MUZEJ ORIGINALNIH FALSIFIKATA

Iako uprava Narodnog muzeja tvrdi da „kulturna dobra u muzejskim depoima nisu bila ugrožena“, mnoštvo primera u kojima su umetnička dela nestajala iz daleko obezbeđenijih muzeja u svetu, pa i kod nas, otvaraju pitanje hoćemo li na Vidovdan videti autentične slike ili original falsifikata

Jul 2017. godine, Duždeva palata, Đenova. Izlo žba italijanskog slikara Amedea Modiljanija, a vrata galerije zapečaćena. U prvi mah posetioci su pomislili da se dogodila krađa. Međutim, nigde nije bilo razbijenog stakla, tragova provale. Desila se jedna sasvim drugačija provala. Krađa autentičnosti. Naime, posle četiri meseca, koliko je trajala izložba, stručnjaci su posumnjali u autentičnost izloženih Modiljanijevih dela. Slike „Portret Morikanda“, „Portret Haima Sutina“, „Ženska glava“, „Crvenokosa žena“, „Ženski portret“, „Portret Mojsija Kislinga“ i „Žena koja sedi“ zapale su za oko umetničkom kritičaru i stručnjaku za Modiljanijeva dela Karlu Pepiju, o čemu je obavestio policiju.

Stručna ekspertiza utvrdila je da je od 21 dela samo jedna slika autentična. Na zidovima je visilo 20 falsifikata.

Aprila 2018. u južnom francuskom gradu Elnu otkriveno je da su čak 82 slike, crteži i akvareli katalonskog slikara Etijena Terisa - obični falsifikati. Opština Eln ih je kupovala tokom 20 godina i oni čine gotovo polovinu ukupne muzejske zbirke. Mašta i bahatost falsifikatora otišle su toliko daleko da su oni na svojim kopijama „docrtavali“ zgrade koje su izgrađene nakon slikareve smrti.

Da li je naivno pomisliti da ovakvih primera u Srbiji nema? Posebno kada postoje ljudi iz struke koji upozoravaju da bi nešto slično moglo da se desi i Narodnom muzeju u Beogradu. Naravno, kada bude otvoren.

Takve sumnje potpiruje netransparentnost rekonstrukcije, ali i brojne misteriozne priče iz ne tako davne prošlosti. Tako se, recimo, pedesetih godina na tržištu pojavilo dosta falsifikata Šumanovićevih slika, za koje se naknadno ispostavilo da ih je štancovao Sava Nikolić. Zatim, sumnja da kradena slika „Portret oca“, koju je policija 2013. vratila Muzeju grada Novog Sada, uopšte nije Rembrantovo delo. U samom opusu Paje Jovanovića postoji desetak kopija dela Žana Vatoa, uglavnom scena iz 18. veka, koje je Jovanović slikao kako bi vežbao i učio. Prema rečima stručnjaka, ovo je odlika većine stranih zbirki u muzejima na ovim prostorima, budući da su se krajem 18. i u 19. veka umetnici uglavnom školovali na Bečkoj carskoj likovnoj akademiji, gde su kao studenti završnih godina morali da naprave bar jednu dobru kopiju.

Kum i zavet ćutanja

U novijoj istoriji, svojevrsni skandal izbio je i 2016, kada su ugledni znalci slikarstva tvrdili da su na izložbi „Između sećanja i zaborava - Dela iz kolekcije Jovičić“, koja je održana u Ku ći legata, prikazani „vulgarni falsifikati“ potpisani imenima najpoznatijih umetnika bivše Jugoslavije. Od Bogdana Šuputa, Đorđa Andrejevića Kuna, Mališe Glišića, Ignjata Joba, Nadežde Petrović, Petra Lubarde, Anđelije Lazarević, ćerke knji ževnika Laze Lazarevića, Ljubice - Cuce Sokić... Međutim, ovaj slučaj nije doživeo epilog.

Sve ovo inicira pitanje da li u našim muzejima među originalima ima i dobrih kopija? Svojevremeno je i istoričar umetnosti i kustos Narodnog muzeja u penziji Nikola Kusovac izjavio da je u ovu instituciju svraćao ugledni češki struč njak, specijalista za flamansko i holandsko slikarstvo 17. veka, koji je rekao da je u našoj zbirci original možda svaka treća slika, dok su ostale samo dobre kopije?! Ipak, retki su oni koji o navodnim falsifikatima u muzeju govore javno. O tome konspirativno govore najčešće u svojim uskostručnim krugovima ili pred malom, odabranom publikom. Najčešće u kafani i na slavama. Eventualno se ta „činjenica“, za koju još uvek niko nema dokaza, spomene u nezvani čnom razgovoru s novinarima. Tako su pojedini mediji svojevremeno pisali da su dvojica poznatih slikara iz Srbije, od kojih je jedan u međuvremenu preminuo, prijateljima otkrili da su neke od najvažnijih slika iz Narodnog muzeja zamenjene kopijama, dok su originali prodati na crnom tržištu.

Tu sumnju u izjavi za „Ekspres“ iznosi i arhitekta Slobodan Maldini, koji smatra da maratonska rekonstrukcija upu ćuje na zaključak da je nekome bio potreban zatvoren Narodni muzej.

- Tu se radi o grupama neodgovornih ljudi koji su svojom neupućenošću i neznanjem doprineli katastrofalnom urušavanju ove institucije. Radi se o nizu okolnosti koje su vodile ka razaranju svega onoga što je u Muzeju stvarano decenijama. Ali jedno je sigurno. Iza procesa urušavanja Muzeja stoji jasna kriminalna šema, bilo da se radi o kriminalu neodgovornog ponašanja ili kriminalu, čak organizovanom, koji za cilj ima uništenje i rasprodaju fondova Muzeja radi lične koristi. Milioni evra su bačeni na nepotrebne projekte, sazivanje više konkursa, rad komisija, „stručnjaka“... Previše novca je potrošeno po principu „ja tebi, ti meni“ i prosuto u borbi klanova. U tom pogledu, istorija rekonstrukcije Muzeja bliska je nekakvom kriminalnom filmu Fransisa Forda Kopole - kaže Maldini.

Podsećajući na sporadične novinske natpise u kojima se izražava sumnja da su mnogo vredna dela tokom svih ovih godina „promenila svoj lični opis“, Maldini ipak kaže da je teško govoriti o konkretnim primerima kada je reč o falsifikatima.

- Teško je probiti „zavet ćutanja“ onih koji o tome nešto pouzdano znaju. Navodno, čeka se da neke stvari zastare, da neki ljudi pomru. Podseti ću na slučaj kada je 2008. policija podnela krivične prijave protiv Nikole Kusovca, penzionisanog kustosa, zbog sumnje da je za falsifikovane slike davao potvrde da su originali. Kusovac je povodom toga izjavio da je u životu dao skoro 40.000 stručnih mišljenja (!), a da greške nikada nije poricao. Ono što su mu pokazali kao delo Milana Konjovića prema njemu je „petorazredno đubre“ i potvrdu nije izdao za tu sliku, već za original iz tridesetih godina koji je bio kod njega na proceni. On je tada izjavio: „Po svoj prilici su potvrdu koju sam izdao dali uz falsifikat“. Činjenica je da su Muzej godinama potresale afere, pa čak je i italijansko tu žilaštvo pokrenulo istragu zbog osam slika Ticijana, Tintoreta i Karpača koje se, navodno, bespravno nalaze u Muzeju. Te slike su se, posle Drugog svetskog rata, našle u savezničkom sabirnom centru u Minhenu i trebalo je da budu vraćene vlasnicima. Kontroverzni antikvar Ante Topić Mimara, koji je u to vreme pri vojnoj misiji FNRJ u Berlinu učestvovao u pravljenju spiska umetničkih dela tokom rata opljačkanih i odnetih iz na še zemlje, ove slike je preneo u Jugoslaviju. Milionski vredan zlatni „Avarski pojas“ u vlasni štvu Muzeja Srema dat je Narodnom muzeju na restauraciju. Muzej je godinama odbijao da ga vrati, zbog čega se sumnja da je vraćena replika, a da je original nestao. Druga, neprocenjiva germanska fibula (broš) je posle iskopavanja takođe poslata na konzervaciju u Narodni muzej, gde je ukradena. Otkrivena je u sastavu zbirke njujorškog Metropoliten muzeja. Ovo su samo neke među brojnim aferama. Danas neki tvrde da je pravi razlog zatvaranja Muzeja veliki broj falsifikata koji se nalaze u njegovim fundusima.

Opširniji tekst o tome da li ćemo na Vidovdan kad se otvori Narodni muzej videti originale ili falsifikate pročitajte u najnovijem broju Ekspresa, koji se od petka nalazi u prodaji

NE PROPUSTITE:

KUNST RADI KUNSTA