IMPERIJA (2)

Poslednji trzaj Mogulskog carstva

Indija, Mogulsko crastvo — Izvor: Shutterstock / Prabhjit S. Kalsi

Razumno je pretpostaviti da bi se, da su Akbara Velikog nasledili državnici slični njemu, Mogulsko carstvo za dve ili tri generacije pretvorilo u moćnu centralizovanu državu sposobnu da se uspešno takmiči sa vodećim evropskim silama i da se odupre njihovim napadima u južnoj Indiji.

Kaste bi se postepeno ukidale, a zakoni, zajednički za sve subjekte, zamenili bi norme zasnovane na heterogenim lokalnim običajima i tradicijama. Regionalni feudalci bili bi zamenjeni zvaničnicima koje bi imenovali Delhi, a rastući sloj zanatlija i trgovaca postao bi okosnica mogulskog prestola.

Najbliži Akbarovi naslednici ‒ njegov sin Džahangir (1605‒1627) i njegov unuk šah Džahan (1627‒1658), moramo da priznamo, nisu težili da razviju dostignuća svog velikog prethodnika, već su se kretali po inerciji. Koliko se može suditi, nisu u potpunosti razumeli, a u svakom slučaju nisu odobravali ekumenizam i prosvećeni apsolutizam Akbara Velikog, ali nisu smeli ni da se otvoreno suprotstave njegovom istorijskom nasleđu.

Vladavinu ovih Baburovih potomaka obeležile su brojne dvorske intrige i zavere, periodični ustanci indijskih prinčeva i muslimanskih plemića, nemiri na periferiji carstva i sukobi sa susednim državama. U sećanju narednih generacija glavno dostignuće šaha Džahana nije bila njegova državna delatnost, već biser indijske arhitekture ‒ čuveni mauzolej Tadž Mahal u Agri, podignut iznad grobnice njegove voljene žene.

Istoričari različito ocenjuju rezultate delatnosti najbližih Akbarovih potomaka. Ali u pozadini naglo ubrzanog toka evropske istorije čini se poštenim zaključak da je mogulska dinastija propustila celu prvu polovinu 17. veka, koja je, pod drugim okolnostima, mogla da konsoliduje Akbarova dostignuća u modernizaciji javne uprave i prevazilaženju etničkih i konfesionalnih sukoba.

Stare kovanice iz Mogulskog carstva — *Izvor: Shutterstock / Vinayak Jagtap*

Prividni prosperitet države krio je sve jasnije ispoljene znake, ako ne još propadanja, onda, u svakom slučaju, stagnacije i početka sve primetnijeg zaostajanja za Indijom od Zapadne Evrope. Ako su evropski monarsi i dalje mogli da doživljavaju Akbara Velikog kao suverena jednakog njima po položaju i statusu, onda su Evropljani sve više gledali na njegove potomke kao na „domoroce podložne prosvetiteljstvu i kolonijalnom starateljstvu.

U očajničkom pokušaju da se zaustavi nadolazeći pad Mogulskog carstva bila je pola veka duga vladavina šahovog sina Jahana Aurangzeba (1658–1707). Aurangzeb je na svoj način bio izvanredan vladar – u nekoliko krvavih bitaka pobedio je opasne i objektivno jače konkurente, gvozdenom pesnicom uveo red u svoje okruženje, odlučno iskorenio podmićivanje i pronevere, vodio brojne i uglavnom prilično uspešne osvajačke pohode.

Pod njim je teritorija carstva dostigla razmere bez presedana u čitavoj istoriji postojanja jedinstvenih centralizovanih država u Južnoj Aziji. Po energiji, svrsishodnosti, efikasnosti i raznovrsnosti interesovanja, može se porediti sa Petrom I (1682–1725), koji je vladao otprilike u isto vreme u Rusiji, ili sa kineskim carem iz dinastije Ćin Kangsi (1662–1723).

Ali upravo duge godine njegove vladavine dovele su do činjenice da je pad Mogulskog carstva postao konačno nepovratan.

OD AURANGZEBA DO BAHADUR ŠAHA

Aurangzeb je jedan od najvećih azijskih osvajača moderne ere, ali je poznat i po masovnim genocidima koje je sprovodio nad hinduističkim stanovništvom širom Indijskog potkontinenta, u kojima je pokazao svoju ekstremnu surovost i hladnokrvnost ka lokalnom stanovništvu, dok je osvajao njihove regione. U egzekucijama hindusa neretko je ispoljavao izlive svoga latentnog sadizma. Načini na koji su vršene egzekucije, ljuštenje kože, kidanje tela na delove, kuvanje u kazanima, pokazuje da je Aurangzeb gajio strasnu mržnju prema hindusima i da je bio apsolutni fanatični sadista i psihopata.

Ubio je svoju braću, a oca zarobio u ćeliju dokopavši se vlasti, što takođe pokazuje izopačenost Aurangzebovog sociopatskog uma. Pedesetogodišnji teror nad stanovništvom hindu veroispovesti čini ga jednim od najgenocidnijih tiranina istorije, odgovornog za do tada nezapamćeno krvoproliće jednog lidera nad određenom nacijom, gledano sveobuhvatno istorijski.

Ipak, dok je time pisao najkrvavije strane istorije, Aurangzeb Alamgir je gradio jaku imperiju i štaviše bio je poštovan kod kineskih, arapskih i evropskih ambasadora koji su ga posećivali na dvoru. Opisan je kao izuzetno tiha i smirena osoba. Fizički je u više zapisa naglašeno da je bio visok, mršav i pogrbljen, prodornih plavih očiju sa orlovskim obrvama, dugačkim špicastim nosem i urednom kratkom jarećom bradom.

S druge strane, carstvo je procvetalo u proizvodnji i izvozu svile, tekstila, šivene garderobe, duvana, bibera, topova i crteža-minijatura, pored voća, povrća i tome sličnog, a osnovano je i više rudnika gde se iskopavalo drago kamenje. Carstvo je imalo više od 100 livnica topova najkvalitetnije proizvodnje, sa đuladima velike razorne moći i dugog dometa.

Na granicama imperije carinici su nadgledali uvoz i izvoz u svojim za to namenjenim utvrđenjima. Aurangzeb je znatno povisio cene carine jer je znao da je drugim zemljama u interesu transfer robe sa Mogulima i da će platiti po kojoj god ceni. Sve u svemu, Mogulsko carstvo imalo je vrhunski izvoz i uvoz robe pod Aurangzebom, a takođe je na severu kontrolisalo jedan deo Puta svile. Izgradio je ogroman broj džamija, muzeja, škola i bolnica, i radio na obrazovanju i pismenosti nacije.

Otvoren je i veliki broj štamparija, u kojima su, između ostalog, redovno štampani primerci Kurana, u ogromnim količinama. Razvijao je diplomatske odnose sa Evropom, najpre sa Francuskom i Portugalijom, čiji su ambasadori više puta posećivali Aurangzeba i razvijali dobre odnose između svojih zemalja. U Aziji je imao razvijenu diplomatiju sa Kinom i Persijom. Iz Kine je uvožena keramika i porcelan, kao i gotove vaze.

Što se tiče naoružanja, Moguli su u epohi Aurangzeba imali veoma jaku i spremnu vojsku, i najraznovrsniju artiljeriju, topove, kao i brodove. Aurangzeb je bio ekstremno surov prema hindusima, kojima je stavio džiziju, doslovce porez na religiju, i moguće je da je imao zamisao da sa prostora Indije ukloni svaku kulturu osim islamske. Zakon koji je uveo, u svim današnjim pravnim aspektima je rasistički, fanatičan i krši pravila čovečnosti.

Fatava Alamgiri je određivala posebne načine života za hinduse, propagirajući egzekucije za najmanji eksces i držanje hindusa kao roblja u alternativnoj verziji, ako im se život poštedi. Muslimansko plemstvo je znatno profitiralo ovim zakonom jer su svi muslimani imali saradnju i lojalnost, dok su hindusi robovali i vlasnik je imao apsolutnu moć i kontrolu nad njima i njihovom sudbinom.

Uspon i pad Mogulskog carstva

IMPERIJA (1)

Život 24.04.2024. 21:45

Uspon i pad Mogulskog carstva

Aurangzeb je davao hektare neobrađene zemlje isluženom plemstvu, ali su porezi na zemlju i količinu proizvoda bili vrlo visoki. Kao i njegovi preci, Aurangzeb je redovno brodovima slao tovare novca i hrane u izobilju za Meku i Medinu, najpre siromašnom stanovništvu, pomažući time dva sveta grada islama. Serijom pobedonosnih ratova proširio je carstvo do samog juga današnje Indije, vladajući celim potkontinentom. U Bengalu su iskopine dragog kamenja bile pozamašne, a profit na njihovom izvozu ili prodaji lokalnom plemstvu je veoma doprinosio državnoj kasi.

Arhitektonska dostignuća iz Aurangzebove epohe su impozantni hramovi, muzeji, džamije, zgrade državne uprave i zgrade za vođenje evidencija popisa stanovništva i plaćanja dažbina. Mogulsko carstvo bila je dominantna svetska sila pod Aurangzebom i teritorijalno, vojno, kulturno i industrijski u 17. veku. Mogulsko carstvo imalo je najveća finansijska sredstva na svetu, najbolju vojsku, perfektnu administraciju i ogromnu teritoriju, čime je bilo među vodećim silama te epohe, a samim tim Aurangzeb među najmoćnijim svetskim liderima.

Ali ipak glavni posao neumornog padišaha bio je stalni rat. Pošto je ekspanzija na sever bila otežana prisustvom tamošnjih jakih islamskih država, ispostavilo se da je glavni objekat agresivnih težnji carstva bila južna Indija, pre svega preostale nezavisne kneževine na visoravni Dekan. Ovde je Aurangzebu bilo predodređeno da poslednjih 26 godina svog života provede u beskrajnim pohodima.

Kontinuirani rat je uglavnom imao cilj da eliminiše stalno nastajuće džepove otpora Velikim Mogulima u centru južnoazijskog potkontinenta i zahtevao je sve više resursa. Odlučna tehnička nadmoć padišahove vojske nad protivnicima u malim, ali brojnim okršajima gubila je na značaju. A prihodi riznice, tako neophodni za kaznene ekspedicije, opadali su, uprkos brzom teritorijalnom rastu carstva.

On je bio je promišljeni ekspanzionista; za vreme njegove vladavine, Mogulsko carstvo dostiglo je svoj najveći obim, vladajući nad gotovo celim Indijskim potkontinentom.

Aurangzeb se, bez sumnje, pokazao kao najfanatičniji i najnetolerantniji predstavnik mogulske dinastije. Ako su njegovi prethodnici, promovišući islam u Južnoj Aziji, uglavnom sledili principe umerenosti i postupnosti, onda je novi vladar carstva postavio sebi zadatak da potisne sve religije na teritoriji koja mu je podređena, osim učenja Poslanika. Niko u mogulskoj dinastiji, ni pre ni posle Aurangzeba, nije pokazao takvu revnost u rušenju hinduističkih hramova, u progonu „nevernika, u verski motivisanim čistkama vojske i državnih institucija. Naravno, džizija, koju je Akbar ukinuo, ponovo je uvedena, što je izazvalo opšte ogorčenje pa čak i direktne pobune hinduističkih podanika šestog Velikog Mogula.

Zanimljiva inovacija Aurangzeba bilo je stvaranje službe za ispravljanje javnog morala, koliko se može suditi – prvi put u indijskoj istoriji. Služba je pomno pratila skupove – pre svega gradske čaršije – suzbijajući bogohuljenje, kockanje, konzumaciju alkohola i opijuma. I sam padišah, koji se držao asketskog načina života, uporno je zahtevao istu skromnost od drugih. Muzičari, umetnici, filozofi i igrači su odlučno proterani iz plemićkih palata, a njihovo mesto zauzeli su tumači svetih islamskih tekstova.

Zanimljivo je da na drugom kraju ogromnog islamskog sveta, u isto vreme, Osmansko carstvo čini isto tako očajnički poslednji pokušaj da odlučno promeni za njega nepovoljan tok istorije, proširujući svoju dominaciju na celu Evropu. U proleće 1683. sultan Mehmed IV objavljuje rat Austriji, brojne osmanske trupe predvođene velikim vezirom Kara Mustafom, višestruko superiornim u odnosu na koaliciju evropskih sila koja im se suprotstavlja, počinju opsadu Beča. I samo čudo u vidu poljske teške konjice Jana Sobjeskog, koja je stigla na vreme, spasava hrišćansku Evropu od neizbežnog poraza. Opsada Beča od strane Turaka postala je prekretnica u istoriji, nakon čega je Osmansko carstvo počelo sve jasnije da propada, postepeno završavajući kao bolesnik Evrope.

Agonija Mogulskog carstva išla je mnogo brže od propadanja visoke Porte. Pored unutrašnjih faktora, svoju ulogu odigrale su i fundamentalne razlike u geopolitičkoj situaciji. Gotovo sve zapadnoevropske sile bile su zainteresovane da spreče prekomerno slabljenje Otomanskog carstva, ne bez razloga strahujući od daljeg jačanja Rusije krajem 18. i, posebno, u 19. veku, što je, posebno, postalo glavni uzrok Krimskog rata (1853–1856). Evropski konkurenti Britanije u Južnoj Aziji, pre svega Francuska, bili su zainteresovani za očuvanje Mogulskog carstva. Inače, čuveni francuski putnik i lekar, Fransoa Bernije, dvanaest godina bio je Aurangzebov lični lekar, ostavivši veoma vredne uspomene i na samog padišaha i na njegovo carstvo. Međutim, posle Sedmogodišnjeg rata (1756–1763), London nije imao jakih rivala u Indiji, a do tada Britaniji nisu bili potrebni Moguli kao punopravni partneri, korak po korak pretvarajući dinastiju u veličanstveni ukras svoje sopstvene kolonijalne administracije.

(Nastaviće se)

"Zlatni sat Kašmira" (FOTO)