Biznis
29.08.2024. 10:44
Biznis
02.09.2024. 13:16
Marko R. Petrović
Intervju
Pitali smo stručnjaka: ZAŠTO JE U SRBIJI mnogo toga SKUPLJE NEGO U EU?
Mnogi koji su u poslednjih nekoliko godina imali prilike da putuju u inostranstvo često su bili začuđeni cenama određenih proizvoda u inostranim prodavnicama, koje su bile neuporedivo niže u odnosu na one u radnjama po Srbiji.
I nije reč samo o nekim luksuznim proizvodima, već i onim krajnje običnim, svakodnevnim, poput peciva, maslinovog ulja... Čak je i kafa po kafićima u inostranstvu jeftinija nego u mnogim beogradskim lokalima.
Država je nedavno otpočela razgovore sa velikim trgovinskim lancima kako bi se pronašlo rešenje da se smanje cene u prodavnicama. Prema ocenama koje se mogu čuti od predstavnika vlasti, ispada da su trgovci, odnosno visoke marže koje oni imaju za proizvode, glavni krivac za "skupoću“ koja vlada.
Da li je to baš tako? Zbog toga smo pitali dr Bobana Stojanovića, profesora Ekonomskog fakulteta u Nišu, koji se inače bavi ekonomskom analizom tržišta i cena, politikom zaštite konkurencije i tržištem Evropske unije, da objasni taj fenomen visokih cena u srpskim prodavnicama u poređenju sa evropskim. Zbog čega je ista roba u Srbiji ponekad čak i višestruko skuplja nego u zemljama EU?
"Cene su tržišna kategorija, prema tome u tržišnoj privredi zavise od odnosa ponude i potražnje. Najverovatnije da je na našem tržištu neka disproporcija između ponude i tražnje, u odnosu na neke druge zemlje. To može da bude posledica ili manje ponude ili veće tražnje. U tom slučaju dolazi do rasta cena. Zašto je u Srbiji skoro na svim tržištima nivo cena veoma visok, to jedino može da se pripiše nedostatku konkurencije i nedoslednosti, odnosno nepostojanju neke osmišljene indirektne intervencije države na tržištu. Kada govorimo o nedostatku konkurencije, svi znamo da postoje oligopolska tržišta, u jednom delu skoro čista monopolska tržišta. Postoje i dogovori između učesnika na tržištu, praktično od tri-četiri onih koji se dogovore o zajedničkom nastupu na tržištu, o podeli tržišta, nivou cene... Onda praktično imamo monopolistu.“
Ali to nije dozvoljeno, zar ne?
"Naravno. Tržište jeste mehanizam koji treba da radi nepristrasno i tada daje najbolje rezultate. Ali sva tržišta su regulisana, neka više, neka manje. Recimo, tržište lekova je strogo regulisano, berzanska tržišta itd. Ali i druga tržišta. Postoje takozvana pravila igre. Znači ne sme da se dozvoli u potpunosti slobodno delovanje tržišta, pogotovo kada dođe do poremećaja na njima. Pandemija je izazvala poremećaj, ratovi u Ukrajini i sada u Izraelu i Palestini, takođe. Oni su izazvali neki poremećaj na globalnom nivou. Došlo je do rasta cene energenata, a to se, naravno, preliva i na cene finalnih proizvoda. Ali u većini evropskih zemalja, pa i svetskih, došlo je do relativnog smirivanja cena. Znači, neke cene su i pale, odnosno snižene, a kod nas je zadržan taj visoki nivo cena.“
Zašto je to tako?
"Zato što se nije uticalo ni na ponudu ni na tražnju na pravi način. Postoje regulatori, postoji nezavisno regulativno telo koje se prvenstveno bavi zaštitom konkurencije ‒ Komisija za zaštitu konkurencije. Ono treba da prati kretanje na tržištu i da preduzima neke mere da bi se sprečilo monopolsko ponašanje. Ili Ratel, recimo kada su u pitanju elektronski mediji, mobilni operateri itd. Postoje nezavisna regulatorna tela. Imam utisak da u Srbiji ona ne rade kako treba.“
Zbog čega?
"Zato što su najverovatnije rezultat delovanja nekih lobi krugova i nekih uticaja monopoliste. Znači, tu je reč o jakim učesnicima na tržištu i najverovatnije da njima ne odgovara da se tržište reguliše. Ali ako već to tako postoji, država ima svoje mehanizme, direktne i indirektne, kontrole tržišta. Šta je direktno? Ovo što je i sada najavljeno ponovo, da se cene nekih artikala fiksiraju na određenom nivou da bi se zaštitio životni standard stanovništva. Tu meru smo već imali posle pandemije sa ciljem da se smiri inflacija. Sada se ponovo najavljuje. To su te direktne mere. Mnogo su važnije, a njih nema u dovoljnoj meri, indirektne mere ili posebne mere državne regulacije. To je, recimo, kada imate poremećaj na nekom tržištu, recimo ulja, vi iz robnih rezervi izbacite na tržište dovoljnu količinu ulja da bi se cene snizile, to jest da se poveća ponuda po osnovnom principu ekonomije ‒ veća ponuda uz istu tražnju dovodi do nižih cena. Dosta je veliki arsenal mera koje država može da primeni. Recimo poreska politika, akcizna politika itd. Mi ne moramo da plaćamo najskuplji benzin u okruženju i skoro u Evropi. Možemo da, recimo, sniženjem akciza utičemo na smanjenje cene finalnog proizvoda tj. naftnih derivata. Naravno, država bi u tom slučaju morala da se odrekne prihoda. Ali sada je pitanje kost-benefit analize šta je korist od toga. Korist bi bila sasvim sigurno na strani potrošača jer bismo plaćali za isti proizvod nižu cenu.“
Biznis
14.08.2024. 12:21
Inflacija do kraja godine četiri odsto
Biznis
31.07.2024. 19:25
Inflacija u Evropi RASTE... Šta će učiniti Centralna banka?
A istovremeno bismo možda i potrošili veću količinu goriva pa bi se možda kompenzovala...
"Da, ali država tako ne rezonuje. Ona gleda da ubire prihode. Akcizna politika je po Zakonu o akcizama dosta fiksirana, ona i prati stopu inflacije. Tako da je porasla akciza i na cigarete, na naftu, na kafu itd. Dalje, država može da kaže da neki proizvod nije luksuzan proizvod i da ga rastereti malo tih dažbina i da na taj način utiče na nižu cenu. Kafa, recimo. Mi smo drugi po potrošnji u Evropi, posle Norveške. A kafa je tretirana kao luksuzni proizvod. Znamo svi koliko konzumira naše stanovništvo kafu. Znači, tu bi moglo, recimo, samo da se skine ta oznaka luksuza i da se utiče akciznom politikom na cenu. Porezi takođe, mi imamo dosta rigidan fiskalni sistem, PDV je isti za najluksuznije proizvode i za najneophodnije. To takođe može da se menja. U Grčkoj postoje dve, a u nekim zemljama postoje i tri stope PDV-a za različite kategorije proizvoda.“
Jedna od direktnih mera države verovatno jeste sada i ovaj razgovor sa predstavnicima trgovaca. Koliko tu može da se utiče i da li su oni ključni za snižavanje cene zbog visokih trgovačkih marži?
"Dužnost svakog ministarstva je da razgovara sa privrednim subjektima. U ovom slučaju je neka kampanja razgovora samo sa trgovinskim lancima u prisustvu nekih ministarstava i Privredne komore. Ali u tom lancu snabdevanja nisu samo trgovci krivi za ovaj visoki nivo cena. Krivi su i dobavljači jer oni isporučuju trgovini proizvode koji su skuplji od proizvoda u drugim zemljama. Postoji mali broj uvoznika za jedan veliki deo proizvoda i uvozna roba u startu je skuplja. Kada su u pitanju elektronski uređaji, mali, sitni kućni aparati, televizori, itd., mi smo najskuplja zemlja u Evropi. Skuplji su samo Island i Albanija. Da li će razgovorima nešto da se ostvari, to je veliko pitanje. Niko nije napravi neki konačan efekat primene onih prethodnih mera ograničavanja. Drugo, razgovor može da bude informativnog karaktera, ne možete vi privrednom subjektu da naredite da snizi maržu ili da formira cenu na određenom nivou ako ste već u tržišnoj privredi. Tu jedino neki apel i politički pritisak može da da neke rezultate. Pozitivno je to što se razgovara sa privrednicima, ali je mnogo bolje da se odmah posle onog prvog talasa poskupljenja cena krenulo sa tim indirektnim merama, posebnim merama državne intervencije.“
Koliko je uopšte dobro da se država meša u tržište?
"Država ima opravdanje da se meša u tržište samo u nekim nestabilnim situacijama i to rade sve države u svetu. Šta je to sada nestabilna situacija i koliki je taj prag za uključivanje mera, to je pitanje i zaista je od zemlje do zemlje različito. U Srbiji postoje mere, kreatori ekonomske politike imaju arsenal mera, ja sam pomenuo neke, kažem da se nedovoljno čini na tom planu. Znači, ne može razgovorima i nekim direktivama da se ostvari pun efekat. Možda na kratak rok da, dok na dugi rok sigurno, sigurno ne. Bolje je pustiti tržište da deluje i regulacijom i ponude i potražnje možemo da nešto učinimo u smislu snižavanja ili stabilizacije cena.“
Kako povećati ponudu? Ako već kažete da imamo jako mali broj uvoznika za određeni veliki broj proizvoda. Njima se isplati da ostane tako kako jeste.
"Naravno, monopolisti štite svoj položaj i oni će tako da se ponašaju sve dok mogu. Ako dobiju konkurenciju, oni će se drugačije ponašati. Evo kada su u pitanju trgovinski lanci, imamo 50 odsto tog dela tržišta u rukama tri vodeća trgovinska lanca. Imamo ukrupnjavanje u bankarskom sistemu. To znači da je i manja konkurencija između njih. Mnogi od trgovinskih lanaca koji postoje u drugim zemljama ne postoje kod nas, a to znači da je manja konkurencija i u trgovini u odnosu na druge zemlje. Nije čudo da smo mi dostigli 90 odsto proseka Evropske unije kada su u pitanju cene hrane i pića. Mi imamo cene skoro na nivou evropske unije, a naš prosek plata je u odnosu na prosek iz Evropske unije samo 53 odsto. To govori o tome da je zaista visok nivo cena uz nizak životni standard stanovništva. Ta slika mora da se menja, i kažem najbolje je na dugi rok merama ekonomske politike i to tim indirektnim ili posrednim merama.“
Da li se vrtimo ukrug? Kako privući tu konkurenciju, kako privući druge trgovinske lance, ako oni gledaju upravo to kolika je kupovna moć stanovništva? Da li se njima isplati da ulaze u priču ili ne ako imaju već prilično jaku konkurenciju ovde?
"Pa, kada je ’Lidl’ ušao, ušli bi i drugi. E sada mnogo toga zavisi kada su u pitanju strane investicije. Pomenuo bih da nemamo ni dovoljan razvoj domaće trgovine i uopšte domaće investicije. Mi uglavnom, kada je u pitanju privredni rast, govorimo uglavnom o stranim investicijama, a ne govorimo o manjim investicijama domaćih privrednih subjekata. Jer, ako su tu veće investicije, to znači da je to dobro za zemlju jer je domaći privredni subjekat, jer sve ostaje u zemlji. A ovako deo dobiti koja nije zanemarljiva, koja je u nekim slučajevima i ogromna, ide i do 100 odsto profitna stopa, transferiše se u inostranstvo. Znači, treba raditi na stimulisanju i domaćih privrednih subjekata, da šire svoju proizvodnju, a naravno da se neguje i otvoreno tržište i u tim razgovorima sa potencijalnim investitorima. Da postoji potreba za većim brojem privrednih subjekata i iz inostranstva i domaćih koji bi podigli nivo konkurencije, a time snizili cenu i poboljšali kvalitet usluga, a sve to u korist potrošača, naravno.“
Zbog čega mislite da nema dovoljno domaćih investicija, tih većih?
"U ukupnim investicijama u sektoru i proizvodnje i trgovine dominiraju strane investicije, i to nije dobro. Ne može ekonomski rast da se bazira samo na stranim investicijama. Zato je potrebno i kroz stopu dobiti i drugim merama stimulisati i domaće investicije. Jer vidim da one ključne stvari u Srbiji, od infrastrukture do neke stanogradnje, drže strane firme što je nedopustivo i nije ni racionalno ako se ima u vidu interes države. Različite su mere stimulisanja, opet je bolje indirektno stimulisati, ne favorizovati jednog učesnika na tržištu i dozvoliti mu sve, nego stvoriti, ono što se kaže, povoljan investicioni ambijent za investicije.“
Ključ, dakle, u svemu, možemo da kažemo, drži država kroz stvaranje ambijenta i sistema koji će da stimuliše investicije kako domaće tako i strane, da se povećava konkurencija što bi snižavalo cene?
"Sigurno. Država ima arsenal mera i može da utiče, ne direktno na dovođenje investicija, već na stvaranje povoljnijeg poslovnog ambijenta i same investicije će doći. Eto, čekamo kreditni rejting i znači da se stvara postepeno, ali nedovoljno brzo, taj ambijent koji će biti stimulativan i za strane i za domaće investitore u raznim granama.“
Hajde da uprostimo, država bi trebalo da se ponaša kao nekakav menadžer koji će da stvori uslove za zdravo i normalno poslovanje svih subjekata, a sve za dobrobit građana.
"Da. U prvom planu interes treba da bude životni standard i kvalitet života stanovnika. To se postiže tako što će se stvoriti ambijent u kome postoji zdrava tržišna utakmica što većeg broja učesnika na tržištu jer to dovodi do veće količine proizvoda, većeg kvaliteta uz niže cene.“
Da li se vratimo na razgovor sa velikim trgovinskim lancima. Da li Vi mislite da su marže previsoke?
"Mislim da jesu, sudeći po profitima koje ostvaruju i trgovine. Evo, pitajte bilo kog malog privrednika koliko košta ulazak u neki veliki sistem, veliki trgovinski lanac. Mnogi odustaju iako imaju kvalitetnu i dobru robu. Ti troškovi ulaska su veliki i trgovci se ponašaju zaista nekorektno prema malim privrednim subjektima. To mogu da potvrde i u Privrednoj komori. Privrednici se stalno žale na to. Ali, ponavljam, u tom lancu snabdevanja, dok dođe roba do finalnog potrošača, imamo dosta onih učesnika koji takođe zidanjem cena mogu da utiču na više cene. A kažem, postoji i prirodna potreba monopola ili zauzete tržišne pozicije, da se ta pozicija čuva, znači da se uvode razne barijere za ulazak novih učesnika na tržištu. Što je manji broj tih učesnika, onda i njihova ekonomska moć jača i oni mogu da utiču, nepovoljno naravno, po potrošače na to da ostane visoki nivo cena, odnosno visoke profitne stope koje oni ostvaruju.“
Kakve efekte očekujete od razgovora sa trgovinskim lancima i da li očekujete da će vlada da razgovara i sa drugim učesnicima u tom lancu?
"Neophodno je da se razgovara sa svim akterima koji utiču na ovako visoki nivo cena. Verujem u direktne mere države samo u relativno kratkom roku koji je jasno definisan i koji ne znači dugoročno neku promenu stanja jer to nije održivo. Ako neki proizvod treba da košta 100 dinara, a njemu su input i marže 105, pa ko bi ga prodavao za 100 dinara? Razgovori su potrebni, ali to treba da bude kontinuirana aktivnost države, odnosno njenih predstavnika koji u ime građana žele da se stanje na tržištu poboljša. Imamo veliko nezadovoljstvo građana. Sada su letnji meseci, putujemo i vidimo da je nivo cena kod nas izuzetno visok uz rast plata itd. Ali ja sam naveo podatke da mi u odnosu na prosek Evropske unije imamo polovinu tog iznosa plate, a cene su skoro na nivou tog proseka Evropske unije. To stanje nije održivo. To govori i o lošem životnom standardnu naših stanovnika.“
Kako onda objašnjavate to da svi kukaju, sve je skupo, sve je skupo, a eto kada dođe leto svi nekako nađu pare da odu na more, da odu na planinu? Isto viđamo svaki dan kada govorimo o ceni goriva koliko se ljudi voze automobilom, po jedan u automobilu...
"Možda je to malo i uticaj socijalnog genotipa, a mnogi proizvodi ipak su neophodni u potrošnji. U kojoj meri je racionalan naš potrošač, to je možda za analizu psihologa i sociologa, ali u principu ovi podaci koje sam izneo govore o tome da mi ipak imamo niži životni standard. Pitanje je i koliki je to deo stanovništva koji sebi može da priušti sve to. Na kraju ovi procesi dovode i do povećanih nejednakosti u društvu. Ima dosta para u sistemu, ali je raspoređivanje tih para, naravno, u korist bogatih. Na kraju, i poreska politika ide u prilog njima, a ne najsiromašnijim slojevima stanovništva.“
Ključ bi bio da se nastave razgovori sa svima koji su u tom lancu trgovine ‒ od proizvođača pa preko uvoznika do trgovaca, ali i u stvaranju sistema i kontroli tog sistema da nema iskakanja, da nema preterane koncentracije na jednom mestu.
"Ključna reč je tu konkurencija. Povećati konkurenciju na svim tržištima, a voditi aktivnu politiku i pratiti tržište, raditi redovne sektorske analize. Recimo, stočarstvo je ugroženo i posledice tog poremećaja će biti na srednji rok veoma nepovoljne što se, recimo, cene mesa tiče. Treba blagovremeno preduzimati neke mere, najbolje je uticati indirektno i na ponudu i na tražnju, zavisno od situacije na konkretnom tržištu.“
Jedno konkretno pitanje, kako objasniti da recimo kilogram lubenice u jednom lancu, supermarketu, košta 40 dinara, a kod seljaka, hajde da kažemo, pretpostavljamo da je seljak, proizvođač koji je prodaje na pijaci ili na kamionu pored pijace, košta 80 dinara? Pritom je ta lubenica u marketu iz uvoza.
"Ima dosta tih apsurdnih situacija. Ako su u pitanju trgovci, oni mogu na jednom artiklu da snize cenu da bi privukli kupce da samo uđu u taj lanac. Neće kupiti samo lubenicu, nego će uz to kupiti i nešto drugo. To je cenovna politika svakog privrednog subjekta i dosta je različito za različite proizvode. Ono što je bitno, ja ovde govorim o visokom opštem nivou cena, o tome da postoji i inflacija, postoje i takozvana inflatorna očekivanja, to se ugrađuje u cene i rezultat svega je dosta visoki nivo cena koje treba na neki način obuzdati, kao i inflaciju. Recimo, ima mnogo zemalja koje su dosta toga učinile na polju smirivanja inflacije, uspešnije nego naša zemlja.“
Komentari
