SAD i Kina dovele UN pred bankrot

Ovaj list istakao je da osnovni troškovi organizacije zavise od doprinosa ove dve zemlje za 42 odsto.

Kada je 1945. godine osnovana Organizacija ujedinjenih nacija, svet je verovao da je pronašao mehanizam koji će sprečiti ponavljanje najvećih tragedija 20. veka.

Posle Drugog svetskog rata, UN su postale mesto gde su i saveznici i protivnici mogli da razgovaraju, dogovaraju se i pokušaju da izbegnu nove globalne katastrofe.

Osam decenija kasnije, međutim, postavlja se pitanje koje je donedavno zvučalo nezamislivo: šta ako Ujedinjene nacije ostanu bez novca?

Kada najveći uplatioci kasne sa uplatama ili ih uslovljavaju političkim interesima, posledice se osećaju u čitavom sistemu.

Ovaj problem nije samo računovodstvene prirode. On otkriva dublju krizu savremenog sveta.

UN su stvorene u eri kada su države, bez obzira na razlike, prihvatale potrebu postojanja zajedničke platforme. Danas, međutim, međunarodni odnosi sve više liče na arenu nadmetanja velikih sila, a sve manje na prostor saradnje.

Rat u Ukrajini, kriza na Bliskom istoku, tenzije oko Tajvana, nestabilnost u Africi i sve veći broj regionalnih sukoba pokazuju da svet ulazi u period dubokih geopolitičkih podela.

U takvim okolnostima, čak i institucije koje bi trebalo da budu iznad politike postaju taoci političkih obračuna.

Kritičari UN godinama tvrde da je organizacija postala spora, neefikasna i nesposobna da reši najvažnije svetske krize. Često se navodi da Savet bezbednosti blokiraju međusobna veta velikih sila, dok se brojne rezolucije pretvaraju u puke političke deklaracije bez stvarnog uticaja na događaje na terenu.

Ipak, postavlja se suštinsko pitanje: šta je alternativa?

Bez UN, svet ne bi postao stabilniji. Naprotiv. Organizacija koordiniše desetine mirovnih misija, humanitarnih operacija, programa za izbeglice, zdravstvenih inicijativa i razvojnih projekata širom planete. Mnogi od tih mehanizama funkcionišu daleko od medijskih naslova, ali su od presudnog značaja za milione ljudi.

Finansijska kriza UN zato nije samo problem jedne institucije. Ona je simptom krize čitavog međunarodnog poretka.

Ako najmoćnije države više nisu spremne da finansiraju sistem koji su same stvorile, onda je logično postaviti pitanje da li se svet kreće ka novom modelu međunarodnih odnosa u kojem će pravo sve više ustupati mesto sili.

Istorija pokazuje da se globalne institucije retko urušavaju preko noći. Mnogo češće slabe postepeno, gubeći uticaj, autoritet i sposobnost delovanja. Upravo zato je današnja rasprava o finansijama UN mnogo važnija nego što na prvi pogled izgleda.

Nije ovde reč samo o novcu. Reč je o tome da li čovečanstvo i dalje veruje u ideju da najveće svetske probleme treba rešavati zajedno.

Ukoliko je odgovor negativan, onda finansijski problemi Ujedinjenih nacija neće biti uzrok krize globalnog poretka, već njena najjasnija posledica.

Ranije ovog meseca, Ketrin Polard, zamenica generalnog sekretara za upravljačku strategiju, politiku i usklađenost, izvršila je pritisak na Peti odbor, kako se zove, da pozove države članice da plaćaju na vreme i u celosti ili da promene pravila koja su dozvolila da kriza izmakne kontroli.

„Trenutni saldo gotovine (u UN) dovoljan je samo za ispunjavanje zakonskih obaveza do sredine avgusta“, rekla je ona i objasnila da će „mere očuvanja gotovine ostati na snazi“ dok ne bude sigurnost da doprinosi mogu da zadovolje finansijske potrebe do kraja godine.

Nije prvi put da je odbor dobio takvo upozorenje, ali s obzirom na to da je ostalo malo vremena, objava bi trebalo da izazove oglušujuću uzbunu.

„Situacija je ozbiljna kao što je generalni sekretar UN već najavio početkom ove godine“, kaže Roni Pac, finansijski analitičar UN i istraživač u Nemačkom institutu za razvoj i održivost.

„Svakog meseca kada Sjedinjene Države ne plaćaju, situacija se samo pogoršava, a svakog meseca kada nova finansijska pravila nisu na snazi, rizik od bankrota je veći“, naglašava on.

Darko Obradović iz Centra za stratešku analizu za „Ekspres“ kaže da su UN već dugo u strukturalnoj krizi, a da je posledica te krize u stvari kriza njegovih članica.

„Kakve su članice takve su i Ujedinjene nacije“, ističe Obradović.

Dodaje da pravila više izgledaju kao poligon za raspravu karijernih diplomata koji jedini znaju da objasne postignute rezultate, dok svima ostalima to izgleda kao protraćeno vreme i novac.

„UN potresa nekoliko skandala. Prvi je u vezi sa izveštajem izraelskog Ministarstva spoljnih poslova u kome je do detalja objašnjeno kako su se teroristi iz Hamasa infiltrirali u organe UN na terenu“, naglašava Obradović.

Podvlači da je reč o ozbiljnom kompromitovanju.

„Nije strano ni to da funkcioneri UN vode propalestinsku propagandu, putuju po svetu i organizuju antiizraelsku propagandu. Šta je odgovor na ovo, nažalost još odgovora nema“, kaže Obradović.

Ističe i da se drugi skorašnji skandal odnosi na to da su Kina, Rusija i Katar plaćali eksperte UN koji su svoje stavove upodobljavali interesima ovih država.

„Ponoviću još jednom, UN su američki proizvod kome je istekao rok trajanja. Razlog leži u tome da stalne članice Saveta bezbednosti UN ne prihvataju status quo koji su prihvatile SAD i SSSR nakon Drugog svetskog rata“, objašnjava Obradović.

Kaže i da pitanje finansiranja UN nije pitanje uticaja, već globalne odgovornosti.

„Kroz mehanizam UN afričke države su dobile svoju šansu, mnoge zarazne bolesti su uništene, glad je iskorenjena i milioni dece su dobili svoju šansu“, podvlači Obradović i dodaje: „Da li su UN sprečile ratove jer im je to ključna uloga, nisu, ali bez UN mnogo više ratova bi se odigralo od 1945. do 2025 godine.“

Dodaje da su UN u svojim temeljima odraz solidarnosti i mogućnost da svaka država ima jednake mogućnosti da svoje interese predstavi svetskoj javnosti.

„Finansiranje Ujedinjenih nacija postalo je jedno od ključnih polja geopolitičkog nadmetanja između Vašingtona i Pekinga. Iako i SAD i Kina formalno naglašavaju važnost UN-a, obe supersile koriste finansijske poluge ‒ bilo kroz uskraćivanje sredstava, uslovljavanje ili strateško preusmeravanje novca ‒ kako bi preoblikovale globalno upravljanje u skladu sa svojim nacionalnim interesima“, pojašnjava Obradović.

Podvlači i da Vašington koristi pretnju uskraćivanjem novca kako bi primorao UN na smanjenje birokratije i efikasnije trošenje.

„Unutar američkog Kongresa često postoji otpor prema finansiranju tela za koja smatraju da ne donose konkretne rezultate“, ističe Obradović.

Naglašava da SAD selektivno uskraćuju sredstva specifičnim telima.

„Na primer, finansiranje agencija poput Svetske zdravstvene organizacije ili UNRWA (Agencija za palestinske izbeglice) često se obustavlja ili dovodi u pitanje zbog optužbi za političku pristrasnost ili neefikasnost“, kaže Obradović.

Napominje da je najnovija faza američkog skepticizma prema budžetu UN-a direktno povezana sa Kinom.

„Vašington optužuje Peking da koristi agencije UN-a za promociju svojih spoljnopolitičkih projekata (poput inicijative ’Pojas i put’) i postavljanje svojih kadrova na ključne pozicije, zbog čega SAD uslovljavaju svoj novac jačanjem kontrole nad radom tih tela“, podvlači Obradović.

Kaže i da je kineski udeo u redovnom budžetu UN-a dramatično porastao poslednjih godina i sada iznosi oko 15,25 odsto (što je stavlja na drugo mesto, odmah iza SAD).

„Kina pokušava da ospori i uspori dalji rast svojih obaveznih davanja. Peking insistira na tome da se, uprkos tome što je druga ekonomija sveta, Kina i dalje klasifikuje kao ’zemlja u razvoju’ na osnovu BDP-a po glavi stanovnika“, objašnjava Obradović.

Dodaje da Kina na taj način pokušava da izbegne da na nju padne preveliki finansijski teret koji SAD pokušavaju da prebace.

„Umesto uplate u opšti, nekontrolisani budžet UN-a, Kina preferira osnivanje posebnih, namenskih fondova (poput UN-China Peace and Development Trust Fund). Time Peking osigurava da se kineski novac troši isključivo na projekte koji direktno podržavaju kinesku viziju globalnog razvoja i bezbednosti“, kaže Obradović.

Ističe da je Kina najveći kontributor mirovnih snaga među stalnim članicama Saveta bezbednosti.

„Finansiranje ovog segmenta Kina ne dovodi u pitanje, već ga koristi da bi osigurala zaštitu svojih ekonomskih investicija u Africi i Aziji i izgradila imidž konstruktivnog globalnog aktera“, pojašnjava Obradović.

Kaže i da finansijska kriza u UN-u zapravo nije tehničko ili računovodstveno pitanje, već direktna posledica asimetričnog nadmetanja.

„SAD žele da zadrže kontrolu bez plaćanja ’blanko menica’, dok Kina želi maksimalan povrat sredstava kroz rad tela UN koja njima odgovaraju“, zaključuje Obradović.