VASKRS NA SOLUNSKOM FRONTU: Dan kada su Srbi i Bugari preko nišana delili veknu hleba

Obeća mu ovaj naš da ga neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima. "Bratko... Neka je časno Voskresenije!" "Vaistinu voskrese! Frlaj malko leba, ako imaš." Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema...

Vaskrs 1918. godine. Solunski front, Moglenske planine. Dan kada su srpski i bugarski vojnici za trenutak spustili svoje bajonete, obustavili topovsku paljbu, podelili veknu hleba i cigaretu, uz bratski, hrišćanski pozdrav: "Hristos vaskrse!"

Krvavi boj, onda tišina za Vaskrs

Ovaj dirljivi i potresni događaj u rovovima u podnožju Moglenskih planina ostao je zabeležen zahvaljujući Stevanu Jakovljeviću, nepravedno zapostavljenom piscu "Srpske trilogije", trodelnog autobiografskog ostvarenja u kojem je kao vojnik opisao dešavanja tokom Prvog svetskog rata. Jakovljević je jednostavnim rečima običnog vojnika, u maniru vrsnog reportera, zabeležio najvažnije događaje od početka rata do proboja Solunskog fronta u kojem je i sam učestvovao.

O Vaskrsu te 1918. godine napisao je:

"Bezizrazno zurimo u Moglensku ravnicu, utonulu u treptavu jaru i gustu prašinu. Jednoga dana prenuli smo se svi, i nakrenuli glave da bismo bolje čuli. Slušali smo drhtavi jek zvona, koji je dopirao iz ravnice. Setili smo se da je danas nedelja

Ali, vojnici iz naših i bugarskih rovova toga dana nisu opalili nijednu pušku. Predveče naišao je jedan oficir iz puka, čiji su se vojnici bratimili danas sa Bugarima.

Priča nam da je odmah povedena istraga, i da će taj bataljon biti smenjen u toku noći. Onda nam je izložio kako je do toga došlo.

Stražari na objavnicama nalaze se udaljeni oko trideset metara. Ostalih dana, oni se dovikuju i uzajamno grde. Ali, niko nos da pomoli. Bugari obično dobacuju kako naši treba da se predadu. Umesto odgovora ovi naši nabiju veliki hleb na bajonet, pa ga izdignu iznad rova, kao da time hoće da kažu kako je njima i ovde dobro. A Bugari su zaista gladni. Međutim, jutros vikne Bugarin: Bratko, dneska je Velik Den. Ne dej da pucaš!

Obeća mu ovaj naš da ga neće gađati. Onda otpočne razgovor među njima.

"Bratko... Neka je časno Voskresenije!"

"Vaistinu voskrese! Frlaj malko leba, ako imaš."

Leb između dva rova

Uzme ovaj naš pola hleba i zavrljači preko bedema. Ali hleb ne dospe do bugarskih zaklona, već padne na ledinu. Onda Bugarin zapita, sme li da ga uzme. Ovaj naš mu dozvoli, ali pod uslovom da iziđe bez oružja.

Oni jedan drugome dadu reč. Bugarin iziđe, a i naš se pojavi izvan rova. U znak zahvalnosti što je primio hleb, Bugarin ponudi našeg vojnika cigaretama. Sada i onaj naš prekorači preko rova, takođe bez oružja. Priđu jedan drugome i rukuju se. Gledali to ostali stražari. Oslobode se i oni, te iziđu. Ovu scenu gledaju vojnici iz glavnih rovova te se i oni pojave bez oružja. Kao po nekom dogovoru..."

Stevan Jakovljević rođen je 1890. godine u Knjaževcu. Po struci je bio botaničar i profesor Beogradskog univerziteta, čiji je rektor bio od 1945. do 1950. godine.

Kao vojnik borio se u oba svetska rata, a romani koje je pisao su velikim delom zabeležili to iskustvo. Umro je u Beogradu 1962. godine. Njegove knjige su danas zapostavljene, štaviše, veoma mali broj ljudi u Srbiji zna da uopšte postoje.

 if (document.currentScript) {