Kako je Srbija izgubila 30 godina

"Bio sam 1989. ambasador u Evropskoj ekonomskoj zajednici, tako da sam danas bivši ambasador bivše Jugoslavije u bivšoj EEZ. Oni su se ujedinili u Uniju, Jugoslavija se raspala, a ja sam se vratio profesuri. Tada smo računali da ćemo relativno brzo da uđemo u EEZ, ali se to nije desilo. I dan-danas čekamo i imamo utisak da EU ne da se ne približava, nego da se čak i udaljava...

Mi smo tada podneli zahtev za pridruženo članstvo u EEZ-u i zahtev za pristup evropskom tržištu i taj deo je pozitivno rešen, tako da smo mnogo više počeli da izvozimo u EEZ, a i inače smo ponajviše uvozili iz Nemačke i Italije, ne računajući, naravno, SSSR. Ali, to je sve kolabiralo zbog raspada ’90-ih“, kaže za "Ekspres“ Mihailo Crnobrnja, profesor i direktor Centra za evropske integracije i javnu upravu na FEFA.

"EU je atraktivnija za Srbiju nego rusko carstvo Putinovo“

Manuel Saracin

Manuel Saracin

Vesti 13.05.2022. 09:10

"EU je atraktivnija za Srbiju nego rusko carstvo Putinovo“

Mijat Lakićević, novinar i urednik "Novog magazina“, izričit je u stavu da je Srbija tada donela odluku čiju cenu i danas plaćamo:

"Može da se kaže da je Srbija bila glavni protivnik ideje o priključenju EEZ-u. Slovenci su u to vreme imali parolu ’Evropa zdaj’, a u Beogradu su se tome uglavnom smejali. Srbija je tada imala druge planove i okretala se ka Rusiji. Uglavnom, Srbija je išla za tim da ’sredi prilike’ u Jugoslaviji u svoju korist. Nju Evropa uopšte nije zanimala. Može da se diskutuje o tome da li je priznavanje Slovenije i Hrvatske od strane evropskih zemalja bilo u redu, ali je suština u tome što su te dve republike to htele, pa je bilo prirodno da Evropa kaže ’ako ćete kod nas, mi vas prihvatamo’. Srbija je vodila suprotnu politiku. Mi smo tada opciju Evrope odbili zbog teritorija i pokušaja stvaranja neke države koju smo zamišljali.“

Evropska Unija na dohvat ruke

Sastanak u Berlinu

Sastanak u Berlinu

Vesti 06.05.2022. 09:10

Evropska Unija na dohvat ruke

Profesor Crnobrnja navodi da je bivša Jugoslavija krajem ’80-ih i početkom ’90-ih prošlog veka naišla na neprijatan teren koji nisu stvorile strane snage, nego mi sami:

"Pojačao se nacionalizam, prvo je počeo u Srbiji, a to je dalo krila hrvatskom nacionalizmu, tako da su Srbi najviše doprineli tome da Tuđman dođe na vlast. Kada je on došao na vlast, onda smo tek videli šta znači pravi nacionalizam.“

U isto vreme, početkom devedesetih i nakon pada Berlinskog zida, rukovodstvo Srbije procenilo je da je naša budućnost ipak Moskva, a ne Evropa.

"Ni ja ne znam na bazi čega su to procenili jer zemlje koje su bile pod Moskvom su listom sve prišle EU, čak i nekadašnji delovi SSSR-a – Litvanija, Estonija i Letonija. S te strane nije postojala smetnja. Smetnju smo mi stvorili jer nismo shvatili da EU nije klub koji nema svoje zahteve i pravila igre. A mi ta pravila dosta teško ispunjavamo.

Desetu deceniju XX veka proveli smo pod sankcijama, u međusobnim ratovima, sa puno mrtvih i zločina. Tome je došao kraj negde 2000. U svakom slučaju, EU je pokušala nešto da uradi pre raspada Jugoslavije. Formirana je i takozvana Karingtonova komisija u kojoj su bili čelni ljudi svih republika. Međutim, ona pod milim bogom ništa nije uradila“, podseća Crnobrnja.

 

"Politička pozicija Srbije nikad teža"

Aleksandar Vučić

Aleksandar Vučić

Vesti 05.05.2022. 10:22

"Politička pozicija Srbije nikad teža"

Sumirajući period koji je nepovratno za nama i posledicama koje su u međuvremenu dodatno usložnjene, Lakićević objašnjava da smo pogubne odluke veoma skupo plaćali:

"Tada nas je ideja o stvaranju države do Knina skupo koštala. Srbija je ušla u inflaciju koja je, valjda, bila duga najveća u istoriji, što je razorilo privredu, naročito industriju. Tih 10 godina kada Srbija nije htela Evropu koštalo nas je polovine bruto domaćeg proizvoda. Sada radimo to isto zbog teritorije Kosova, delimično i Republike Srpske, računajući da nam je Rusija saveznik. I opet smo u dilemi između Evropske unije i Rusije. Odnosno, bliže smo Rusiji nego EU.

Oba puta bila je dilema država, odnosno teritorija, ili demokratija. I oba puta su birane teritorije. Doduše, veliku prepreku danas predstavlja lider kosovskih Albanaca Aljbin Kurti, nacionalista koji nije spreman ni na dogovore, ni na kompromise. Zato ne znam koliko vremenski može da se odugovlači rešavanje tog problema.“

O katastrofalnim procenama i zabludama učinjenim u doba raspada SFRJ i potom bombardovanja Srbije 1999. godine svedočili su brojni neposredni učesnici ovih događanja. Između ostalih, pre dve godine je na temu za RTK govorio Vilijam Voker, bivši američki diplomata i šef Misije OEBS-a na Kosovu, kojeg su ovdašnje vlasti optuživale da je strani agent koji je izmislio masakr u selu Račak.

Na pitanje da li bi do intervencije NATO-a u Jugoslaviji došlo da se nije dogodio Račak, Voker je rekao da se bombardovanje desilo zbog "niza Miloševićevih grešaka“, a onda to ilustrovao primerom neuspešnih pregovora u Rambujeu:

"U pregovorima u Rambujeu došlo je do zastoja kada je albanska delegacija odbila da potpiše sporazum, naljutivši tako Medlin Olbrajt. Prošlo je određeno vreme, a onda je Milošević napravio veliku grešku, kazavši da sada on neće da potpiše sporazum! Verujem da se kockao i nadao se da NATO neće uraditi ništa, ali je pogrešio. Milošević nije sarađivao. Da je on rekao – da, potpisaću, mi danas ne bismo bili ovde u Republici Kosovo, mislim da bismo bili u pokrajini Srbije.“

U sličnom tonu, opisujući neshvatljive postupke Miloševića, svojevremeno je u intervjuu za nedeljnik "Vreme“ govorio Zoran Lilić, nekadašnji predsednik SRJ i Miloševićev blizak saradnik.

"Sastanak koji sam imao sa nemačkim kancelarom Helmutom Kolom održan je 3. maja 1999. i mogao je da ima istorijsko značenje za ovu zemlju. Od nas se tražilo da u veoma kratkom roku prihvatimo trupe UN-a na Kosovu, ali tako da napravimo izbor. Tu su mogli da budu Rusi i Kinezi i još neko iz stalnog sastava Saveta bezbednosti.

Kol je sam predložio da to budu Francuzi jer je znao da ne bismo hteli Amerikance i Engleze. Kol je preuzeo na sebe da ubedi američkog predsednika Klintona da to prihvati i tvrdio da on to sigurno može. Bili smo na pragu da zaustavimo bombardovanje.

Plan je predviđao da na Kosovu ostane onaj broj naših vojnika i policajaca dogovoren sporazumom Milošević–Holbruk, a to je 12.000 ljudi. I poredite to sa onim što danas imamo na Kosovu... U Bonu smo dobili 48 sati za hitan odgovor. Ali… ponekad mi se čini da je Milošević odustao zbog lične surevnjivosti. U svakom slučaju, ’kućni savet’ to nije prihvatio. Doneo je jednu od najpogrešnijih odluka za sudbinu ove zemlje.“

Na pitanje da li je Kolov plan sadržao i mogućnost da Milošević ne bude optužen u Hagu, Lilić je odgovorio:

"To je bila jedna od tema razgovora s Kolom. Ta pretnja je otvoreno stajala nad Miloševićem. Rekao je da poručim Miloševiću kako će on lično učiniti sve da se spreče sve negativne posledice i ta pretnja skine s dnevnog reda. Bio je spreman da tako nešto garantuje.“

Danas je Srbija ponovo u situaciji da bira između Istoka i Zapada, Moskve i Brisela, manje ili više vidljivih koraka koji joj predstoje. Odluka ni približno nije jednostavna kakva se činila u doba rastakanja Jugoslavije.

"Danas smo u prilično lošoj situaciji iz dva razloga. Prvo, u EU postoji evroskepticizam. Ne samo naš. EU se nalazi u procesu ozbiljne rekonstrukcije. Kako će to ići i da li će uspeti, ne mogu sada da procenim. Drugo, sasvim sigurno mogu da procenim da će unutrašnje doterivanje evropske kuće, one koji čekaju ostaviti u dvorištu još neko vreme“, kaže Crnobrnja, napominjući da se Srbija u dve godine, 2000–2001, ubrzano vraćala na evropska tržišta i ubrzala pristup EU: "Ali, to se pokazalo daleko zahtevnijim nego što smo mi u početku očekivali i šansa da brzo postanemo članovi EU je propala.“

Istrajnost proklamovane težnje za što skorije članstvo u EU Lakićević dovodi u pitanje:

"U suštini smo samo za vreme Zorana Đinđića imali neupitnu orijentaciju prema Zapadu. Recimo, izručenje Miloševića Tribunalu u Hagu bio je korak ka Zapadu, bez toga se jednostavno nije moglo. Nije to bilo samo zbog Donatorske konferencije, nego je predstavljalo otklon od režima u prethodnih 10 godina.

Često se govori da je to bila trgovina, ali mislim da je to bio pošten politički potez. Posle toga su za politiku Vojislava Koštunice Hag i Evropa bili ’deveta rupa na svirali’. Koštunica i nije bio za ulazak u EU. Postojala je priča da ćemo mi da izgradimo evropske vrednosti, ali bez ulaska u EU jer je to bilo povezivano sa NATO-om, a on nas je bombardovao.

I u vreme Borisa Tadića smo imali parole ’I Evropa i Kosovo’, približavanje Rusiji preko prodaje NIS-a. U vreme Koštunice i Tadića mi sedimo na dve stolice, na ruskoj i na zapadnoj. Posle toga se pojavila i Kina, pa se pojavila i treća stolica.“

Sagovornik "Ekspresa“ nije siguran da se Srbija u ovom trenutku našla pred zidom i da će, kako se spekuliše, brzo morati da donese konačnu odluku:  

"Deluje da je Aleksandar Vučić odlučio da pojača priču o EU i neke aktivnosti prema njoj. Ali, pitanje je kako će to da izvede. Ne samo što je veliki deo građana protiv EU, već imamo i veliki deo partija, medija, pa i intelektualaca protiv toga. Sve bi to morao da savlada, da ide što se kaže ’uz nos’ svima njima. A trenutno nema raspoloženja javnog mnjenja za Evropu.“

I profesor Crnobrnja je skeptičan po tom pitanju:  

"Zapad bi najviše voleo da je Vučić u pravu, da može i jedno i drugo. Nažalost, nije moguće i jedno i drugo. Pokušaj da se bude i jedno i drugo bio bi sankcionisan sa obe strane. Ja bih se opredelio da se priklonimo Zapadu, uz maksimalno poštovanje svega što je do sada postignuto i što nas u kulturnom i ekonomskom smislu povezuje decenijama sa Rusijom.

Moje viđenje i procena je da bi, ako bismo to uradili, jedno vreme trpeli njihove sankcije, ali ne verujem da bi to bilo za vjek i vjekova. A ne bismo trpeli zapadne sankcije koje bi mogle da budu mnogo neprijatnije od ovih koje bi došle iz Moskve.“

Lakićević ukazuje na drugi potencijalni problem:

"Rusija neće tako lako da se odrekne Srbije kao saveznika, čak i kada bismo im uveli neke sankcije. Verujem da su i skupovi podrške Rusiji neki znak da su stavili šapu na Srbiju i da ne misle da se povlače šta god mi radili. Uvođenje sankcija bi, pretpostavljam, doživeli samo kao paravan. Po sistemu ’vi ste naši šta god da radite’. Mislim da neće da puste Srbiju tek tako. U suprotnom ne bi više imali saveznika u Evropi. A saveznik im je ipak potreban da sprovode svoje interese.“