malo drugačiji lov

Prave zime je sve manje, kao i sokolova (FOTO)

Stefani Stivens ima dobar razlog da voli hladnoću u Viskonsinu.

Svakog vikenda ona ubacuje svoj minivan velikom zelenom kutijom i vozi se u ruralna područja, obično na ivice farmskih polja svojih prijatelja.

Nakon što je navukla debelu kožnu rukavicu, izvadila je iz kutije svog nekonvencionalnog drugara za lov koji se zove Aleksi Eho-Hok, skraćeno Eho: maloletni crvenorepi jastreb.

Sokolari zimi love sa svojim pernatim prijateljima sitnu divljač poput zečev. Međutim, mngi od njih kažu da je očigledno da klimatske promene, razvoj ruralnih područja i poljoprivredne i šumarske prakse oblikuju pejzaže i plen na koji se oslanjaju.

Znakovi su svuda - od niza zečeva koji se kreću na sever do snežnog pokrivača koji ne traje toliko dugo, do novih podela koji se pojavljuju u ruralnim oblastima. To znači da sokolari moraju da love drugačiji plen nego što su navikli, da započinju svoje sezone kasnije ili završavaju ranije.

„Moja empatija je ista prema onome što lovim kao i prema ptici koju imam u ruci“, kaže Tom Dulitl, penzionisani biolog Službe za ribu i divlje životinje i doživotni sokolar u severnom Viskonsinu. Sokolarstvo je, kaže on, „sport posmatranja i učešća. I to se dramatično promenilo.”

Sokolarstvo postoji milenijumima, ali u Severnoj Americi, gde ovaj sport nije ni autohton ni lako dostupan prosečnoj osobi, njime se upravlja saveznim i državnim zakonima, kao i etičkim kodeksom koji su razvila sokolska udruženja.

Sokoari obično zarobe divlju pticu nakon što je naučila da lovi sama i na kraju je vrate nazad u divljinu, tako da je to privremena i praktična veza. Da su ptice htele, mogle su da odlete i više se ne vrate. Vraćaju se jer se ljudi u suštini ponašaju kao sokolova verzija lovačkog psa, otkrivajući plen. A ako ništa ne uhvate, i dalje dobijaju obrok.

Pogledajte fotografije: