

Glavna reformska dostignuća Akbara potiču iz druge polovine njegove vladavine (1574‒1605). Izuzetno važan korak bilo je ukidanje tzv. džizija – dodatni porez na hinduiste i druge Indijce koji nisu hteli da pređu na islam. Veliki mogul time je priznao jednakost svih podanika carstva pred zakonom i jednakost svih brojnih verskih veroispovesti koje se ispovedaju u njegovoj državi.

Štaviše, Akbar se nije plašio da uključi hindu radže na ključne pozicije u vojnoj i civilnoj administraciji i finansira izgradnju ne samo džamija, već i hinduističkih hramova iz državne kase, a na jugu, gde je prisustvo Evrope, sve više se osećala čak i katolička crkva. Akbarov reformizam u religioznoj sferi otišao je toliko daleko da je, uz podršku izuzetnog teologa i njegovog velikog vezira Abu-l-Fadla Alamija (Abu-l-Fazla), čak pokušao da stvori novu sinkretičku religiju koja je kombinovala elemente islama, hinduizma, drevnog džainizma, zoroastrizma i hrišćanstva.

Nova religija pokazala se suviše komplikovanom za podanike padišaha i nikada nije zaživela u Indiji, ali snažan podsticaj koji je Akbar dao svom carstvu omogućio mu je da, u celini, udobno postoji još najmanje pola veka. Veliku ulogu u stabilnosti države odigrali su faktori kao što su ujednačenost poreske politike, jedinstven sistem mera i tegova, velika izgradnja puteva i unapređenje domaće trgovine koja čini jedinstveno tržište.

Prema nekim procenama, stanovništvo Indijskog potkontinenta do početka 17. veka dostiglo je 140 miliona ljudi, a Mogulsko carstvo činilo je oko 100 miliona (za poređenje, stanovništvo cele zapadne Evrope u tom trenutku nije prelazilo 40 miliona stanovnika). Kao i pre jednog veka, Indija je predstavljala jedinstvenu bazu resursa za svaki režim sposoban da obezbedi unutrašnju političku stabilnost i racionalno upravljanje privredom potkontinenta.

(Nastaviće se)

Umetnost kakvu samo Indija može da stvori (FOTO)