ŠTA ZNAMO O RUANDI, zemlji stalnih genocida, koja je SPONZOR REZOLUCIJE O SREBRENICI

Ruanda je, naime, zajedno sa Nemačkom, sponzor Rezolucije o obeležavanju genocida u Srebrenici o kojoj je bilo predviđeno da se glasa u Generalnoj skupštini UN, 2. maja u Njujorku.

Tragičnom istorijom i ulogom evropskih kolonizatora, Ruanda je postala pseudonim za zločine i univerzalni simbol nasilja. Globalno prepoznavanje Ruanda je dobila 1994. kada je čitav svet ostao zaprepašćen pokoljem u Ruandi koji je eskalirao u aprilu 1994. godine kada je za samo 100 dana brutalno ubijeno, prema procenama, od 800.000 do čak milion ljudi. Ruanda je, inače, najnaseljenija kontinentalna afrička zemlja, sa više od 10.000 stanovnika po kvadratnom kilometru.

Ruandski genocid je masovno istrebljenje stotina hiljada Tutsa u Ruandi. Ovaj su izvele dve ekstremističke Hutu vojne grupacije: Interahamve ("Onaj koji se bori zajedno“) i Impuzamugambi ("Oni koji imaju jedinstven cilj“) od 6. aprila do sredine jula 1994.

U jeku ruandskog genocida Ujedinjene nacije i međunarodne organizacije su oštro kritikovane zbog pasivnosti. Iako su vesti prikazivale u velikom broju ove događaje, većina zemalja, uključujući Belgiju, Francusku i SAD, odbila je da se umeša ili da osudi ove masakre. Kanada je bila na čelu mirovne misije UN u Ruandi pod nazivom "United Nations Assistance Mission for Rwanda“ (UNAMIR), ali oni nisu imali ovlašćenja da se upliću i koriste silu radi sprečavanja ili zaustavljanja nasilja.

Genocid je okončan kada su vođe pobunjenika izvan Ruande, u pokretu poznatom kao Ruandski patriotski front, uspele da svrgnu sa vlasti Hutu vladu i sami dođu na vlast. U strahu od nastavka sličnih događaja hiljade Hutu i drugih izbeglica odselile su se u Istočni Zair, današnji Kongo.

Pod direktnim uticajem ove seobe i događaja u Ruandi, započeli su i Prvi i Drugi kongoanski rat. Glavni faktor građanskog rata u Burundiju je takođe rivalstvo između Tutsa i Huta. Ovo je deo koji pripada današnjoj, oficijelnoj istoriji ove zemlje. Ali, njena skrivena istorija je mnogo kompleksnija i drugačija. U njoj se na drugi način postavlja i ono što se danas smatra nespornim – priroda i uzroci velikih zločina koji su se desili devedesetih godina.

Danas je predsednik Ruande Pol Kagame, koji je na čelu zemlje 30 godina kao neprikosnoveni autoritarni lider i koji je bio pobednik u sukobima između Tutsi frakcije koju je predvodio i tada vladajućih većinskih Huta u Ruandi. Tadašnji sukob bio je i sukob dve kolonijalne sile – Velike Britanije sa engleskogovorećim Tutsima i Belgije sa Hutima koji govore francuski.

Kako je Namibija odjednom postala važna za jednu portugalsku kompaniju

Naftna bušotina

Naftna bušotina

Biznis 03.05.2024. 16:00

Kako je Namibija odjednom postala važna za jednu portugalsku kompaniju

Na poslednjim izborima Kagame je dobio 99 odsto glasova, što je nezabeleženo čak i za ekstremno diktatorske zemlje. Kagame tvrdi da je uklonio etnička rivalstva u zemlji, ali to u stvari znači da je onemogućio većinskim Hutima da budu u redovima privredne, političke i kulturne elite zemlje.

"Kagameov režim stvara uslove koji izazivaju političko nasilje u našoj zemlji“, tvrdi Viktorija Ingabire Umuhoza, njegov najistaknutiji politički protivnik. "Nedostatak demokratije, odsustvo vladavine prava, socijalna i politička isključenost ‒ to su isti problemi koje smo imali ranije“, kaže ona.

Inicijalni događaj bio je pad aviona u kojem su se nalazili ruandski Hutu predsednik Žuvenal Habijarimana i takođe Hutu predsednik Burundija, a koji je oboren prilikom sletanja 6. aprila 1994. u Kigaliju. Oba predsednika su poginula. Odgovornost za napad odbacivali su i Huti i RPF.

Hutu ekstremisti optužili su Tutse i to iskoristili za početak stravičnog masakra koji je usledio. Pre toga, predsednik Hutua Juvenal Habijarimana, koji je došao na vlast državnim udarom, vladao je Ruandom od 1973. do 6. aprila 1994, uz podršku Francuske. Istorijski gledano, Francuska je za Afriku bila ono što su Sjedinjene Države bile za Latinsku Ameriku. Britanija i Portugal su kontrolisali nekoliko protektorata, Belgija je opljačkala Kongo i Ruandu-Urundi, ali frankofonska moć u Africi bila je ogromna, duboko ukorenjena i vojno brutalna.

Tutsi koji govore engleski, koji su odrasli u Ugandi – Pol Kagame, Džejms Kabarebe, Fred Rvigjema, Patrik Karegeja, Loran Nkundabatvare i hiljade drugih – bili su vojnici gerilske vojske Joverija Musevenija. Kejt Harmon Snou navodi da su tada počinjena ogromna zverstva u Ugandi (1980‒1985), „gde je apsolutni terorizam iskorišćen za uklanjanje socijalističke vlade koju je vodio nezahvalni Afrikanac“.

Prema njegovim rečima, žrtve u Ugandi su takođe okrivljene za genocid, „čime je istina okrenuta naglavačke“.

Genocid u Ruandi: Obeležava se 30 godina od masovnog zločina

Komemoracija

Komemoracija

Svet 07.04.2024. 13:05

Genocid u Ruandi: Obeležava se 30 godina od masovnog zločina

"Tako su Museveni i Kagame – njegov direktor vojne obaveštajne službe – vratili Ugandu u skladu sa geopolitičkim diktatom Zapada: zvani kapitalizam katastrofe. Trebalo je, naravno, mnogo novca da se zaradi“, tvrdi Snou.

Habijarimana je vodio jednopartijsku diktaturu, ali francuskogovoreći Tutsi koji su ostali uspeli su da ostvare izvestan ekonomski status, iako su držani pod kontrolom, imajući u vidu njihov mali broj. Potrebno je reći da su Tutsi ogromna manjina koja je upravljala zemljom na osnovu sistema nemačkih rasnih teorija koje su razvijane u Africi, a koje su svoj puni zamah dobile nemačkim zločinima i Holokaustom u Drugom svetskom ratu. Ruanda se nalazi na početku tog niza. Ali, daleko da je ovo bio jedini veliki masakr u istoriji ove zemlje.

Ruanda je bila prva nemačka kolonija na afričkom tlu koja joj je pripala na Berlinskoj konferenciji 1885. Posle Prvog svetskog rata Nemačka je to područje prepustila Belgiji, koja je najpre 1923. dobila mandat Lige naroda nad regionom, a nakon Drugog svetskog rata i protektorat Ujedinjenih nacija.

Postojeća feudalna elita koju su činili Tutsi, u svojim rukama držala je političku i privrednu moć ruandskog društva, pa je poslužila kao oslonac kolonijalnoj upravi u vladavini nad većinskim stanovništvom. Belgijska uprava je mogućnost obrazovanja i angažmana u kolonijalnoj administraciji pružila isključivo Tutsima, dok je u socijalnoj podeli daleko brojnijim i većinskim Hutima bila namenjena uloga fizičke radne snage. Posledica takve kolonijalne politike dovela je do njihovog nezadovoljstva podređenim položajem te do sukoba koji je eksplodirao nakon nestanka kolonijalne vlasti.

U jeku sukoba u Ruandi 1994. ambasador Ruande u Vašingtonu Alojz Uvimana uputio je pismo "Vašington postu“ u kojem je nastojao da objasni poreklo i korene sukoba i kakvu ulogu u njima ima vekovna diskriminacija većinskih Huta. Ali, to pismo istovremeno ukazuje i na genezu sukoba koja nije jednoznačna i u kojoj su „crno-bele“ uloge sasvim pogrešne.

"Pet vekova, manjina Tutsi u Ruandi (manje od 10 odsto stanovništva) porobila je većinu Huta. Nemački i belgijski kolonizatori udružili su se sa Tutsima kako bi pokorili većinu sve do revolucije 1959‒1960.

Škole, državni poslovi, poslovne prilike, vlasništvo nad zemljom i druge socijalne usluge bili su zabranjeni za Hute. Nekoliko Huta koji su stekli obrazovanje kroz bogoslovije tokom 1950-ih organizovali su se i borili za svoja prava. Ovakav razvoj događaja doveo je do revolucije, kada su Huti zbacili Tutsi monarhiju i uspostavili vlast većine. Tutsi su više puta pokušavali da povrate vlast. Invazija Patriotskog fronta Ruande (RPF) 1. oktobra 1990. bila je jedan takav nedavni pokušaj.

"Afrika voč", sa Alison de Forž na čelu, nikada nije osudila invaziju RPF-a na Ruandu, koja je odnela hiljade života i naterala milione da potraže utočište negde drugde. Iako je invazija izvedena iz Ugande i podržana od strane Ugande kršeći povelje Ujedinjenih nacija i Organizacije afričkog jedinstva, "Afrika voč", američki komitet za izbeglice i mediji nikada nisu osudili RPF za ubistvo više od 40.000 Huta u severnoj Ruandi u februaru 1993. Oni takođe nisu osudili vojsku Burundija kojom su dominirali Tutsi, koja je ubila izabranog predsednika (Melkiora Ndadajea) u oktobru 1993. i masakrirala više od 200.000 Huta“, naveo je tadašnji ambasador Ruande.

Iako je RPF tvrdio da je predsednik Huvenal Habijarimana prepreka miru, on je održavao delikatnu političku ravnotežu tokom olujnih vremena. Njegova vlada imala je značajan broj Tutsa na svim nivoima mnogo pre nego što je formiran RPF.

Mediji i neke organizacije za ljudska prava su više puta govorili da su samo Tutsi masakrirani u Ruandi od ubistva dvojice šefova država Hutu prošlog meseca. Ali u zoni koju je okupirao RPF u severnoj Ruandi stotine hiljada Hutu civila su takođe ubili RPF i njihove Tutsi pristalice.

Pre ubistva predsednika Habijarimane, RPF je preselio 600 pobunjeničkih vojnika u Kigali kao stražare svojim zvaničnicima koji su učestvovali u formiranju prelazne vlade. Ti pobunjenici razišli su se nakon predsednikove smrti i nastavili sa nasumičnim ubijanjem Hutu civila.

"Ujedinjene nacije propale su u Ruandi jer nisu bile neutralne. Međunarodna zajednica trebalo bi da koristi sva raspoloživa sredstva za podsticanje demokratije u Ruandi. Kada govorimo o demokratiji, govorimo o većinskoj vladavini, poštovanju narodnog konsenzusa, jednakim mogućnostima i promovisanju pouzdanog pravosudnog sistema. To bi definisalo nacionalno pomirenje“, zaključio je ambasador Uvimana.

U složenoj afričkoj etničkoj slici plemena Tutsi doselila su se na današnju teritoriju oko Velikih jezera pre 400 godina sa šire teritorije Nila. Političke granice povučene nekoliko vekova kasnije podelile su tradicionalna etnička područja Tutsa i Huta na pet država: Ruandu i Burundi te istočnu kongoansku pokrajinu Kivu, dok ivična područja pripadaju Ugandi i Tanzaniji. Kao pastirski narod s razvijenom vojničkom aristokratijom, Tutsi su pokorili Hute i narod Tva te uspostavili feudalnu monarhiju.

Ovu teoriju je deo istoričara danas napustio, oni smatraju kako je savremena etnička podela Ruande proizašla iz socijalnog raslojavanja u pretkolonijalno doba. Kolonizacija u devetnaestom veku dodatno je zbližila grupne identitete zapadnim konceptom nacije i rase. Tako su prvi misionari koji su pohodili centralnu Afriku na prelazu u 20. vek Tutse smatrali tzv. hamitskim narodom zbog visokog rasta i svetlije pigmentacije kože, zbog čega su bili „predodređeni“ za vladajuću ruandsku rasu. Hute su zbog srednjeg rasta i jače građe držali bantuidima, dok su pripadnike naroda Tva smatrali delom pigmejske grupacije zbog niskog rasta i izrazito tamne boje kože. Uoči genocida početkom devedesetih u Ruandi je živelo oko sedam miliona ljudi, od čega je bilo 85 odsto Huta, 14 odsto Tutsa te jedan odsto pripadnika naroda Tva.

U svojoj prvoj afričkoj koloniji Nemci su posadili zlo seme "rasne teorije” koja je postala kamen spoticanja za dva plemena, Tutsa i Huta, da bi se sve okončalo u krvavom zločinu i genocidu. Naučna istraživanja pokazuju da je Nemačka kao prva kolonijalna sila područja Ruande još krajem 19. veka tamošnje stanovništvo podelila po tada pomodnim i tragično pogrešnim teorijama "rase“.

"Bela rasa“ je naravno za takve evropske "naučnike“ bila uverljivo najnaprednija i nadmoćnija. Takozvana negroidna rasa smatrala se manje vrednom. U toj rasističkoj podeli čovečanstva teoretisalo se i o "hamitskoj rasi“ sa severa Afrike koja se doduše ne može meriti s "belom rasom“, ali je ipak naprednija od "negroida“.

I upravo su nemački kolonizatori u Ruandi stanovništvo podelili po tim teorijama: pleme Tutsi uvrstili su u nešto napredniju "hamitsku rasu“ koja je došla sa severa, a Hute u manje vredne "negroide“. Vrhunac bizarne teorije o rasama je i "naučna“ ekspedicija nemačkih etnologa koji su 1907. i 1908. iz Ruande odneli više od 900 ljudskih lobanja kako bi prema njima utvrdili dokaze za svoje teorije.

Pre tri godine, 2021, Nemačka je zvanično priznala da je počinila genocid pre više od 100 godina tokom okupacije Namibije u doba kolonizacije i pristala da plaća finansijsku podršku. Nemački kolonizatori su početkom 20. veka ubili desetine hiljada ljudi iz plemena Herera i Nama. Ministar inostranih poslova Nemačke Hajko Mas priznao je 2021. ta ubistva kao genocid.

"U svetlu nemačke istorijske i moralne odgovornosti, tražićemo oproštaj od Namibije i potomaka žrtava“, rekao je.

Mas je dodao da će Nemačka, "gestom da prepozna ogromnu patnju nanetu žrtvama“, podržati razvoj zemlje kroz program vredan više od 1,1 milijarde evra. Prema sporazumu, finansiranje će trajati 30 godina kroz trošenje na infrastrukturu, zdravstvenu zaštitu i programe obuke ugroženih zajednica. Neki tradicionalni lideri za sada su odbili da odobre sporazum, izvestile su tada državne novine "Nova era“.

Saopštenje je objavljeno posle petogodišnjih pregovora sa Namibijom, koja je bila pod okupacijom Nemačke od 1884. do 1915. Tada je bila poznata kao Nemačka jugozapadna Afrika, a zločine koji su počinjeni istoričari opisuju kao "zaboravljeni genocid“ s početka 20. veka.

Ubistva su počela 1904, posle pobune Herera i Nama zbog nemačke zaplene njihove zemlje i stoke. Šef tamošnje vojne uprave Lotar fon Trota izdao je nalog za istrebljenje, a ljudi su bili primorani da odu u pustinju.

Svi koji su pronađeni u pokušaju da se vrate u svoju zemlju bili su ili ubijeni ili odvedeni u koncentracione logore. Ne postoje tačni podaci o tome koliko je ljudi stradalo, ali broj žrtava iznosio je desetine hiljada, čime je desetkovano stanovništvo starosedelaca.

Počinjeni zločini dugo su stvarali probleme u odnosima Nemačke i Namibije, sa dugogodišnjim pregovorima vlada o načinu pomirenja nasleđa genocida. Nemačka je 2018. godine vratila neke ljudske ostatke koji su korišćeni kao deo sada diskreditovanih istraživanja da bi se dokazala rasna superiornost belih Evropljana. Nemački ministar spoljnih poslova Mas rekao je da je cilj pregovora bio pronalaženje "zajedničkog puta do istinskog pomirenja u znak sećanja na žrtve“. Članovi namibijskih zajednica Herero i Nama bili su usko uključeni u pregovore.

"Sada ćemo zvanično ove događaje nazivati pravim imenom iz današnje perspektive ‒ genocid“, rekao je on.

Vekui Rukoro, vrhovni šef Herera, koji je pokušao da tuži Nemačku za kompenzaciju pred američkim sudom, rekao je da sporazum nije dovoljan da pokrije „nepovratnu štetu“ koju su pretrpeli starosedeoci.

"Imamo problem sa tom vrstom sporazuma jer smatramo da predstavlja potpunu izdaju namibijske vlade“, rekao je on.

Otuda, Nemačka uključuje Ruandu u nastojanju da "genocidizuje“ ostale države koje joj ni u čemu nisu slične, ni uporedive, osim po tome što bi sa mnogo više prava mogle da postave pitanje nemačkog genocida nad njima, a da Nemačka od njih zatraži oproštaj pre nego što ih optuži za genocid.