ŠTA SE DOGODILO U SJENICI: Jednokratni bogataši s Peštera

U Sjenici je plata u januaru, u odnosu na decembar prošle godine, skočila skoro sto odsto, a u poređenju s januarom 2016. veća je - 126 procenata! Šta se to desilo u ovom gradu poznatom po rudarima, hladnim zimama i siru?

Fabrika tekstila „Vesna u Sjenici zapošljava dve i po hiljade radnika, u Poljoprivredno-industrijskom kombinatu „Pešter" radi oko hiljadu ljudi, plate su dobre i redovne. Uspešno radi još nekoliko većih i na desetine manjih firmi pa ljudi lepo žive od svog rada.
Ali tako je bilo pre tridesetak godina, a danas „Vesna" i „Pešter" ne postoje. Iza njih su ostala milionska potraživanja i stari objekti koji su samo uspomena na vremena kad je Sjenica lepo živela od tih preduzeća. U Sjenici danas radi nekoliko manjih privatnih firmi koje se uspešno bave proizvodnjom veša i druge konfekcije. Prosečna plata je oko 25.000 dinara.
Do januara, Sjenica je bila u rangu opština s nižim prosečnim mesečnim primanjima u Srbiji, neki bi je nazvali i siromašnom. Prosečna plata u decembru prošle godine, računajući i javni sektor, iznosila je 39.000 dinara, ali ovih dana zaposleni Sjeničani primili su platu koja u proseku iznosi 78.000 dinara. Drugim rečima, do juče gotovo siromašni, a danas najbogatiji, naravno, ako je suditi po plati.

Mnogi su se pitali šta se to dogodilo, odakle toliki priliv novca u ovoj opštini, koja je u Evropi poznata po veoma niskim temperaturama, dugim zimama, siru i bokseru Marku Huku, koji je tu rođen. Plata je, u odnosu na decembar prošle godine, skočila gotovo sto odsto, a ako je uporedimo s januarom 2016. godine, veća je - 126 procenata!
Rudnik Štavalj isplatio je sva dugovanja svojim radnicima. Legle su pare za smenski rad. Rudari su dobili od 50.000 do 300.000 dinara, plus redovnu platu. Otuda i najveće plate u Srbiji.
Ovo raduje predsednika Skupštine opštine Sjenica Muhedina Fijuljanina, čija je plata manja od januarske prosečne u toj varošici.
- Eto, ta vest je osvežila našu svakodnevicu, da imamo najveće plate u Srbiji. Nažalost, tako će biti samo u januaru, a od februara sve po starom - kaže Fijuljanin, nekadašnji kolega, novinar, a danas drugi čovek po funkciji u gotovo najvećoj opštini u Srbiji. On kaže da je privreda u Sjenici slaba i da su mnoga velika preduzeća ugašena.

- Jedino što danas radi jesu male porodične firme koje zapošljavaju desetak radnika. Ima i nekoliko većih, s više radnika, ali je to nedovoljno za opštinu koja ima skoro 30.000 stanovnika - priča Fijuljanin.
U rudniku Štavalj nasmejana lica umornih rudara koji kažu da su platu već potrošili. Mnogi od njih vratili su dugove koje su napravili tokom zime.
- Uplatili nam to što je naše, to što smo zaradili. Kolega Srđo kupio automobil, a ja, pravo da vam kažem, vratio neke dugove, platio struju i kupio ženi, hanumi svojoj, nove dimije. Hoće da ide kod komšija, oženili sina onomad, red je i da se daruje nevesta. Trošak jeste veliki, ali red je red - priča Murat, koji u rudniku radi 17 godina.
Da su mnogi novac potrošili na vraćanje dugova, potvrđuje i radnica u jednoj lokalnoj mahalskoj prodavnici pored koje živi nekoliko rudara. Rudarsko naselje.
- Došle komšije i donele pare. Stali jedan iza drugoga i vade novčanice, one nove. Kriju jedan od drugoga koliko imaju. Platili dugove i otišli, ali vidim da sada više troše, kupuju neke artikle koje ranije nisu pazarili - kaže Senada Muhović iz lokalnog dućana.
U Sjenici zima još uvek nije prošla, snega ima na obodima varošice. Meštani kažu da sneg u Sjenici nikad nije padao jedino u avgustu. Na centralnom šetalištu mnogo je omladine, kafići su puni, a u lokalnom bifeu čuje se žagor gostiju. Muški glasovi, žene tu ne dolaze.
- Ima li rudara ovde, treba da časte, primili su neke goleme premije? - viknuo je Časlav Ivanišević, nastavnik u penziji. On kaže da je u Sjenici odavno sve stalo i da je na nju bog zaboravio još tokom Titove vlasti.

„Uplatili nam to što je naše, to što smo zaradili. Kolega Srđo kupio automobil, a ja, pravo da vam kažem, vratio neke dugove, platio struju i kupio hanumi svojoj nove dimije"

- Ovi političari iz Beograda se nekad sete pa dođu, jes da ne dolaze oni glavni... A da, ni od njih nema vajde. Niko nam ništa doneo nije. Živim od penzije, pa i moji sin, snaja i unuka žive od moje penzije. Sin i snajka hoće da rade, ali posla nema - kaže Časlav.
Centar varošice je uređen, napravljen je novi most, popločano šetalište, sređen park. U toku su radovi na izgradnji Sjeničke kuće, tipske, u centru grada. Ona će biti turistička atrakcija za goste. Tik pored stepenica koje vode ka Sjeničkoj kući sedi žena i prosi.
- Moraš sada da mi daš neki dinar, videla sam da si me slikao. Hajde, treba mi da jedem, da kupim deci leba. Daj pare, bre, evo, dete mi trči, a gladno je - tražila je ona odbijajući da priča o rudarskoj plati.
- Pusti sad rudnik, daj pare - ponavljala je.

Nadomak Sjenice nalazi se Uvac, rezervat prirode koji je pod zaštitom države. Tu je i ski-staza Žare, koju su ove godine posetili brojni turisti. Potroše koji dinar i odu.
Političari iz ovog kraja saglasni su u oceni da bi utihnulu sjeničku privredu probudio auto-put ako bi prošao preko Pešterske visoravni. Država je garantovala da će tako biti i već se crtaju mape i planovi. Vojni aerodrom u Sjenici ne radi od NATO bombardovanja, a postoje naznake da će biti rekonstruisan i pretvoren u civilni.
- Aman, ljudi, ostavite se više priče o auto-putu i aerodromu. Nama to nije potrebno. Šta će nama to? Pa je l' vidite da nam mladi odlaze iz Sjenice svakog dana? Ako im još naprave auto-put i aerodrom, oni će još brže, lakše i više odlaziti odavde. Neka nam naprave fabrike da imamo da radimo, da imaju mladi razloga da ostanu ovde - kaže poljoprivrednik Rifat Glogić iz sela Raždaginja pokraj Sjenice.

Redovna primanja u ovoj varošici imaju republičke institucije i pokoja privatna firma. Sve drugo je neizvesno.

Ljudi žive od penzija i evra koji u manjim količinama stižu od sjeničke dijaspore. Ipak, začuđujuće deluju puni kafići i kafane.
- Ni sam ne znam odakle im novac za te kafane i kafiće. Teško se ovde živi, jedva kraj s krajem krpimo. Pritisne nas zima, nemamo za drva i ugalj, jedemo šta imamo, a lekove pijemo samo kad možemo da ih kupimo. Tako ti je, a oni koji ti budu rekli da se ovde lepo živi, ili su lažovi ili nisu normalni - kaže Selimir Čukanović, koji se s komšijom Ćemalom Krgazlićem šetao centralnom pešačkom stazom.
- Nekada je bilo drugačije, radilo se, imalo se, a danas se ne radi i nema se. A i ovi koji rade nemaju - kaže Ćemal i odmahuje rukom dok korača ka šadrvanu.

IMA POSLA KO HOĆE DA RADI

Sabahudin Abdagić je doskora bio koordinator lokalne Kancelarije za mlade, a odnedavno je zaposlen kao rendžer u rezervatu Peštersko polje. Posla ima, kaže ovaj mladić, koji je ranije radio i kao konobar. Biraju mladi posao, svi bi hteli na državne jasle.
- Mladi misle da im je bolje da odu iz Srbije, a i ako ostanu, onda traže državni posao. Rukovode se time da im je tu plata sigurnija. Nije baš tako, postoje brojni grantovi za pokretanje privatnog posla. Igrom slučaja sam postao rendžer, ali sam pre tog zaposlenja razmišljao i da pokrenem neki svoj posao - kaže Abdagić.

BEZ RUDNIKA, I MUKA I BRUKA

Meštani Sjenice kažu da se svake noći bogu mole da u zemlji bude još rude kako bi rudnik Štavalj mogao da radi još nekoliko decenija. Niko ne sme ni da zamisli kakva bi situacija bila da nije ovog nalazišta.
- Daleko bilo, o tome ne smem ni da razmišljam. Pa, rudnik je jedino dobro i jedina firma koja zapošljava koliko-toliko radnika i daje kakve-takve plate. I muka i bruka bi bila, verujte mi - kaže Danijela Aksentijević, koja je u parku čuvala svoje dete.