Sebičluk - Srbija 1:0

Srpska košarka doživela je potpuni fijasko na kvalifikacionom turniru za odlazak na Olimpijske igre u Tokiju. Reprezentacija sastavljena od velikih imena ubedljivo je poražena od Italije u finalu, ali je poraz pre svega drugog u prvi plan izbacio sve što je skrivano poslednjih godina. A to je, sublimirajući rezultate u poslednjem periodu, činjenica da ovdašnja košarka krupnim koracima klizi ka ponoru.

Fakat, koji niko ne može da ospori jeste da su naši košarkaški reprezentativci na kvalifikacionom turniru više delovali kao družina skupljena za rekreativni basket nego kao organizovana ekipa željna dokazivanja i spremna da učini sve kako bi pobeđivala i nastupila na najvećem svetskom sportskom takmičenju.

Selektor Igor Kokoškov, očigledno nenaviknut na prilike u Srbiji, što je sasvim razumljivo jer je više od dve decenije proveo u Americi, delovao je odsutno, smušeno i bez rešenja da nekako prene uspavane zvezde i one koji umišljaju da to jesu. Gotovo bez energije posmatrao je odlučujuću utakmicu sa konstantom koja je pre ličila na bonacu nego na autoritativno vođenje ekipe. Jednostavno, videlo se da reprezentacija nema sistem. A nema ga već dugo, još od vremena kada je stara trenerska garda predvođena Svetislavom Pešićem i Dušanom Ivkovićem struku prepustila mlađima.

Košarkaši Srbije bez Olimpijskih igara

Italija bolja

Italija bolja

Sport 04.07.2021. 22:32

Košarkaši Srbije bez Olimpijskih igara

Otkazi i povrede

Objektivno, ogroman problem za reprezentaciju predstavljalo je neigranje Nikole Jokića, zvanično najboljeg košarkaša NBA, najjače lige na svetu. Prilično je neshvatljivo kako su predsednik saveza Predrag Danilović i selektor Igor Kokoškov tako olako prepustili slučaju da im Jokić otkaže pre početak kvalifikacionog turnira. Mnogi su spremni da kažu kako je Džoker specifična priroda, da je s njim potrebno negovati odnose. Ne može se reći da Nikola Jokić nema patriotsku crtu u sebi, kako su neki poku- šali da predstave njegov otkaz. To, jednostavno, nije istina.

Verovatno je trebalo s njim pričati tokom sezone i objasniti mu koliko je važno da se stavi na raspolaganje selektoru. Očigledno je da su Danilović i Kokoškov podbacili na tom zadatku, ili su obojica prosto procenili da je sasvim svejedno da li će Jokić igrati ili ne.

S druge strane, izvesno je da Jokić nema previše lepih iskustava iz nastupa za nacionalnu selekciju. Kad god je igrao za Srbiju, prolazio je svojevrsnu golgotu. Nije teško setiti se kako se bivši selektor Aleksandar Đorđević odnosio prema njemu, na koje ga je pozicije stavljao i kako je Srbija u tim utakmicama igrala.

Naše košarkašice: Konferencija za novinare o kojoj se priča (VIDEO)

Prvakinje i dalje slave

Prvakinje i dalje slave

Sport 28.06.2021. 10:59

Naše košarkašice: Konferencija za novinare o kojoj se priča (VIDEO)

Zbog toga, uz sve napore koje je imao u nedavno okončanim nastupima u NBA ligi, te porodične obaveze, zvanično titulisan kao prva zvezda NBA možda nije želeo da prolazi kroz iste nedaće. A Danilović i Kokoškov očigledno nisu našli način da mu, shodno prethodno doživljenom u nacionalnom dresu, objasne da tako nešto nikada više ne može da mu se dogodi.

U svakom slučaju, na gubitku je pre svega Srbija. Razmišljanja većeg broja trenera jeste da svako otkazivanje nastupa nije usmereno protiv određenog selektora, već protiv reprezentacije. Pojedini duboko veruju da je Jokić, uprkos svim razlozima koje ima za takvu odluku, načinio grešku. Jedan od bivših trenera ne želi javno i pod imenom da učestvuje u polemici oko repre- zentativnog kraha:

"Mislim da je Jokić morao da se odazove, ne samo on, nego svi koji su pozvani. Pre svega najpoznatiji. Ko god se pozove za reprezentaciju treba da se odazove. Jokić je morao da prepozna koliko je postao važan za Srbiju. Svakoj državi je važno da je predstavljaju najbolji. Mislim da svi igrači treba da se odazovu. Ali, nastupilo je novo vreme.“

Možda je najzvučnije, ali nije Jokić jedino značajno košarkaško ime sa selektorovog spiska koje je otkazalo dolazak u nacionalni tim. Zbog povreda, bolesti, nedovoljne spreme, umora, to su učinili i Nikola Milutinov, Marko Gudurić, Nemanja Nedović, Vladimir Lučić, Branko Lazić... Povredio se tokom turnira Stefan Jović, pred finalnu utakmicu Vasi Miciću je pukao mišić, a Bogdan Bogdanović nije ni bio u opciji jer je sa svojom Atlantom igrao finale Istočne konferencije NBA lige.

Opet, trebalo bi biti pošten i priznati da su i Italijani u Beograd doputovali bez čak četvorice igrača iz startne petorke! Nastupili su bez Galinarija, Belinelija, Heketa i Datomea, sjajnih igrača sa NBA i evroligaškim iskustvom. Ukratko, moglo bi se slobodno reći da je „italijanski B tim“ očitao lekciju srpskim košarkašima ne samo iz sportskog patriotizma, nego i iz taktičke postavke igre.

S druge strane, za Srbiju su ipak igrali MVP Evrolige Vasa Micić, MVP Evrokupa Miloš Teodosić i MVP ABA lige Filip Petrušev. Plus NBA igrači Nemanja Bjelica i Boban Marjanović. Ali, ono što je kao snaga stajalo na papiru nije se videlo tokom čitavog turnira u Beogradu. Evidentno je bilo da su srpski košarkaši fizički nedovoljno spremni za turnirski način takmičenja. Videlo se i da među njima nema saradnje koju smo očekivali, neophodnog timskog duha, energije i sloge, da malo međusobno komuniciraju, da zapravo svako vuče na svoju stranu. A upravo je segment zajedništva u pređašnjim generacijama izdvajao srpsku reprezentaciju od ostalih. Osmeh igrača sada niko nije mogao da vidi. Samo natmurene i mrzovoljne izraze lica.

Pojedinci koji su bili neposredno u blizini reprezentativaca kažu da su nacionalni tim iznutra izjedali svakojaki problemi. Najviše su se „manifestovali“ kroz uticajne ličnosti iz ovdašnje košarke koje su remetile mir i spokoj selekcije na kojoj je insistirao selektor Igor Kokoškov. Desilo se, zapravo, da se u jeku kvalifikacionog turnira više od polovine reprezentativaca bavilo drugim, njima važnim pitanjima, umesto da se koncentrišu na reprezentativne nastupe.

Neki od njih potpisivali su nove ugovore, drugi pregovarali i razmatrali milionske ponude koje su ih emotivno potpuno udaljile od razmišljanja o državnom timu. Nažalost, po ko zna koji put, klupski i lični interesi odneli su prevagu i nastavili da nagrizaju srpsku košarku.

Kalkulacije van terena

Štampa je bila vrlo kritična, sa optužujućim naslovima poput „Olimpijski debakl“, „Raspad“, „Tuga – Jokiću, da li te je bar malo sramota?“… Očekivano, mediji se nisu previše uneli u otkrivanje pravih uzroka problema.

Ipak, Nemanja Bjelica, koji je u veoma oštrom tonu komentarisao utakmicu posle poraza, nije pokušavao da sakrije kako u pitanju nije samo košarka, nego da nešto „debelo nije štimalo“ u kolektivu i oko njega. Bjelica je nekada nastupao za Baskoniju i Fenerbahče, potom u NBA igrao za Minesotu, Sakramento i Majami, a trenutno je bez angažmana. Odmah posle neslavnog završetka kvalifikacija objavljena je informacija da je odbio ponudu da pređe u Partizan, što sugeriše da mu je usred održavanja turnira reprezentacija nuđena takva mogućnost.

„Blago je reći da je ovo neuspeh, ovo je katastrofa, jer se od nas očekuje da pobedimo. Hteli smo da usrećimo naš narod“, rekao je Bjelica odmah posle utakmice, uz izvinjenje navijačima i spremnost da lično preuzme odgovornost.

„Nikad nisam bežao od toga, ali mislim da to nije poenta. Bolji tim je pobedio, kako smo igrali i ne zaslužujemo da idemo na Olimpijske igre.

Mi stariji trebalo je da budemo uzor, a to nismo bili. Ovo nije do trenera, ovo je do nas. Očigledno ne mogu da pomognem ekipi, večeras to nisam uradio... Ljudi, za pet godina ćemo nestati ako se nešto ne promeni. Moramo mnogo bolje, drugačije, da bismo nešto napravili“, izgovorio je Bjelica, uz dodatak da će razmisliti o daljem nastupu za reprezentaciju Srbije.

Kasnije je Bjelica bio dodatno kritičan:

„Velika šteta, biću iskren. Kao najstariji, nisam bio spreman da igram, šta je razlog, to nije bitno. Igrali smo kao sranje, bolji tim je pobedio. Sa ovim stavom ne možemo da igramo košarku, igranje za reprezentaciju je nešto posebno. Ne želim o pritisku, ali ako niste na 100 odsto, tu ne možete da pobedite. Mogu da se izvinim našim navijačima, ali naš stav mora da se promeni i moramo da naučimo iz ovog poraza. Drago mi je što sam bio deo tima, kako sada tako i pre dve godine u Kini, ali nešto mora da se promeni jer za pet godina neće biti nas. Ne mogu talenat i imena da igraju i osvajaju, a ja preuzimam odgovornost kao igrač sa najviše iskustva. Ali, ako imamo Tea koji igra presing po celom terenu 40 minuta, to je znak da nešto nije u redu. Ne znam šta je problem, nadam se da ćemo ga ispraviti jer želimo da budemo tu za pet godina, ali ako naš stav bude ovakav… Moramo da imamo igrače koji su 100 odsto spremni, možda ne fizički, ali mentalno da...

Mogu da nastavim da pričam sat vremena, ali mi moramo da budemo primer ne samo na terenu jer smo mala zemlja, ali sada nismo izgledali kao tim. Možda je i bolje što smo izgubili ako ćemo nešto naučiti iz ovoga… Još jednom se izvinjavam.“

Vasilije Micić, najkorisniji igrač Evrolige za minulu sezonu, nije igrao drugo poluvreme utakmice, a na pitanje zbog čega dao je odgovor koji je otvorio više pitanja nešto što je objasnio situaciju:

„Veliki poraz za sve nas. Neočekivana situacija koja se desila meni lično, ali nije vreme za to. Ma... čuće se.“

U naknadnoj izjavi se donekle korigovao i rekao da nije igrao zbog povrede: „Nikada nisam tražio izgovore u životu, tako ni sada. Sve što imam da kažem jeste da sam na kraju zagrevanja osetio pucanje mišića u kvadricepsu. Neobjašnjivo kako.“

Neslavan učinak

Selektor Igor Kokoškov rekao je da nema razlogu za dramu, iako je ekipa doživela težak poraz: „Nismo igrali dobro, ceo turnir smo pokušavali da shvatimo naš ritam, rotacije, igru... Nismo bili dovoljno spremni da se žrtvujemo više. Svi mi.“

Doslovce je rekao da „imena ne igraju utakmice“ i da Srbija prema prikazanoj igri nije zaslužila da pobedi na turniru.

Odlazak u Tokio na Olimpijske igre bio je ideal, nacionalni cilj, ne samo za košarku, već i za državu. U Japanu je Srbija trebalo da se bori za medalju, makar je tako bilo projektovano. Ako se u skorije vreme ne povuku konkretni potezi za izlazak iz krize, poslednji poraz od Italije mogao bi da ima dalekosežne posledice za budućnost naše košarke.

Jednostavno, mladim igračima mora da se obezbedi više vremena i prostora u najboljim domaćim klubovima. Decenijama unazad talenti odlaze u evropske klubove ili u koledže u Americi, gde se u većini slučajeva „gube“. Bolan je podatak da je jedini košarkaš u reprezentaciji Srbije koja je imala uspeh u mlađim kategorijama bio Filip Petrušev. Talentovani centar bio je šampion Evrope sa Srbijom. I to je poslednje najsjajnije odličje u mlađim kategorijama za našu zemlju. Zanimljivo i zabrinjavajuće jeste da su prve zvezde te selekcije bili Nikola Mišković i Marko Pecarski, koji su trenutno desetinama milja daleko od nacionalnog tima.

Da nije sve potpuno crno pokazuju rezultati juniora na Evropskom prvenstvu koje je u toku, a na kojem mlade nade ostvaruju dobre rezultate u prvoj fazi takmičenja. Srbiji je potreban jasan sistem u kojem će najbolji klubovi Crvena zvezda, Partizan, Mega i FMP, ali i oni iz unutrašnjosti, svake godine u svojim redovima imati najmanje trojicu mladih igrača kadrih da u dogledno vreme ponesu dres reprezentacije.

Manjak stručnosti

Ukoliko se nastavi sa postojećim trendom, da su nosioci igre u srpskim klubovima stranci, pre svega Amerikanci, sasvim je izvesno da će domaća košarka doživeti sunovrat, ako ne i propast. Talenata, naravno, imamo, ali je neophodno da oni dobiju šansu i kontinuitet u nastupima. Opet, klubovi se pravdaju da sa mladim košarkašima ne mogu da se upuste u trku s najboljim klubovima Evrolige i Evrokupa. To je, nažalost, istina, ali uz dobru i kvalitetnu kadrovsku politiku moguće je pronaći rešenje i iz cele situacije izaći kao pobednik.

Ne može se nikako reći da se sa mladim košarkašima loše radi u Srbiji, ali je nesporno da talenti vrlo rano napuštaju svoje klubove i odlaze u inostranstvo na osnovu slatkorečivih saveta raznih menadžera kojima nije interes razvoj mladog igrača, već što brže ostvarivanje profita.

Struka je, možda, i najveća boljka srpske košarke, a o njoj se najmanje razgovara. Ta tema gotovo da je stavljena ad akta u Košarkaškom savezu Srbije. Nekada je postojao Savet trenera koji su činila najeminentnija imena ovdašnje košarke, odakle se crpela strategija za naredne decenije. Bez obzira što su u godinama i što su penzioneri, sasvim je izvesno da Svetislav Pešić i Dušan Ivković svojim znanjem i autoritetom mogu i te kako da pomognu. Kada se njima dodaju Željko Obradović, Dušan Vujošević i još neki treneri, jasno je da na tom polju imamo razloga da se nečemu nadamo.

Međutim, zabrinjavajuće i uočljivo jeste da u učinku mlađih trenera poput Aleksandra Đorđevića, Saše Obradovića, Vlade Jovanovića, Dejana Milojevića nema kontinuiteta u postizanju rezultata klubova u kojima rade i u kojima su radili.

Srbija je decenijama nosila s ponosom nadimak „zemlja košarke“. Međutim, zlatno vreme Predraga Stojakovića, Dejana Bodiroge, Vlada Divca, Predraga Danilovića, Žarka Paspalja, Zorana Savića, Aleksandra Đorđevića, Željka Rebrače, Dejana Tomaševića i ostalih velikana je odavno prošlo. Došli su novi asovi poput Nikole Jokića, Bogdana Bogdanovića, Nemanje Bjelice... Ali, nove generacije ni sa jednog takmičenja na koje su otišle nisu uspele da se vrate sa zlatnom medaljom. Ima Srbija evropsko i svetsko, kao i srebro sa Olimpijskih igara. I to je to. Bez medalje smo od evropskog prvenstva 2017. u Turskoj, a bez zlatnog odličja od Šampionata Evrope 2001. godine, što znači pune dve decenije.

Taj podatak ljubitelje ovog sporta veoma frustrira, ali bi on morao i da zabrine sve u Košarkaškom savezu Srbije. Da pronađu rešenje kako i šta da menjaju jer sve loše zaista predugo traje. Možda bi posle neuspeha u kvalifikacijama za Olimpijske igre u Tokiju moglo da se desi i nešto dobro – da se svi koji odlučuju o našoj košarci saberu i konačno počnu da rade u interesu zemlje.

Država „bacila“ tri miliona evra

 

Srbija je učinila sve da košarkaškoj reprezentaciji olakša prolaz na Olimpijske igre. Uložena su velika finansijska sredstva, pa je samo kotizacija FIBA plaćena gotovo 2,5 miliona evra. Kada se tome dodaju troškovi organizacije turnira, suma prelazi iznos od tri miliona evra. I sav taj novac je, zbog neuspeha u kvalifikacijama, praktično bačen u vodu.

 

Zbog supruge razmišljao da ostavi košarku

 

Nikola Jokić je bez ikakve dileme košarkaški fenomen. Toliko puta je ponavljan njegov jedinstven put od NBA, gde je sa 41. mesta na draftu uspeo da se mukotrpnim radom u Denveru izbori za status prve zvezde lige. Jednom prilikom je priznao kako je malo nedostajalo da zbog svoje devojke, sadašnje supruge Natalije, napusti i košarku i Ameriku. Zato nikoga ne bi trebalo da čudi što je Jokić odlučio da bude uz suprugu za vreme njene trudnoće. I niko ne bi trebalo sebi da dozvoli da sudi o njegovom postupku.

 

Dame za primer

 

Ono što je postigla ženska košarkaška reprezentacija na Evropskom prvenstvu, kada se okitila zlatnom medaljom, iznenadilo je celokupnu domaću javnost. Devojke su pobedile domaćina Španiju, fantastičnu Belgiju i na kraju u finalu favorizovanu Francusku. Odnos dama prema dresu, himni i zastavi Srbije trebalo bi što pre da nauče i mladići. Lekciju kako se nastupa za nacionalni tim izabranice Marine Maljković pokazale su i dokazale na najlepši način.