DNEVNIK ROBIJAŠA: Istraživačko novinarstvo Verana Matića

Prebiram nešto po glavi ovo suđenje za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Jebote, kakav je to galimatijas. Glavni istražitelj tog slučaja je Veran Matić, predsednik komisije za istraživanje ubistva novinara. Znači, gospodin Matić, i sam novinar, moglo bi se reći, bavio se u slučaju Ćuruvija istraživačkim novinarstvom, što je rezultiralo da glavni svedok u ovom predmetu postane gospodin Legija, kao što je gospodin bio i tamo 2001. ili 2002, kad ga je u slučaju pogibije na Ibarskoj magistrali sam tadašnji ministar policije oslovljavao tom titulom. I taj gospodin, koji je između dva pomenuta slučaja fasovao četiri puta po četrdeset godina, između ostalog i za ubistvo premijera Srbije, odluči posle mnogo godina tihovanja da progovori o svojim, nažalost, samo posrednim saznanjima o tome ko je ubio Ćuruviju. To je bilo u fazi istraživačkog novinarstva Verana Matića, a onda je Legija pred sudskim većem, a kako bi drugačije nego gospodski suzdržano, odbio da se izjašnjava uz opasku da je to reakcija jer njegova porodica dobija pretnje. Gospodštinu je demonstrirao i kad je dodao da će „on sam to završi", misleći na pretnje. Zamenik tužioca za organizovani kriminal, gotovo dečački zbunjeno, upitao ga je kako misli sam to da reši kad u Zabeli guli maksimalnu uz poseban režim, što je blaža reč za potpunu izolaciju.

E sad, ako novinar istražuje ubistvo novinara, da li to znači da kod nas kada pogine rudar, ne daj bože, istragu treba da vodi neko od rudara, ili kad strada lekar da istragu vodi njegov kolega. Onda, jebi ga, dajte da istragu oko kriminalnih ubistava vodi, na primer, Legija. To je gospodski posao, a da istragu za ratne zločine vodi neki zločinac. I šta će nama, koji moj, zvanične institucije, tužilaštvo, kurac-palac. Što se rasipaju pare iz budžeta za njihove plate kad, evo, imamo savršene kadrove za sve profesije.
Čitam, otac stradale Tijane Jurić traži da se uvede doživotna za siledžije ubice. Bože me oprosti, ali i taj gospodin Jurić snosi deo odgovornosti za to. Gde je on kao otac bio, kakav je nadzor imao nad svojim maloletnim detetom. Gde je bio? Koliko daleko? Znam, mnogi će reći šta lupa ovaj kreten, kao što su mi ovde neki robijaši skočili za vrat, kažu, lako je tebi, ti imaš mušku decu. Tačno, ali ja iz ove buvare imam kontrolu nad njima. Svake subote moraju da se nacrtaju u Zabeli, da razgovaramo, da im dam zadatke ko šta mora i kako u radnoj nedelji da obavi. Aj, majčin sine, da se ne jave na telefon kad ih zovem sa govornice. To se još nije desilo. A mogu tek da mislim kako bih se organizovao da imam žensko dete... Aj sad, kad sam zakuvao, da kažem do kraja šta mislim, da ne ispade da sam cupi. Sad taj gospodin Jurić traži doživotnu da bi nekako olakšao i svojoj savesti. I to je ljudski. Ali doživotna, ej, lako je to reći i podržati dok se tebi ne dogodi. Razmišljam i o pedofilima, misli, to su bolesnici neopevani, ali, kad se nešto takvo desi, i država tu mora da snosi krivicu. Pa gde su ti državi organi, službe, institucije, idi mi, dođi mi, da prate šta se dešava. Kaže pedofil povratnik. Pa šta radite vi, gospodo? Zar ne možete da mu nalepite neku nanogicu kad izađe i da pratite da ne ponovi delo. Ne možete, je l'? To je za vas komplikovano. Pa u Americi kad pedofil izađe na slobodu, policija celokupnu lokalnu zajednicu obavesti da je taj i taj pedofil odrobijao, da je tu među njima, oblepi grad njegovim slikama da se građanstvo upozori, i onda nema greške. Pedofilija je bolest, nije to samo obest, i gotovo svaki pedofil je u detinjstvu bio žrtva seksualnog nasilja. Govorim podatke ovde iz Zabele, sa lica mesta. I ti pedofili su ovde najdisciplinovaniji robijaši, najposlušniji, i, naravno, svi poriču delo. A s druge strane, što me šokiralo, jebote, dolaze im supruge u posetu, rodbina, stižu im paketi, brinu o njima... To me je navelo da zaključim da među njima zaista ima te boleštine pedofilske, ali i da ima slučajeva koji su namešteni.
Da se vratim na kazne od maksimalne do doživotne. To je još jedan apsurd srpskog pravosuđa po kome će biti spasen onaj koji dobije doživotnu. Zašto? Pa zato jer će, kad odleži 25 godina, moći da traži otpust. A ovi što su dobili, ili će dobiti 40 godina, oni nemaju pravo nikakvog otpusta, pokrepaće na robiji.
E sad, kad sam pomenuo pedofile, država ne može njima da se bavi, da ih prati, kontroliše, nema sredstava za to, a nema jer mora da plaća ono što su partijski feudi ovde uradili u vreme lepog Borisa. Jer je njegov koalicioni partner Krkobabić podgario penzionerima penzije za trista odsto, pa sad taj ritam budžet mora da prati. Na osnovu tog penzionerskog feuda Vučić mora da im ide uz dlaku, a, jebi ga, zato fali love za sve ostalo. Mnogo kenjam, a?
Ok, evo neobična priča, majstor zen joge i karatea stigao u Zabelu. Neki neobičan tip. Majka Beograđanka, otac Britanac, pilot. On je 30 godina živeo u Holandiji. Joca Amsterdam ga propitao, i kaže, ne laže, poznaje neke bitne tipove, uključujući i jednog makroa. E sad, tip 30 godina nije dolazio u Srbiju. Umre mu keva i on dođe da nasledi imovinu. I tad ga uhapse pod optužbom da je ubio kevinog ljubavnika. On tvrdi da su mu namestili sestra i sestrić, da su oni ubili maminog švalera, a njega spakovali u Zabelu da bi se dokopali imovine. Pa kako kad su našli tvoje tragove na metu zločina, pitam ga, a on kaže da se to desilo jer je pokušavao da ga oživi.
Uglavnom, tip je hteo da štrajkuje glađu, a onda je svim živim ambasadama pisao da su mu ugrožena ljudska prava, stavljajući akcenat na to što su mu u tvorza obrijali bradu. Jer bez brade, kao, nije potpuni zen majstor. Ja mu kažem, brate, je li to znači da sad ja kao potomak četnika treba da se žalim što ne mogu da pustim bradu na robiji. I šta, ja sam, zbog toga što sam sad ćosav, manji četnik nego što bih inače bio.