Pranje novca, porodice Saud i Buš u političkom terorizmu

Koze, u prestonici najvećeg svetskog naftnog centra? Delovalo je neverovatno.

Istorija Saudijske Arabije puna je nasilja i religijskog fanatizma. U 18. veku lokalni vojni vođa Muhamed ibn Saud, udružio se sa fundamentalistima sekte Vahaba. To je bila moćna unija i tokom narednih 200 godina porodica Saud osvojila je dobar deo Arabijskog poluostrva, uključujući Meku i Medinu, najsvetija islamska mesta.

Saudijski pogled na religiju, kao važan deo politike i ekonomije, uticao je na naftni embargo koji je drmao zapadni svet. Šestog oktobra 1973. godine Egipat i Sirija počeli su napad na Izrael. To je bio početak Oktobarskog rata, četvrtog i najdestruktivnijeg arapsko-izraelskog rata, sukoba koji je imao najveći uticaj na svet. Egipatski predsednik Sadat izvršio je pritisak na saudijskog kralja Fejsala da se osveti Sjedinjenim Državama za saučesništvo sa Izraelom, upotrebom onog što je Sadat nazvao „naftnim oružjem“. Iran i pet zemalja Persijskog zaliva, uključujući Saudijsku Arabiju, 16. oktobra objavili su rast cena nafte od 70 odsto. Arapski naftni ministri našli su se u gradu Kuvajtu i razmatrali dalje mogućnosti. Predstavnik Iraka žestoko je zastupao ciljanje SAD. Pozivao je ostale države da nacionalizuju američka preduzeća u arapskom svetu, da nametnu potpuni naftni embargo Americi i svim drugim zemljama, prijateljima Izraela, da se povuku arapska finansijska sredstva iz američkih banaka i ukazao da bi to moglo izazvati krizu sličnu onoj iz 1929. godine.

Drugi arapski ministri nisu bili skloni tako radikalnim planovima, ali su 17. oktobra odlučili da uvedu ograničeni embargo, koji će početi s petoprocentnim smanjenjem proizvodnje, a nastavljati nametanjem dodatne redukcije u proizvodnji od pet odsto svakog meseca, dok se njihovi politički ciljevi ne ostvare. Složili su se da bi SAD trebalo da budu kažnjene za proizraelski stav i da bi im zato trebalo uvesti najstroži embargo. Nekoliko zemalja na tom sastanku objavilo je da će smanjiti proizvodnju za deset odsto.

Devetnaestog oktobra predsednik Nikson zatražio je od Kongresa 2,2 milijarde dolara za pomoć Izraelu. Narednog dana Saudijska Arabija i ostali arapski proizvođači nametnuli su potpuni embargo na isporuku nafte Sjedinjenim Državama. Naftni embargo završio se 18. marta 1974. godine. Trajao je kratko, ali je imao ogroman uticaj. Prodajna cena saudijske nafte skočila je sa 1,39 dolara po barelu 1. januara 1970. godine na 8,39 dolara 1. januara 1974. godine.

Političari i buduće vlade nikad neće zaboraviti lekciju naučenu početkom i sredinom ’70-ih. Na duge staze, trauma izazvana tokom tih meseci poslužila je da ojača korporatokratiju. Tri njena stuba, velike korporacije, međunarodne banke i vlada, povezale su se kao nikad pre. Ta veza će potrajati.

Embargo je doneo posledicu da Volstrit i Vašington shvate da takav embargo više nikad ne bi mogli da podnesu. Embargo je uzdigao Saudijsku Arabiju na nivo važnog igrača u svetskoj politici i naterao Vašington da prizna stratešku važnost te kraljevine za našu spoljnu politiku. To je ohrabrilo predvodnike američke korporatokratije da očajnički traže način da uliju naftne dolare nazad u Ameriku i da razmatraju činjenicu da saudijskoj vladi fale administrativni i institucionalni okvir za odgovarajuće upravljanje blagom koje je raslo kao kvasac.

Za Saudijsku Arabiju dodatni prihod od nafte zbog porasta cena imao je dve strane medalje. Punio je državnu kasu milijardama dolara, ali je istovremeno minirao neke od strogih religijskih shvatanja vehabija. Bogati Saudijci putovali su po svetu. Pohađali su škole i fakultete po Evropi i SAD. Kupovali su skupe automobile i opremali kuće u zapadnjačkom stilu. Konzervativna religijska shvatanja zamenio je novi oblik materijalizma i taj materijalizam predstavljao je rešenje za strah od nove naftne krize.

Gotovo odmah posle embarga, Vašington je počeo pregovore sa Saudijskom Arabijom i ponudio joj tehničku pomoć, oružje i obuku, kao i mogućnost da uvedu svoju naciju u 20. vek, u zamenu za naftne dolare i uverenje da se naftni embargo neće ponoviti. Ishod pregovora bio je nastavak najneverovatnije organizacije, Zajedničke ekonomske komisije SAD i Saudijske Arabije. Poznat kao JECOR, ona je bila otelotvorenje inovativnog koncepta, koji se razlikovao od tradicionalnih stranih programa pomoći; oslanjao se na saudijski novac kojim su se unajmljivala američka preduzeća da podignu Saudijsku Arabiju. Iako su sveukupna upravljanja i fiskalna odgovornost bili povereni američkom Ministarstvu finansija, ta kompanija bila je krajnje nezavisna. Na kraju, potrošene su milijarde dolara za više od 25 godina, bez ikakvog kongresnog nadgledanja. Nakon temeljnog proučavanja JECOR-a, Dejvid Holcen i Ričard Džouns su zaključili: „To je bio najdalekosežniji ugovor te vrste koji su SAD ikada sklopile sa zemljom u razvoju. Postojao je potencijal da SAD puste korenje duboko u Kraljevstvo i osnaže koncept međuzavisnosti.“

Ministarstvo finansija dovelo je „Mejn“ u ranoj fazi da bude savetodavac. Pozvali su me i rekli da je moj posao presudan, i da sve što radim i saznam treba da smatram veoma poverljivim. „Mejn“ nije bio jedini konsultant. Ministarstvo je angažovalo i druge konsultantske kuće, u šta nisam bio upućen, tako da ne znam značaj moje uloge. Ali znam da je ugovor postavio nove standarde za EHM i da je uveo inovativne alternative tradicionalnim pristupima za postizanje interesa imperije.

Moj posao bio je da napravim prognozu onoga što bi moglo da se desi u Saudijskoj Arabiji, ako se velike svote novca ulažu u njenu infrastrukturu i da isplaniram scenario trošenja tog novca. Znači, tražili su da upotrebim koliko god mogu kreativnosti da se opravda ulaganje silnog novca u privredu Saudijske Arabije, pod uslovom da su američke kompanije u to uključene. Rečeno mi je da to radim samostalno i da se ne oslanjam na svoje osoblje. Upozorili su me da je moj posao pitanje nacionalne bezbednosti.

Razumeo sam da primarni cilj ovog puta nije da se zemlja optereti dugovima koje nikad neće moći da vrati, nego da se nađu načini da se obezbedi povratak velike količine naftnih dolara u SAD. U toku procesa, Saudijska Arabija biće uvučena u to, njena privreda će se ispreplitati sa našom i postati zavisna od nje, zemlja će postati više zapadnjačka... Kada sam počeo, shvatio sam da su koze koje lutaju ulicama Rijada simbolično rešenje i bolna tačka Saudijaca koji su živeli na visokoj nozi u svetu. Te koze vapile su da budu zamenjene nečim prigodnijim za ovu pustinjsku kraljevinu. Takođe sam znao da ekonomisti OPEC-a naglašavaju potrebu zemalja bogatih naftom da steknu više naftnih proizvoda s dodatnom vrednošću. Umesto da izvoze samo sirovu naftu...

Ova dvojna realizacija otvorila je vrata strategiji za koju sam bio siguran da će svima biti od koristi. Formula za dodatni uspeh je da se deo novca usmeri u stvaranje finansijskog sektora za preradu sirove nafte u gotove proizvode za izvoz. Veliki petrohemijski kompleksi izdizali bi se iznad pustinje, a oko njih bi bila industrijska zona. Takav plan bi zahtevao izgradnju kapaciteta za proizvodnju struje, linija za prenos i distribuciju, auto-puteve, cevi, komunikacione mreže, saobraćajne sisteme, nove aerodrome, unapređene luke, široki dijapazon uslužnih delatnosti...

Svi smo očekivali da će ovaj plan biti model kako treba da se radi u ostatku sveta. Saudijski svetski putnici bi nas veličali, pozivali bi lidere raznih zemalja da dođu u Saudijsku Arabiju i lično vide čuda koja smo postigli, ti lideri bi nas zvali da osmislimo slične planove za njihove zemlje i za zemlje van OPEC-a, a globalna imperija, svakako, dobro bi prošla...

Dok sam radio na ovim idejama, razmišljao sam o onoj poruci da „nijedan Saudijac koji drži do sebe ne bi nikad sakupljao đubre“, a često sam je čuo u ovom okruženju. Bilo je očigledno da Saudijci nemaju nameru da postave sopstvene ljude da rade fizičke poslove, ni kao radnike u industrijskim objektima, ni za izgradnju nekog projekta.

Prvo, bilo ih je premalo. Osim toga, kraljevska kuća Saud pokazala je da se obavezala da obezbedi svojim građanima određeni nivo obrazovanja i načina života koji nije bio spojiv sa načinom života fizičkih radnika. Saudijci su mogli da upravljaju drugima, ali nisu imali ni želje ni motivacije da postanu radnici u fabrici ili na gradilištu. Zbog toga su radnu snagu uvozili iz drugih islamskih zemalja, gde je rad jeftin: Egipta, Pakistana, Palestine i Jermenije.

Ovo je stvorilo nove strategije za razvoj. Ogromni stambeni kompleksi morali bi da se izgrade za te radnike, kao i tržni centri, bolnice, vatrogasni i policijski objekti, vodovod, kanalizacija, elektro i saobraćajne mreže. U stvari, krajnji rezultat bio bi da se izgrade novi gradovi, tamo gde je do juče bila pustinja. Ovde bi postojala i mogućnost za istraživanje novih tehnologija, na primer postrojenja za desalinizaciju, mikrotalasnih sistema...

Moram da priznam, piše Perkins, da sam uživao u ovom poslu. Pouzdani podaci koji bi opravdavali ekonometrijske modele u ovom kontekstu nisu bili dostupni Saudijskoj Arabiji, u Bostonskoj javnoj biblioteci, niti bilo gde. Zapravo, grandioznost ovoga zadatka, potpuna i trenutna transformacija neviđenih razmera cele jedne nacije, značila je da bi, čak i da su postojali istorijski podaci, bili nebitni.

Niko nije ni očekivao taj tip kvantitativne analize, bar ne u ovoj fazi igre. Prosto sam upotrebio svoju maštu i pisao izveštaje koji su predviđali slavnu budućnost kraljevstva. Koristio sam cifre do kojih sam dolazio zdravim razumom i upotrebljavao ih kao smernice da bih procenio stvari kao što su bili troškovi... Ali, uvek sam imao u svesti da su pravi ciljevi da se poveća isplata američkim firmama i da Saudijska Arabija postane što više zavisna od SAD. Nije mi trebalo mnogo da shvatim koliko su ta dva cilja povezana, skoro svi novi projekti zahtevali bi stalno usavršavanje i održavanje, i bili bi toliko tehnički usavršeni da bi bili sigurni da će kompanije koje su ih originalno osmislile morati da ih održavaju i modernizuju.

Osim one čisto ekonomske, postojala je još jedna caka. Ekonomski razvoj ove zemlje verovatno bi Saudijsku Arabiju učinio zavisnom od nas, doduše na drugačiji način. Modernizacija ovog kraljevstva bogatog naftom izazvala bi suprotne reakcije. Na primer, konzervativni muslimani bili bi besni, Izrael i susedne zemlje osetili bi pretnju, razvoj ove zemlje podstakao bi rast druge industrije: zaštitu Arabijskog poluostrva. Privatne kompanije specijalizovane za takve aktivnosti, kao i američka vojna i odbrambena industrija, mogle su da očekuju velikodušne, dugoročne ugovore za upravljanje i održavanje. Njihovo prisustvo zahtevalo bi još jednu fazu građevinskih projekata, koji uključuju aerodrome, baze za projektile, baze za osoblje i svu infrastrukturu za takve objekte.

Slao sam izveštaje međukancelarijskom poštom u zapečaćenoj koverti adresiranoj na „menadžera projekta Ministarstva finansija“. Ponekad bih se sastajao s nekoliko članova našeg tima, predsednikom „Mejna“ i svojim nadređenima. Pošto nismo imali zvanično ime za ovaj projekat, koji je još bio u fazi istraživanja i razvoja i još nije postao deo JECOR-a, nazvali smo ga, i to tihim glasom SAMA. Naizgled, to bi bio akronim za pranje novca u Saudijskoj Arabiji, ali i šaljiva igra rečima ‒ centralna banka kraljevstva zvala se Saudijska monetarna agencija ili SAMA.

Ponekad bi nam se priključio predstavnik ministarstva. Retko sam postavljao pitanja za vreme tih sastanaka. Uglavnom, samo bih opisao svoj rad, odgovarao na njihova pitanja i složio se da pokušam da uradim šta god su tražili od mene. Predsednik i predstavnik ministarstva uglavnom su bili impresionirani mojim idejama o dugoročnim ugovorima za održavanje i upravljanje. To je bocnulo jednog od potpredsednika da izmisli frazu koju smo posle toga često upotrebljavali, koji je kraljevstvo nazvao „kravom koju možemo da muzemo sve dok ne dođe vreme za penziju“.

U vreme tih sastanaka shvatio sam da je nekoliko naših konkurenata uključeno u slične zadatke i da smo svi očekivali da na kraju rezultat našeg truda bude nagrađen u vidu unosnih ugovora. Pretpostavio sam da „Mejn“ i druga preduzeća plaćaju račun za početni posao i preuzimaju kratkoročan rizik da bi stavili do znanja da žele da se takmiče. Tu pretpostavku učvrstila je činjenica da je broj koji sam zapisivao kao broj provedenih radnih sati bio opšti i administrativni trošak u obračunu. Takav pristup bio je karakterističan za istraživačku i razvojnu fazu pripreme predloga većine projekata. U svakom slučaju, početna investicija zasigurno je daleko prevazilazila normu, ali potpredsednici su bili veoma sigurni u povratak investicija.

Za vreme naših sastanaka, otvoreno smo razmatrali verovatnoću da SAMA i cela operacija JECOR postave presedane. To je bio inovativni pristup stvaranju unosnog posla u zemljama koje nisu morale da se podvrgnu dugovanjima međunarodnim bankama. Iran i Irak odmah su padali na pamet kao dva dodatna primera tih zemalja.

Ako se uzme u obzir ljudska priroda, smatrali smo da bi takve zemlje verovatno bile motivisane da pokušaju da iskopiraju Saudijsku Arabiju. Bilo je malo sumnje da će naftni embargo iz 1973. godine koji je u početku delovao tako kobno, na kraju podariti mnogo neočekivanih poklona u vidu projektnih i građevinskih poslova i pomoći da se dalje utre put globalnoj imperiji... Vremenom, tajnost našeg posla je opadala. Više ljudi postalo je svesno da se dešava nešto veliko, što uključuje i Saudijsku Arabiju. Uzbuđenje je poraslo, glasine su kružile. Potpredsednici i predstavnici ministarstva postali su otvoreniji, delimično, verujem, jer su i sami postali obavešteniji i saznali detalje tog dovitljivog plana.

Tim planom razvoja Vašington je želeo da Saudijci garantuju da će održavati zalihe nafte i cene na nivou koji bi mogao da varira, ali koji bi ostao uvek prihvatljiv Sjedinjenim Državama i našim saveznicima. Ako bi druge zemlje, Irak, Iran, Indonezija ili Venecuela, zapretile embargom, Saudijska Arabija, sa svojim velikim zalihama naftnih rezervi, uskočila bi da popuni praznine. Prosto saznanje da ona to može da uradi, na duže staze, obeshrabrila bi druge zemlje da uopšte razmatraju embargo. U zamenu za tu garanciju, Vašington bi ponudio kući Saud neverovatnu pogodbu: obavezu da obezbedi potpunu i nedvosmislenu američku političku, i ako treba, vojnu pomoć, čime bi njihovo trajno vladanje zemljom bilo obezbeđeno.

To je bila ponuda koju je kuća Saud teško mogla da odbije, s obzirom na njen geografski položaj, nedostatak vojne moći i generalno ranjivost u odnosu na susede kao što su Iran, Irak i Izrael. Zbog toga je Vašington pokušao da upotrebi svoju prednost za nametanje još jednog presudnog uslova, uslova koji je redefinisao ulogu EHM-a u svetu i služio kao model koji smo kasnije pokušali da primenimo u drugim zemljama, najočiglednije u Iraku.

Gledajući unazad, nekada mi je teško da shvatim kako je Saudijska Arabija mogla da prihvati taj uslov. Svakako dobar deo ostatka arapskog sveta, OPEC i druge islamske zemlje, bili su zgroženi kada su saznali stavke ugovora i način na koji je kraljevska kuća kapitulirala pred zahtevima Vašingtona.

Uslov je bio da Saudijska Arabija upotrebi naftne dolare za kupovinu američkih sredstava obezbeđenja; zauzvrat kamate zarađene od tih sredstava obezbeđenja američko Ministarstvo finansija potrošilo bi na način koji bi Saudijskoj Arabiji pomogao da iz srednjovekovnog društva pređe u savremeni industrijalizovani svet. Drugim rečima, kamata koja se sastojala od milijardi dolara naftnog prihoda kraljevine bila bi potrošena da se američkim preduzećima plati da ostvare viziju koju sam ja (i pretpostavljam neki od mojih konkurenata) osmislio da Saudijsku Arabiju pretvorim u modernu industrijsku silu. Naše Ministarstvo finansija unajmilo bi nas da, o trošku Sauda, izgradimo infrastrukturu, pa čak i cele gradove po pustinji.

Iako je pravo da predlažu opštu prirodu ovih projekata pripalo Saudijcima, u realnosti bi elitna grupa stranaca (uglavnom nevernika u očima muslimana) odlučivala o budućem izgledu i privrednom ulepšavanju Arabijskog poluostrva. To se desilo u kraljevini koja se temeljila na konzervativnim principima vehabija i vodila se tim principima nekoliko vekova. To je delovalo kao veliki „skok vere“ s njihove strane, mada u tim uslovima, i zbog političkog i vojnog pritiska koji je svakako izvršio Vašington, porodica Saud nije ni imala puno izbora.

S naše tačke gledišta, prilike za ogroman profit delovale su neograničeno. To je bio dogovor u našu korist, s potencijalom da napravi neverovatan presedan. I da sve bude još i bolje, niko nije morao da pribavi dozvolu Kongresa, što je proces koji su korporacije mrzele, pogotovo one u privatnom vlasništvu kao što su „Behtel“ i „Mejn“, koje nisu želele da pokazuju svoje knjige i dele svoje tajne ni sa kim. Tomas V. Lipman, pomoćni naučnik Instituta za Srednji istok i bivši novinar, elokventno je sumirao najupečatljivije stavke tog ugovora:

„Saudijci, koji plivaju u parama, isporučiće stotine miliona dolara ministarstvu, koje će sredstva čuvati dok ne dođe vreme da se plate prodavci i zaposleni. Takav sistem osigurava da se saudijski novac vrati nazad u američku privredu... Takođe osigurava i da menadžeri komisije mogu da započnu bilo koji projekat za koji zajedno sa Saudijcima ocene da je koristan, a da ne moraju ništa da prijave Kongresu.“

Uvođenje parametara za ovaj istorijski poduhvat trajalo je kraće nego što je iko mogao da predvidi. Međutim, posle toga morali smo da smislimo način kako da ih primenimo. Da bi se pokrenuo ovaj proces, neko s vrha poslat je u Saudijsku Arabiju, što je bila veoma poverljiva misija. Nikad nisam znao zasigurno, ali mislim da je izaslanik bio Henri Kisindžer.

Ko god da je bio izaslanik, njegov prvi zadatak bio je da podseti kraljevsku porodicu šta se desilo u susednom Iranu kada je Mosadek pokušao da ukloni britanske naftne interese. Sledeće, ukratko je trebalo da opiše plan koji je bio suviše primamljiv da ga odbace i u suštini saopšti Saudijcima da nemaju mnogo izbora. Nema sumnje u to da je ostavio utisak da mogu ili da prihvate našu ponudu i na taj način steknu uverenje da ćemo ih podržavati i štititi kao vladare, ili da odbiju i da dožive Mosadekovu sudbinu. Izaslanik se vratio u Vašington s porukom da Saudijci pristaju. Postojala je samo jedna mala prepreka: morali smo da ubedimo ključne igrače saudijske vlade. To je, kako su nam rekli, bilo porodično pitanje. Očigledno da je u okviru kuće Saud morala da postoji opšta saglasnost.

Planovi koje smo začeli 1974. godine postavili su nove standarde za buduće pregovore sa zemljama bogatim naftom. Na neki način, SAMA/JECOR bio je sledeće tlo nakon onoga koje je Kermit Ruzvelt stvorio u Iranu. To je uvelo potpuno novi nivo sofisticiranosti u arsenal političko-ekonomskog oružja koje koristi nova vrsta vojnika za globalnu imperiju.

Afera pranja novca u Saudijskoj Arabiji i Zajednička komisija takođe su postavili nove presedane za međunarodnu sudsku praksu. To je bilo veoma jasno u slučaju Idija Amina. Kada je ozloglašeni diktator iz Ugande otišao u izgnanstvo, dat mu je azil u Saudijskoj Arabiji. Iako su ga smatrali za despota i ubicu, koji je odgovoran za smrt jedne do tri stotine hiljada ljudi, on se povukao u život ispunjen luksuzom, sa automobilom i domaćom poslugom koje je obezbedila dinastija Saud. Sjedinjene Države su se tiho protivile, ali su odbile da vrše dalji pritisak iz straha da tako ne podrivaju dogovor sa Saudijcima.

Amin je svoje poslednje dane proveo opuštajući se na pecanju i šetajući po plažama. Umro je 2003. u Džedi pošto su mu otkazali bubrezi. Imao je osamdeset godina.

Suptilnija i na kraju mnogo štetnija bila je uloga koju su Saudijskoj Arabiji dozvolili da igra u finansiranju međunarodnog terorizma. Sjedinjene Američke Države nisu skrivale želju da dinastija Saud finansira rat Osame bin Ladena protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu tokom osamdesetih, a procenjeno je da su Rijad i Vašington zajedno dali 3,2 milijarde dolara mudžahedinima. Međutim, učešće Sjedinjenih Država i Saudijaca bilo je mnogo veće.

Krajem 2003. godine „Ju-Es njuz end vorld riport“ uradio je iscrpnu studiju nazvanu „Saudijska veza“. Magazin je pogledao hiljade strana sudskih zapisa, američkih i stranih izveštaja obaveštajnih službi i drugih dokumenata, intervjuisao mnoge vladine zvaničnike i eksperte za terorizam za Bliski istok. Otkrića uključuju i sledeće:

Dokazi su bili nesporni: Saudijska Arabija, američki dugogodišnji saveznik i najveći proizvođač nafte na svetu, nekako je postala, kao što je to jedan visoki zvaničnik Ministarstva finansija rekao, epicentar finansiranja terorista...

Počevši od kraja osamdesetih – posle dvostrukog neprijatnog iznenađenja zbog Iranske revolucije i Sovjetskog rata u Avganistanu – kvazislužbeno milosrđe Saudijske Arabije postalo je glavni izvor finansiranja džihadističkog pokreta koji je brzo rastao. U dvadesetak zemalja taj novac se koristio za vođenje paravojnih kampova za obuku, za kupovanje oružja i regrutaciju novih članova...

Saudijska darežljivost ohrabrila je zvaničnike Sjedinjenih Država da okrenu glavu od toga, kažu neki stari činovnici obaveštajnih službi. Milijarde dolara vredni ugovori, subvencije i plate otišli su u ruke širokog kruga američkih činovnika, ambasadora, šefova odseka CIA-e, čak i sekretara kabineta.

Elektronsko presretanje razgovora ukazalo je da članovi kraljevske porodice nisu pomagali samo Al Kaidu, već i druge terorističke grupe.

Posle napada 2001. godine na Svetski trgovinski centar i Pentagon pojavilo se više dokaza o prikrivenoj vezi između Vašingtona i Rijada. U oktobru 2003. godine „Veniti fer“ otkrio je informacije koje pre toga nisu bile javno objavljene, u detaljnom izveštaju pod naslovom „Spasavanje Saudijaca“.

Priča koja se pojavila o vezi između porodice Buš, dinastije Saud i porodice Bin Laden nije me iznenadila. Znao sam da ti odnosi sežu najmanje do vremena Afere pranja novca u Saudijskoj Arabiji, koja je počela 1974. godine, i do mandata Džordža H. V. Buša, kao američkog ambasadora u Ujedinjenim nacijama (od 1971. do 1973. godine) i kao glavnog čoveka CIA-e od 1976. do 1977. godine. Ono što me je iznenadilo bilo je to što je istina konačno dospela do novina. „Veniti fer“ je zaključio:

„Porodica Buš i dinastija Saud, dve najmoćnije dinastije u svetu, imale su bliske lične poslovne i političke veze duže od dvadeset godina...“

U privatnom sektoru, Saudijci su pomagali „Harken enerdži“, naftnu kompaniju kojoj nije dobro išlo, a u kojoj je Džordž V. Buš bio investitor. Najskorije, bivši predsednik Džordž H. V. Buš i njegov dugogodišnji saveznik, bivši državni sekretar Džejms A. Bejker III, pojavili su se pred Saudijcima na dobrotvornoj zabavi za „Karlajl grupu“, verovatno najveću firmu s privatnim kapitalom na svetu. Danas, bivši predsednik Buš i dalje obavlja posao višeg savetnika firme, među čijim investitorima navodno je i jedan Saudijac, optužen za veze sa grupama koje pomažu teroriste.

Samo nekoliko dana posle 11. septembra bogati Saudijci, uključujući i članove porodice Bin Laden, prebačeni su iz SAD privatnim avionima. Niko neće priznati ko je odobrio letove, a putnici nisu ispitivani. Da li je duga veza porodice Buš i Saudijaca pomogla da se to dogodi, piše Džon Perkins.

(Nastavak u sledećem broju)