Stopalo Rafaela Nadala ili "dopušteni doping"?!

Razloga za sumnju i te kako ima. Prvi je onaj koji se svodi na volšeban oporavak španskog tenisera od hronične povrede stopala zbog koje je uostalom i učešće "bika sa Majorke“ na turniru u Parizu bilo pod velikim znakom pitanja.

"Stvari se događaju logično, a ako nešto nije logično onda je i sasvim razumljivo što izaziva lavinu reakcija“, konstatuje profesor dr Vladimir Koprivica.

Dokazani stručnjak znan u svetu sporta i kao kondicioni trener brojnih reprezentativnih selekcija koje su osvajale medalje na svetskim i evropskim prvenstvima lično nerazumevanje kada je u pitanju slučaj Rafaela Nadala temelji na bogatom iskustvu i akademskom poznavanju stvari.

"Ne postoje pripreme, bar nauka ne zna za njih, koje za tako kratko vreme mogu da oporave sportistu od tako teške povrede. Naglašavam, takve pripreme jednostavno ne postoje. A ako uprkos svemu postoje, onda sve što smo učili i naučili pada u vodu i ja sam u tom slučaju spreman da se odreknem svih svojih diploma i znanja koje sam stekao“, kategoričan je prof. dr Koprivica.

Gde se, onda, krije tajna Nadalovog uspeha? Odnosno sposobnosti da poput razjarenog bika i sa onakvom lakoćom trči šljakom "Rolan Garosa“, čak i više i lakše nego pre deset godina kada je španski toro (bik) bio u naponu snage i forme. Za profesora Koprivicu postoje samo dva moguća objašnjenja.

Da li će Nadal igrati na Vimbldonu?

London

London

Sport 14.06.2022. 13:30

Da li će Nadal igrati na Vimbldonu?

"Jedno je da je priča o tako teškoj povredi najobičnija laž. A ako nije laž, ako povreda i zaista postoji, onda je sasvim moguće da je igrao dopingovan“, kaže profesor dr Vladimir Koprivica.

Pre će biti da je prvo, a ne drugo. Zašto? Potvrđuje to na neki način i izjava prof. dr Milice Vukašinović Vesić, članice Svetske antidoping agencije. Bez namere da se upušta u bilo kakvu polemiku izazvanu medijskim spekulacijama, jednostavno konstatuje.

"Sa aspekta novinara i generalno medija slučaj Nadal je, priznajem, više nego zanimljiv. Međutim, nama u oblasti dopinga nije s obzirom da se to što je on koristio ne nalazi na listi zabranjenih supstanci.“

Citiramo, s puno razloga, i Olivijea Niglija, direktora Svetske antidoping agencije (WADA).

"Takve injekcije nisu na listi zabranjenih supstanci WADA jer se smatra da ne poboljšavaju sportski učinak i da nisu štetne.“

Nadal počeo lečenje posebnim zdravstvenim tretmanom

Tenis

Tenis

Sport 08.06.2022. 17:05

Nadal počeo lečenje posebnim zdravstvenim tretmanom

Ničim izazvan gospodin Nigli je izjavio i sledeće:

"Nadal je 14 puta osvojio ’Rolan Garos’. Prethodnih 13 puta to je učinio bez potrebe za injekcijama, tako da je verovatno da ovaj 14. put nije pobedio zahvaljujući njima.“

Sasvim moguće, ali čemu ovo nevešto ubeđivanje svetske javnosti ako se zna da u Nadala u prethodnih 13 puta niko nije sumnjao. Utisak je zato da dr Nigli i sam ne veruje u ono što je izgovorio o nevinosti Nadala. Da nije bilo injekcija, i laiku je jasno, Nadal ne bi ni igrao.

Potrebu da se oglasi našlo je za shodno i Špansko društvo za sportsku medicinu. Izdvajamo:

"Anestetičke injekcije su široko rašireno terapeutsko sredstvo koje se dugo koristi. Jednako u oblasti sporta kao i u drugim oblastima. To što one rade je precizno definisano u medicini, a glavni cilj im je da smanje bol na određenom delu tela“, navodi se u saopštenju.

Rafael Nadal je tako i zahvaljujući čarobnim moćima injekcija koje je primao još jednom postao teniski kralj Pariza. Uspeo je to uprkos činjenici da je samo dan kasnije u Barselonu sleteo sa štakama bez kojih ne bi mogao da hoda. Njegov lični lekar koji tako uspešno radi na njegovom ozdravljenju celu dijagnostiku sveo je na dve reči:

"Rafa je čudo.“

Čudo medicine ili...

Nadalov lekar: To je čudo, niko osim njega to ne može

Tenis

Tenis

Sport 09.06.2022. 17:48

Nadalov lekar: To je čudo, niko osim njega to ne može

"Nemoguće je i u krajnjem slučaju nekorektno pričati o ponašanju lekara koji su deo tima ovog ili onog sportiste. Oni, misli se na sportiste, uglavnom sami i bez znanja lekarskog tima posežu za nedozvoljenim sredstvima. Generalno, ako pitate da li postoji mogućnost da pomoćno osoblje dopinguje sportiste, odgovor je da. To se potvrdilo i u slučaju Lensa Armstronga, ali i u mnogim drugim slučajevima što je sa aspekta medicinske struke apsolutno strašno i nedopustivo“, konstatuje prof. dr Milica Vukašinović Vesić.

Mediji su se poslednjih dana potrudili i da objave kontrole Svetske antidoping komisije kada su u pitanju teniseri. Na čelu liste onih koji su najviše testirani (26 puta) je Rus Andrej Rubljov. Odmah iza njega je Grk Stefanos Cicipas sa 23 kontrole. Treći i četvrti su sa po 21 kontrolom naš a svetski Novak Đoković i opet Rus Aleksandar Zverev koji se takmiči pod zastavom Nemačke.

Rafael Nadal je testiran 14 puta, od toga samo dvaput, što je posebno zanimljivo, van samih turnira. Đoković je kroz ovu proceduru morao da prođe čak osam puta.

Veličanstvenim trijumfom Nadala na "Rolan Garosu“, uprkos povredi koja bi u krajnjem slučaju mogla da izazove i invaliditet, bio je zapanjen i francuski biciklista Gijom Marten. On je u francuskim medijima indirektno optužio Nadala za korišćenje dopinga.

"Mi, ako smo povređeni ili bolesni, ne možemo da trčimo ili vozimo bicikl, mi se ne takmičimo. To je normalno iz više razloga. Prvo zbog zdravlja. Ne znam koliko je dugoročno dobro za njegovo stopalo to što Nadal radi. S druge strane, lekovi mogu da utiču na nastup sportista, odnosno mogu da ga unaprede. Zbog toga se meni čini da je ovo sa Nadalom bilo gotovo na granici“, istakao je Marten.

A onda je ubacio u novu brzinu i dodao:

"To što je Nadal uradio u Parizu ne bi moglo da prođe u biciklizmu“, tvrdi Marten i podseća da su injekcije u njegovom sportu zabranjene još od 2011.

"Da je neki biciklista uradio isto, čak i da nije zabranjeno, svi bi ga optužili za doping. Problem su predrasude koje idu uz naš sport“, uverava Marten.

Ono što još iritira francuskog biciklistu jeste odnos ljudi prema Nadalu i njemu sličnima.

"Ljudi se dive Nadalu zbog toga što je trpeo jake bolove. Njega i mnoge druge nalik njemu zbog svega nazivaju herojima. Istina je, međutim, da oni koriste razne supstance kako bi trpeli bol i tako dolaze do samih granica. Pobednik na Turu, čak i da ne napravi ništa sumnjivo, biće optužen za doping.“

Doping u sportu, takođe i tenisu, nije ništa novo. Nedozvoljena sredstva su odavno prisutna u ovom sportu. Neki slučajevi su dokazani "na licu mesta“, drugi sa zakašnjenjem. Bilo je i primera zataškavanja i guranja istine pod tepih. Takođe i primera da su takmičari imali pravo uzimanja određenih lekova uprkos činjenici da su se ti i takvi nalazili na listi zabranjenih.

Zvanični dokumenti potvrđuju da je 2010, 2014. i 2015. godine Sereni Vilijams službeno bilo dozvoljeno da koristi supstance sa zabranjene liste iz medicinskih razloga, kao što su oksikodon, hidromorfon, prednizon, prednizolon i metilprednizolon. U 2010, 2011, 2012. i 2013. Venus Vilijams je mogla da uzima prednizon, prednizolon, triamcinolon i formoterol. Sve je objašnjeno terapijskim izuzecima (TUE) koji su, tvrdi se, bili ispravno sastavljeni.

Amerikanci su zato tada i tvrdili da je sve OK. Njihova antidoping agencija takođe je potvrdila da su sestre Vilijams nedozvoljena sredstva koristile u medicinske svrhe, odnosno za lečenje, i to je prihvaćeno kao izgovor za pozitivne antidoping testove.

"Ništa epohalno. Hiljade sportista širom sveta se takmiče sa TUE-om svake godine, i morate biti apsolutni diletant da biste ih krivili“, saopšteno je tada svetu koji za ovo nije znao.

Svet takođe nije znao da su mnogi poznati američki sportisti bili tokom karijere dopingovani. Da bi se sakrila ova istina, Američki olimpijski komitet je okrivljavao druge. Iz ove priče je i skandal sa Olimpijskih igara u Seulu 1988. godine. U trci na 100 metara trijumfovao je Kanađanin Ben Džonson sa novim svetskim rekordom. Međutim, naknadno je diskvalifikovan zbog, kako je saopšteno, korišćenja nedozvoljenih supstanci. Zlato je zato pripalo Amerikancu Karlu Luisu uprkos činjenici da je i on kao i Džonson, ali i nekolicina drugih sprintera, bio pozitivan na doping testu. Istorija atletike, ali i sportski svet, ovu trku pamti kao najprljaviju u istoriji sporta.

Da apsurd bude veći, jedini nedopingovani sprinter olimpijskog finala na 100 metara u Seulu bio je Kelvin Smit, američki sprinter i bivši svetski rekorder, koji se iz Severne Koreje vratio kao bronzani.

Na istim Igrama svetski rekord na 100 metara u konkurenciji žena postavila je Florens Grifit Džojner (10,49). Ovaj rekord nije nadmašen ni do danas. Legendarna Flo-Džo je kasnije umrla pod nerazjašnjenim okolnostima. Da li je u karijeri odnosno Seulu koristila nedozvoljena stimulativna sredstva nikada nije dokazano. Sumnja je ipak ostala.

Još jedna Amerikanka se obrukala. Reč je o Merion Džons, vlasnici tri zlata sa Olimpijskih igara. Njena priča je filmska. Prvi put je prozvana za upotrebu dopinga kada je njen suprug, olimpijac i bacač kugle Si Džej Hanter kažnjen zbog upotrebe dopinga. Tada je, međutim, prošla bez kazne. Kasnije se razvela od Hantera i udala za sprintera Tima Montgomerija koji je takođe pao na doping testu. Onda je red došao i na nju. Posle iscrpne istrage i pritiska javnosti Merion Džons je priznala da je koristila nedozvoljena stimulativna sredstva. Sasvim dovoljno da se sruši mit o jednoj od najuspešnijih sportistkinja sveta svih vremena.

Jedan od najvećih doping skandala u istoriji sporta takođe se odnosi na američkog sportistu. Priča o njemu prerasla je u lekciju koja se ne preskače na predavanjima o (zlo)upotrebi dopinga. Armstrong je bio sedmostruki uzastopni pobednik "Tur de Fransa“, najprestižnije biciklističke trke na svetu. Takođe i heroj nacije, idol mnogih i primer sportiste koji je uspeo da pobedi rak testisa.

Kasnije je dokazano da Armstrong ipak nije heroj, već samo dobar majstor prevare. U trkama je koristio nedozvoljene stimulanse zarad čega je morao da vrati sve osvojene trofeje i ogroman novac koji je zaradio tokom karijere.

Činjenica je da Svetska antidoping komisija, decenijama unazad, pokušava na sve moguće načine da sačuva sport od upotrebe nedozvoljenih stimulativnih sredstava. Profesor dr Milica Vukašinović Vesić, koja je član ovog tela, naglašava:

"Mi smo tu da kao doping agencija zaštitimo zdravlje sportista, a onda nakon toga je fer-plej u sportu, tj. da onaj ko izađe da se takmiči zna da je na drugoj strani isti takav sportista, čist kao što je i on sam. To je naša misija.“

Uprkos svemu, sve je više kažnjenih sportista zbog upotrebe doping sredstava. Takođe, i onih koji prevarom pokušavaju da izbegnu testiranje i tako prikriju doping. Neke studije na ovu temu ukazuju da sportisti koriste najrazličitija objašnjenja i više nego infantilna opravdanja. Primera iz bliže prošlosti je mnogo.

Kristijan Koleman, koji je važio za jednog od favorita u olimpijskoj trci na 100 metara, nije ni stigao do Tokija. Kažnjen je sa dve godine zabrane takmičenja nakon što je dokazano da je podneo lažnu dokumentaciju o putovanju i tako izbegao tri antidoping testa. Nekadašnji rekorder u maratonu, Kenijac Vilson Kipsang, izdržava četvorogodišnju kaznu (do juna 2024) jer je koristio lažne fotografije prevrnutog kamiona da bi opravdao jedno od antidoping testiranja.

I olimpijska šampionka, maratonka Džemina Sumgong (Kenija), trenutno izdržava osmogodišnju kaznu pošto je tvrdila da su joj greškom ubrizgana nedozvoljena sredstva u jednoj kenijskoj bolnici tokom štrajka lekara koji se, dokazano je, nije ni desio.

Dojave i obaveštajni rad takođe pomažu da se otkriju sportisti koji koriste doping. Danilo Lisenko, svetski šampion u skoku uvis u dvorani 2017, suspendovan je godinu dana kasnije zbog propuštenih antidoping testova. Posle petnaestomesečne istrage koja je uključivala i 22 svedoka i opsežnu forenzičku analizu, Lisenko je kažnjen, a njegov prekršaj bio je i razlog za suspenziju Atletskog saveza Rusije koji je za svoje takmičare koristio lažne medicinske dokaze jedne klinike u Moskvi.

Na pitanje da li Svetska antidoping agencija ima na meti ruske sportiste više nego druge Milica Vukašinović Vesić kazuje:

"Ruski sportisti jesu na udaru. U prethodnom periodu bilo je puno problema zarad kojih su izrečene i adekvatne kazne.“

Zbog istine nije naodmet znati i podatak da je Rusija bila u centru nekoliko doping skandala. Čak 46 olimpijskih medalja koje su osvojili ruski sportisti oduzeto je zbog kršenja antidoping pravila. Takođe, Svetska antidoping komisija je pre nekoliko godina objavila i dokaze da je Ministarstvo sporta Rusije organizovalo upotrebu dopinga sportista te zemlje.

"Naša komisija ustanovila je da je moskovska antidoping laboratorija radila na zaštiti dopingovanih ruskih sportista po direktivi državnih organa. Rusko Ministarstvo sporta uspostavljalo je i kontrolisalo manipulacije rezultatima testova tako što je menjalo uzorke. Sve je to rađeno u saradnji sa obaveštajnom službom, koja je nekada bila poznata pod nazivom KGB. Čelnici Centra za pripreme sportista Rusije su, takođe, radili po direktivi Ministarstva sporta i obaveštajne službe. Moram i da naglasim da ovim radnjama nisu obuhvaćeni samo ruski atletičari i atletičarke, već takmičari u mnogo sportskih disciplina“, saopštio je profesor Ričard Meklaren koji je rukovodio istragom.

Istorija sporta dokazuje da ovo nije bio prvi put da država učestvuje u prljavim doping radnjama. Za primer bez presedana uzima se nekadašnja Istočna Nemačka. Posle pada Berlinskog zida saznalo se da je, pod okriljem tajne službe Štazi, sistemski doping sportista u ovoj zemlji trajao od 1971. pa sve do 1990. Ovu istinu dokazuje dokument iz arhive sa oznakom "Državni plan 14.25“.

Da je svaka medalja u vreme Hladnog rata doživljavana kao ideološki trijumf istočnog bloka, može da posluži i primer Andreasa Krigera koji je odrastao kao Hejdi Kriger. Postoje dokazi da je ova takmičarka dopingovana još od 16. godine života. Osvojila je zlato na EP u atletici 1986, ali je zbog preterane upotrebe steroida i drastičnih promena na svom telu 1997. promenila i pol i ime.

Da je politika pustila duboke korene u sport, primera je milion. Postoje mnogi koji uveravaju sebe i druge da su sportisti iz moćnih zemalja, pre svih američki, u najpovoljnijoj poziciji i da njih zapravo niko ne sme da kontroliše.

"Zaštićenih nema, mi ne znamo ko se koliko dopinguje. Uvek ima priča u medijima koje nisu zasnovane na dokazima i koje podgrejavaju sumnju. Američka antidoping agencija, moram da naglasim, radi u svetu ubedljivo najviše antidoping testova na godišnjem nivou.“

Oči posebno bode (ne)proverena priča da poseban tretman uživaju NBA košarkaši koji su, navodno, uslovili svoje učešće na Olimpijskim igrama zahtevom da budu izuzeti prilikom antidoping kontrola. Stručnjaci ovu dezinformaciju negiraju i dokazuju da sу i NBA igrači podvrgavani testovima. Među njima je i jedan od najvećih svih vremena, slavni Kevin Durent, koji je konkretno testiran na OI u Londonu.

"Od osnivanja Svetske antidoping agencije 1999. godine, tačnije od Olimpijskih igara u Sidneju, svi američki sportisti se testiraju isto kao i svi ostali sportisti. Dakle, pravila su ista za sve“, ističe prof. dr Milica Vukašinović Vesić.

Šta je sa srpskim sportistima, koliko srpska Antidoping agencija ima zapravo posla? Milica Vukašinović Vesić, predsednica ove komisije, prvo konstatuje "da se u Srbiji redovno sprovodi antidoping kontrola i onoliko kontrola koliko za to ima sredstava“.

Na pitanje koji su sportovi najugrоženiji odnosno u kojim disciplinama se najviše koriste stimulansi, naravno nedozvoljeni, Milica Vukašinović Vesić konstatuje:

"Od kako postoji naša agencija zabeležena su 122 pozitivna doping slučaja u 34 različita sporta. Prednjače takmičari u bodibildingu, boksu, rvanju i rukometu.“

Za mnoge je tajna zašto sportisti, uprkos opasnosti po zdravlje i strogim kaznama, posežu za stimulativnim sredstvima.

"Različiti su motivi i uglavnom se svode na želju da se na sportskom terenu ostvari što bolji rezultat i tako stekne slava, plus bogatstvo. Mislim zapravo da je ključni momenat onaj trenutak kada su sponzori ušli u sport. Više novca pretvorilo se u veću želju za postizanjem što boljeg rezultata i u tom smislu mnogi su sebi dozvolili luksuz da posegnu za nedozvoljenim supstancama. Američka agencija radila je neku studiju na tu temu i došlo se do toga da bi 5% sportista uvek uzelo doping bez obzira što postoje kazne i druge vrste zastrašivanja“, kaže prof. dr Milica Vukašinović Vesić.

Zanimljivo je i razmišljanje Vildora Holmana, nemačkog lekara, koga sociolozi sporta često citiraju u prilikama kada objašnjavaju doping kao fenomen savremenog sporta. Holman ističe sledeće:

"Rezultati koji postižu sportisti došli su do fizioloških granica. Svet nikada više, čak ni u dalekoj budućnosti, neće imati vrhunski sport bez dopinga.“

Sport od kako zna za sebe, dakle još iz antičkog doba, beleži slučajeve sportista koji su bili spremni da rizikuju život i zdravlje da bi došli do pobede. Teoretičari sporta koji se bave ovom tematikom konstatuju da je "ovu potrebu nekih sportista prva zapazila farmaceutska industrija“. Ona je, kažu, našla poslovni interes da proizvodi i stavlja u promet brojna farmakološka sredstva i razvija metode dopingovanja sportista.

Moguće je da se doping u ovako drastičnom obliku nikada ne bi dogodio da se na sve ovo nije nadovezala i politika. Adolf Hitler, zbog loših rezultata nemačkih sportista na OI u Berlinu, svojim naučnicima naredio je da stvore superiorne takmičare. Nauka je zabeležila i podatak da je prvi sintetički testosteron razvio nobelovac Leopold Ružička. Produkti svega, kroz vreme, bili su sportski idoli poput tenisera Andrea Agasija, boksera Vitalija Klička, fudbalera Dijega Armanda Maradone, bodibildera Arnolda Švarcenegera ili bicikliste Edija Merksa. Nabrojati i ostale bilo bi trošenje vremena i papira.

Na temu sponzora u sportu ne tako davno oglasio se i legendarni Miodrag Simonović Duci, proslavljeni jugoslovenski košarkaš. Njegova filozofska razmišljanja, uvek intrigantna, svode se na sledeće:

"Kada bi se zabranila reklama i reklamiranje raznih brendova u sportu, profesionalni sport bi vrlo brzo prestao da postoji.“

Tenis, ovakav i u ovakvom obliku, zasigurno bi bio prvi ili među prvima na toj listi.

"Teniseri nisu predstavnici svojih nacija, već janičari najmoćnijih kapitalističkih korporacija“, ističe Simonović.

 

Ista floskula važi i za sportiste u globalu. Koliko je i da li je u pravu treba pogledati listu korporacija koje stoje iza imena najvećih teniskih asova koji su, tvrdi Duci Simonović, postali "klovnovi najmoćnijih kapitalističkih korporacija i kao takvi zaštitni znak savremenog kapitalizma, odnosno bogataške elite koja vlada savremenim svetom“.

Samo mali iskorak iz ovog začaranog kruga stvara nedaće. Na svojoj koži to je najbolje osetio Novak Đoković. Prvo se teniskom svetu zamerio zbog pokušaja puča u ATP-u. Zatim je, svrstavajući se među antivaksere, ozbiljno ugrozio interese farmaceutske industrije koja je, "by the way“ jedan od najvećih sponzora Međunarodnog olimpijskog komiteta.

"Novak Đoković, takav kakav jeste, jeste zlikovac koji je bio potreban svetu. On doživljava poniženja zbog svojih poteza, kontroverzan je i često mislim da bi mu bilo bolje da malo začepi.“

Možda je Sem Grot, nekadašnji australijski teniser i veliki kritičar, ali i poštovalac lika i dela Novaka u pravu, ali samo možda.

Sve one koji sport vide kao sport nije sprečilo da konstatuju da Nadal osvajanjem 22. grand slema u Parizu, najmanje je bitno da li uz pomoć stimulansa ili lažiranje povrede, nije postao najbolji ikad. On je i dalje daleko iz Đokovića. Dokaz je samo i letimičan pogled na GOAT listu, više nego relevantnu kada su u pitanju ostvarenja tenisera kroz karijeru i njihove pozicije u konkurenciji najboljih među najboljima. Takođe, sasvim je moguće da će se Španija jednog dana, možda onda kada istina izađe na videlo, i postideti lika i dela "bika sa Majorke“. Srbija tu priliku, kad je Novak Đoković u pitanju, zasigurno neće imati. Naprotiv.

"Elija Kaneti kaže da sve dok postoji još jedan čovek na svetu koji drugačije misli, totalitarizam nije pobedio. Taj čovek u ovoj priči je Novak Đoković“, poentira prof. dr Vladimir Koprivica.