NOVA MODA IDEOLOGIJA ZDRAVOG ŽIVOTA

Opsednutost zdravim životom, vežbanjem i zdravom organskom ishranom poprima elemente šireg društvenog fenomena. Da li je imperativ vitkoće i dugovečnosti ideologija savremenog čoveka ili kompenzacija za tugu?

Sofija Loren je davno rekla „mnogo bih radije jela paste i pila vino nego što bih nosila veličinu S".

Ipak, mnoge žene koje ne dele njenu lepotu, ne dele ni njen stav. Naprotiv, žrtvovale bi svaku vrstu hedonizma zarad idealnih proporcija. Telo je stavljeno ispred duha, a možda i forma ispred suštine. Ljudi su bombardovani imperativom zdravog života i sreće, a opet naša dnevna rutina vodi svemu suprotnom.

Savremen čovek napolju provede manje od sata dnevno, a upravo toliko traje šetnja zatvorenika u krugu. Sami sebe načinom života za računarima osuđujemo na težu robiju od one zakonski propisane za najteže prestupnike. To je jedan od mnoštva razloga zašto se mnogi u poslednje vreme okreću zdravom načinu života, zdravijoj ishrani i redovnom vežbanju. Međutim, koji deo nas to čini zbog sebe, a koji okoline radi? Da li je devojkama važnije da objave dobru fotku u uskim sportskim trenerkama i topiću iz teretane ili da zaista budu tamo? Koji je segment težnje za zdravljem pomodarstvo?

Izbacivanje frustracija

Jedna od posvećenih zagovornica zdravog načina života, koji ćemo nazvati heltizam, jeste Lela Sredojević, frizerka i stilistkinja iz Beograda. Ona već šest godina tri puta nedeljno ide na vežbanje. Zbog obaveza u poslednje vreme ide na vođene funkcionalne treninge, gde jedan trener prati rad dva ili tri vežbača ukupno. Vežbe su prilagođene njenoj konstituciji, što joj prija.

- Idem na treninge i zbog psihičkog osećaja, ali i zbog fizičkog, naravno. Ne volim mlohave i mršave žene, a ja sam mršava. Kad je neko debeo i mlitav, to je OK, ali na moju građu ta opuštenost mišića mi se ne bi svidela. Ne mogu da lažem, važan mi je estetski segment i da budem zadovoljna fizičkim izgledom. Ljudi danas, možda više nego ikada ranije, odlaze na vežbanje i u teretane, ali mislim da to ima veze s modernim načinom života, gde ljudi mahom sede na poslu i nezdravo se hrane. Ima tu i onih kojima je najvažnije da svakog dana objave fotografiju na Instagramu s tegovima, jer žive na društvenim mrežama, ali za mene to nije suština. Ja sam pomoću treninga regulisala krvni pritisak, stekla koordinaciju mišića i trudim se da na visokom nivou održavam kondiciju. Za debele ljude smatram da su u najvećoj meri neodgovorni prema sebi. Svako može sebi da priušti da se zdravo hrani tako što će jednom sedmično nakupovati povrće i voće na pijaci. Ne moraju ljudi da plaćaju teretanu, mogu da trče ili šetaju. Ipak, trening sa profesionalcem je druga priča - priča Sredojevićeva.

Ova tridesetogodišnjakinja je pune četiri godine trenirala krosfit, iako ima svega 46 kilograma. Promovisan 2000. godine kao filozofija fizičkog vežbanja i takmičarski fitnes sport, trening krosfita se bazira na funkcionalnim pokretima koji uključuju mnoge elemente kao što su: intervalni trening visokog intenziteta, olimpijsko dizanja tegova, skokovi, gimnastika, strongmenske i druge vežbe. Ove metode koristi ne samo 13.000 privatnih teretana u svetu i pojedini profesori u školama već i vatrogasne jedinice, agencije za sprovođenje zakona i vojne organizacije, uključujući američke marince i Dansku kraljevsku spasilačku gardu. Zašto neko to odabere za svoju „rekreaciju"?

Lela kaže da je odgovor na to pitanje u vežbanju mentalne snage.

- Krosfit zaista jeste kao vojnički trening. Dosta se rade vežbe snage i izdržljivosti, i tu je moto „ne znaš ni sam koliko tvoje telo može da podnese". Nema odustajanja. Na svakom treningu pomeraš sopstvene granice i testiraš mogućnosti. Svaki put imaš nekoliko grupi vežbi koje se ponavljaju, ali postoji jasno utvrđeno vreme za koje je potrebno da ih završiš. Slažem se da postoji „sektaški pristup", ali baš zbog toga su ljudi toliko zagriženi za taj sport. Svakome se prirodno sviđa da svaki put bude sve bolji, i upravo taj osećaj zadovoljstva ga podstiče da nastavi. Konkretno, mene je tamo držao osećaj kese, kako sam nazivala to bestežinsko stanje posle treninga, bukvalno sam imala utisak da lebdim. Sve frustracije tamo izbacite iz sebe - kaže Lela.

Podela na nas i njih

Ovakvih primera ima svuda u našoj okolini. Ljudi se dele na „fitnes" i „fatnes". Da li je preterano reći da je zdravlje postalo savremeni supstitut religije i klasičnih vrednosnih sistema? I zašto oni koji vežbaju dele ljude na one koji to rade i na one koji to ne rade? Zašto su buce i lenjivci apriori loši? Pjer Burdije to naziva „smislom za distinkciju". On je analizirao vrednosti i stereotipe kulturnog i socijalnog konteksta života srednje klase. Tumačeći ono za šta se ljudi opredeljuju kada je u pitanju izbor odeće, nameštaja, onoga što rade u slobodno vreme, pa čak i kako biraju hranu, utvrdio je da različiti estetski izbori postoje s razlogom. Naime, za pripadnike srednje klase važno je da u svakodnevici artikulišu sličnosti i razlike između sebe i „drugih". Kako kaže, stil života dominantne klase se ogleda u posvećivanju „višim" vrednostima, sveobuhvatnoj stilizaciji i estetizaciji života.

I zaista ljudi koji odaberu zdrav način života nisu samo odabrali da odlaze u teretanu dva ili tri puta nedeljno. Svaki segment života, od broja sati spavanja do hrane i pića, prožet im je tom idejom.

Sredojevićeva, na primer, s ponosom ističe da ne jede hleb i slatkiše, ali da se trudi da unosi raznovrsne namirnice.

- Ishrana je veoma bitna jer samo tada trening ima smisla. Kad imate pravog trenera, koji vas podstiče, a ne primorava ni na šta, onda rezultati retko izostanu. Poenta je da se jede sve, ali umereno. Pijem i proteinske napitke kada treniram, jer su oni potrebni za izgradnju mišićne mase. Meni je to ukusno, a tako unosim i dodatni vitamin B. Inače, to postoji i u običnoj hrani, na primer u surutki. Mnogo je važno da se unose i prirodne masti. Recimo, slanina je najzdravija. Bolje je spremati na svinjskoj masti hranu nego na ulju. Za doručak najčešće uzmem slaninu i kiselo mleko, ali bez hleba, naravno. Hleb nema mnogo hranljivih sastojaka, već služi da zasiti čoveka. Trener mi je objasnio da se masne naslage na dnu leđa upravo stvaraju od peciva i hleba. Šećere unosim kroz voće. Ceđeno je najzdravije, ali i ti sokovi imaju nutritivnu vrednost, kažu, samo u prvih sedam minuta. Ugljeni hidrati jesu važni, ali mogu da se unesu na druge načine, kroz pirinač, recimo - napominje Lela.

Samo donekle je s njom saglasna doktorka Tanja Mraović, dijetolog sa VMA. Ona u izjavi za „Ekspres" kaže da apsolutno treba podržati odluku ljudi da žive zdravije, ali za to su im potrebni pravi saveti.

- Okretanje zdravom načinu života je apsolutno pozitivno, ali treba da znamo šta je to pravilna ishrana. Bombardovani smo pogrešnim informacijama o zdravom životu. Previše je takvih tekstova na internetu i u medijima koji samo traže senzacionalnost. To lako može da dovede to toga da neko odustane od nečega što radi dobro. Kada govorimo o zdravoj ishrani, onda se podrazumeva da čovek mora da se jede sve, ali umereno. Ako nećemo da slušamo dijetologe, možemo se držati onoga što su radile naše bake. Zaboravili smo šta nam je prijalo u detinjstvu, da to nisu bile samo bobice, zrnca, semenke, neki proteini ili, još gore, šejkovi. Apsolutno sam protiv proteina koji se uzimaju bez nadzora stručnjaka. Ali i protiv smutija. To tako smućeno možemo odmah i da bacimo. To nije nešto što kao takvo treba unositi - navodi doktorka Mraović.

Prema njenim rečima, nije problem u samim proteinima, već u činjenici da se proteini i kreatin u teretanama ljudima daju bez prave kontrole.

- To niko ne kontroliše jer očigledno neko ima zaradu od toga. Nije moje da o tome govorim jer nemam pojma šta piju. To su suplementi, dodaci ishrani, ali bitno je i koliko se toga unosi. Činjenica je da se to kod nas radi bez nadzora, a da je unos proteina jasno određen, a to je 0,8-1,0 g/kg. Sve preko toga mora da bude pod kontrolom stručnjaka. Sportisti imaju pravo na 1,5 g/kg, ali to treba da izračuna kompetentna osoba. Preveliki unos menja metabolizam, što može biti vrlo opasno - kaže naša sagovornica napominjući da je najvažnije jesti barem tri puta dnevno, a ne juriti neke hrono-satove, kao i da rigorozne dijete mogu biti kontraproduktivne.
Isto tako kontraproduktivno na ljude može delovati i prevelika koncentrisanost na unutrašnji deo sebe i imperativ stalne vlastite sreće. Nametnuti ideal srećnog života mnogima daje iluziju da su bolesni, premda se možda samo nalaze u prirodnoj lošijoj životnoj fazi. Britanski naučnici su nakon brojnih studija utvrdili da, iako ih ljudi masovno koriste, prozak, seroksat i slični antidepresivi deluju kao placebo. Uprkos tome, svaki četvrti čovek u zapadnom svetu je depresivan - a nameće se pitanje kako je to moguće i zašto tako nije bilo ranije. I da li ljudi u teretani traže i rasterećenje za psihološke probleme?

Doktorka Mraović kaže da je i u tom smislu svaka fizička aktivnost dobrodošla, posebno u današnjem, ubrzanom svetu.

- Ja bih rado da usporimo tempo. Treba nam više vremena i više druženja. Ostavimo telefone i sve ono što nam daje lažan osećaj komunikacije. Sve su tu izgovori da se ne može stići da se spremi jelo. Pitajte mame šta su nam spremale i tako formirajte jelovnik. Ješćete kuvano i zdravije. Uz sve to, fizička aktivnost jeste neophodna. Presrećna sam kada mi pacijenti kažu da vežbaju tri puta nedeljno, iako je tri sata nedeljno uistinu malo, ali većina drugih ni toliko ne radi. Pola sata, sat šetnje dnevno je minimum koji svako može da ispuni - navodi Mraovićeva.

Organska ishrana, hrono-dijete, promena životnog koncepta u velikoj meri nadilaze i fiziologiju, ali i psihologiju. Masovnost pojave stvara od nje društveni fenomen, nalik ideologiji. Sociolog Endru Hejvud tvrdi da su u određenim vremenskih epohama s razlogom nastajale određene ideologije. On pod tim pojmom podrazumeva manje-više koherentan skup ideja koji nudi „pogled na svet", a iznosi i model željene budućnosti. Hejvud kaže da te ideje odražavaju životna iskustva, interese i težnje jedne društvene klase, i stoga pomažu u negovanju osećaja pripadnosti i solidarnosti, a ono što ćemo nazvati heltizmom zaista se odnosi na jedan određeni socijalni milje. Urbana populacija, uglavnom boljeg ekonomskog statusa, danas je okupirana zdravim načinom života. Na isti način kao što se socijalizam povezuje s radničkom klasom, liberalizam sa srednjom klasom, a konzervativizam sa aristokratijom. Međutim, u Srbiji kao tranzicionom društvu u ljubitelje teretane spadaju ne samo japiji i metroseksualci već i mladići niže srednje klase fascinirani žestokim momcima iz devedesetih, kao i devojke koje su za njih zainteresovane. Takoreći, u fitnes studijima videćete i gradske face, ali i Kristijane i Soraje.

Marina Simić s Fakulteta političkih nauka primećuje, ipak, da muškarci i žene imaju različite porive za vežbanjem i zdravijom ishranom.

- Neka vrsta brige o telu i ugledanja na ideale lepote je transistorijska, postoji u svim istorijskim periodima i različitim društvima kao deo svakog društvenog sistema. Naravno, ideal ženske lepote koju definiše vitkost jeste specifičan za ovaj istorijski trenutak. Ta opsednutost ženskim telom je duboko patrijarhalna. U patrijarhatu je glavni ženski aspekt telesnost u svakom smislu, od rađanja, preko lepote, do seksualnosti. To se razume kao glavni ženski izraz. Ženska opsednutost telom je izraz patrijarhalnog društva i zato se odnosi na žene iz radničke klase podjednako kao i na one iz viših klasa - ističe Simićeva.

Ipak, fizičkog radnika nećemo videti kako jede brokoli s kinoa semenkama, niti domaćicu kako diže iz benča. Jednostavno, oni o tome ne vode računa, a dovoljno imaju fizičkih vežbi u svakodnevnoj rutini. Upravo tim klasnim aspektom bavio se i ugledni britanski list „Gardijan". Tamo podsećaju da su bogati ranije pokazivali svoju ekonomsku moć tako što su kupovali luksuzne stvari koje im nisu potrebne. Danas je javno pokazivanje produktivnosti i toga koliko si vredan nova vrsta statusnog simbola. Skoro svaki top menadžer s ponosom ističe da ima radnu nedelju od 100 sati iako već ima zaradu od koje bi, sve i da se sutra penzioniše, mogao da živi lepo do kraja života. Ipak, oni nastavljaju da se trude i da rade na sebi u svakom smislu. Čak i slobodno vreme podređuju tom ultimativnom cilju. Najočigledniji primer toga je vežbanje, koje je postalo ultimativni hit među članovima urbane profesionalne klase. Četvrti u kojima žive krcate su odlično opremljenim fitnes studijima i luksuznim teretanama, koje rade po 24 sata kako bi izašle u susret svojim zauzetim klijentima. Kroz taj način života oni potvrđuju koliko rade na sebi čisteći svoj organizam spolja i iznutra. Neizostavni deo tog modernog ekosistema su barovi u kojima se služe prirodno ceđeni sokovi i organska hrana. Razlog za postojanje svega toga je, navodno, zdravlje.

Hegemonija zdravlja

Međutim, količina vremena koju pripadnici viših klasa i imućni biznismeni danas provode u teretanama daleko prevazilazi ono što nam je potrebno da bismo bili zdravi. To je zbog toga što komplikovani režimi savremenog fitnesa i nutricionizma ne služe samo blagostanju tela. Oni su dizajnirani da izraze moć klase. I ranije ste pripadnike aristokratije mogli da prepoznate po fizičkom izgledu - klasa se bukvalno upisuje na telo. Tako je i danas. Bogata tela nisu samo mršavija već su i vrlo mišićava. Odražavaju ogroman i, strogo gledano, nepotreban uloženi napor. Ta izvajana tela i redovni odlasci na trčanje u zoru podjednako koliko i 14-časovni radni dani pokazuju da se tu radi mnogo više nego što je potrebno.

Da zapadno društvo sedamdesetih i osamdesetih godina počinje da se bavi time šta i kako jedemo i da se u tom smislu to odnosi i na muškarce, posebno one viših klasa, smatra i Simićeva.

- To jeste specifičnost istorijska, ali mislim da je tu više fokus na zdravlju i fizičkoj snazi, uopšte koncept life-being.

Vitko telo je zdravo telo, a debljina je nezdrava. Taj diskurs kaže da problem debljine više nije estetski, mada mi znamo da je suštinski takav, nego se prebacuje fokus, navodno, na zdravlje. To je izraz sprege medicinske nauke i cele te industrije proizvodnje fizičkog zdravlja. Oni stvaraju tu zajedničku matricu. To je uvek ideološki diskurs, ono što je Gramši nazivao hegemonijom. On je natklasni jer je hegemonija nešto na šta mi pristajemo dobrovoljno. Faktički, ideologija vladajuće klase postaje nešto kao zdravorazumsko shvatanje sveta, neka vrsta univerzalne istine. Tako tumačim ideologiju vitkosti, koja je povezana sa zdravljem. Znamo koliko su promenljive kategorije bolesti, seksualnih devijacija, one su proizvod ideološkog diskursa. Baš zbog toga ne bi me čudilo da se ta medicinska matrica o debljini kao nezdravoj za 20 ili 30 godina promeni - objašnjava ona za „Ekspres".

I zaista ne morate da budete izvršna direktorka kompanije ili bogati biznismen da biste bili deo ovoga. Tehnologija i društvene mreže omogućili su svakome da učestvuje, ali i da sve meri kroz neku vrstu produktivnosti. Možete da izmerite svoj san, seks i korake pomoću aplikacije „Fitbit", da vidite koliko ste poželjni preko „Tindera", koliko ste duhoviti na Tviteru ili kolika vam je popularnost među prijateljima na Fejsbuku. Ličnost svakog pojedinca postaje kontrolna tabla preko koje se ti podaci mogu pratiti, analizirati i optimizovati sa preciznošću kakvu ima svaki savremeni industrijski proces. Bukvalno sopstveni život pretvaramo u fabriku. U proizvodnji sebe mi proizvodimo ekonomsku vrednost za druge. Sati koje trošimo na ovim platformama nama nisu plaćeni, ali generišu profit kompanijama koje su njihovi vlasnici. Sve je deo začaranog kruga. A gde je tu sreća?

Gojaznost problem i u svetu i kod nas

Ipak, na drugoj strani, Svetska zdravstvena organizacija proglasila je gojaznost za najveći problem javnog zdravlja 21. veka, a svet je suočen s pravom epidemijom gojaznosti, koja ne pogađa samo razvijene zemlje već je poprimila i veće razmere u zemljama u razvoju. Paradoksalno, broj gojaznih u svetu se skoro izjednačio s brojem neuhranjenih ljudi. Recimo, više od dve trećine ljudi u SAD su prekomerne težine ili gojazni. Pre dve decenije to je bila samo četvrtina stanovništva. Međutim, za razliku od situacije od pre 20 godina, fokus je sada pomeren ka holističkom pristupu umesto ka rigoroznim dijetama. Ovaj problem postoji i kod nas. Prema podacima istraživanja zdravlja stanovnika Srbije iz 2006. godine, 18,3 odsto građana je bilo gojazno, dok rezultati iz 2013. pokazuju povećanje na 21,2 odsto, objavila je Vlada Srbije. Istraživanja Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut" pokazuju da svako peto dete ima višak kilograma, a osam odsto dece je gojazno. Ti brojevi rastu iz godine u godinu.