ĐAVO NOSI DRES PARTIZANA

Fudbal je bio i ostao moj život. Sa samo 37 godina upisao sam svoje ime u klupsku istoriju kao najmlađi šef stručnog štaba Partizana

Uz ćaskanje propraćeno osmesima i zadovoljstvom, Nenad Bjeković već u uvodnoj rečenici naglašava da je fudbal bio i ostao njegov život. Nekada ga je, po sopstvenom priznanju, uz neskrivene emocije i na kilometar vidljivu strast živeo na prašnjavim sokacima rodnog Lazareva, nadomak Zrenjanina, posle i na bajkovitim zelenim pravougaonicima fudbalskih stadiona širom planete, pa i na užarenoj trenerskoj klupi Partizana, odnosno Nice, a onda i u kancelariji sportskog direktora beogradskih crno-belih. S bremenom obaveze prema srpskom fudbalu, jednako kao prema samom sebi i ponajviše svom neobuzdanom fudbalskom karakteru, danas je potpredsednik FS Srbije.

- Oduvek sam hteo da budem fudbaler - kazuje sa setom sada već 69-godišnji Nenad Bjeković, među prijateljima znan po nadimku Đavo. - U rodnom Lazarevu, selu pored Zrenjanina, šutirao sam loptu od jutra do sutra. Već kao učenik osmog razreda, sa samo 15 godina, bio sam prvotimac lokalnog Zadrugara. U istom timu igrala su čak trojica mojih nastavnika.

Odrasli ste u velikoj porodici, kažete da imate sedmoro braće i tri sestre, ali ste uprkos tome jedinac u oca i majke...

- Baš tako. Moji su kao kolonisti u Lazarevo stigli odmah posle Drugog svetskog rata onim čuvenim vlakom bez voznog reda. Majka kao udovica s buljukom dece. U istom vozu bio je i moj otac sa svojom porodicom, ali mu je posle šest meseci žena umrla. Kako su se poznavali još dok su živeli na Romaniji, majka i otac su od dve porodice napravili jednu, i jedino dete iz tog banatskog braka bio sam ja.

Iz Zadrugara ste kao fudbalski vunderkind stigli u Proleter.

- Zrenjanin je bio najbliži. U analima ove lepe fudbalske varoši ostao sam upisan kao prvi igrač koji je noseći dres Proletera zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije...

A zašto ste, s obzirom na talenat i neslućene fudbalske mogućnosti, odigrali samo 24 meča za nacionalni tim?

- Zamerio sam se nekim moćnim ljudima. Prvo Vujadinu Boškovu zato što sam i pored njegovog poziva, umesto u Vojvodinu, otišao u Partizan. Kad je bio selektor, a ja reprezentativac, to mi nije zaboravio. U Brazilu, na Mini-mundijalu, iako sam bio u sjajnoj formi, sedeo sam na klupi. Kada je naš tim savladao nejaku Venecuelu, više ne znam da li sa 8:0 ili sa 10:0, pukao sam kao zvečka. Bajević je postigao polovinu golova i tako sebi obezbedio mesto u startnoj postavi. Ja bih, da sam tada igrao, postigao još više. Ali nisam igrao. Bio sam ljut kao ris, zatražio sam posle utakmice povratnu kartu za Beograd. Možda je Boškov razumeo moj bunt, ali mi, pouzdano znam, nije sve oprostio... Kod Miljanića nisam igrao iz drugih razloga. Jedan je i taj što nije, pričalo se, baš voleo igrače Partizana, a drugi je činjenica da nisam imao dobar odnos sa dr Brankom Nešovićem. On je bio lekar i u Crvenoj zvezdi i u reprezentaciji, i znam da je uticao i na selektora, odnosno Miljanića, govoreći mu da osim straha od letenja imam i problem s hroničnom povredom zgloba.

A da ste, umesto u Partizan, otišli u Zvezdu, možda bi Vaša fudbalska priča danas imala sasvim drugu dimenziju? Da li su Vas možda zvali da pređete na „Marakanu“?

- I da jesu, to je bilo nemoguće. Celo Lazarevo i svi u mojoj porodici navijali su za crnobele. Istina je i da sa mnom ni ko iz Crvene zvezde nije nikada kontaktirao. Osim Vojvodine, želju da me vidi u svom dresu, koliko znam, u nekoliko navrata pokazao je jedino zagrebački Dinamo.

Zvao Vas je i minhenski Bajern, čak su po Vas poslali privatni avion.

- I to je istina. Doleteli su po mene u Titograd. Ostali su bez legendarnog Gerda Milera i tadašnji trener Bavaraca Ditmar Kramer je mislio da sam ja taj koji bi trebalo da ga nasledi. Ideja je bila da privatnim avionom odem pravo iz Titograda na lekarske preglede, a onda da se eventualno vratim u Beograd i odigram dve utakmice za Partizan do kraja šampionata. Toma Kaloperović i Zoran Miladinović su imali neku drugu ideju, ja sam to prihvatio, i sve je palo u vodu. Ostao sam u Beogradu, Partizan je bio na korak od titule šampiona države...

Taj korak ste upravo Vi premostili. U sezoni 1975/76. bili ste u crno-belom dresu najbolji strelac šampionata ondašnje Jugoslavije. Postigli ste ukupno 24 gola, a poslednji...

- U finišu meča protiv Olimpije u Ljubljani. Zbog tog gola nisam otišao u Bajern, taj gol doneo je i Partizanu titulu, o tom golu se i danas priča. I tada, a i sada, govorilo se da je utakmica trajala 100 minuta i da bi se igrala još uvek da Partizan nije postigao gol. Naravno, to nije istina, ali priznajem da priča lepo zvuči.

Šta je onda istina, govori se i dan-danas kako je to bio namešten meč?

- Možda je i bio, ali Partizan s tim nema nikakve veze. Na putu do titule Hajduku je bilo vrlo bitno da mi u pretposlednjoj utakmici šampionata izgubimo u Ljubljani. Trener Olimpije bio je Splićanin Slavko Luštica. Hajduk je, i to je istina, ozbiljno premirao Ljubljančane, ginuli su na terenu i šta sve nisu radili kako bi nas pobedili. Utakmica je, vrlo namerno, počela sa zakašnjenjem. Izgovor je bilo to što se Luštica, kao, opraštao od Ljubljančana pa je ceremonijal s lepim željama neplanirano duže potrajao. U toku meča oficijelni spiker na stadionu, sve u nameri da nas demorališe, saopštavao je kako Hajduk vodi protiv OFK Beograda u Beogradu sa 1:0, zatim i sa 2:0, a na kraju da je Hajduk pobedio i tako postao šampion. S naše klupe su skakali, govorili nam da to nije istina, da je rezultat 0:0 i da je utakmica završena sa 0:0. U samom finišu, kad su sve druge utakmice tog kola bile gotove, kao sad se sećam, da bismo što pre stigli do gola Olimpije aut je izveo naš golman Ivančević. Lopta je stigla do Nenada Stojkovića, koji je pojurio terenom i šutirao sa 30 metara. Zaorao je malo i zemlju pa je lopta, umesto do gola, stigla do mene. Bio sam u šesnaestercu, okrenem se da šutiram, zarijem i ja kopačkom onako u žurbi u zemlju, što je, na svu sreću, bilo sasvim dovoljno da lopta prevari golmana Ljubljančana Dalanovića i odskakuće u mrežu. Bio je to gol koji je Partizanu doneo titulu. Tog momenta je 3.000 ljudi utrčalo na teren, bilo je slavlja i u Ljubljani na stadionu pod Bežigradom, zatim i u Beogradu...

Znači, meč Olimpija-Partizan nije bio namešten?

- Naravno da nije. Zbog te utakmice čuveni radio-reporter iz Zagreba, , legendarni Ivan Tomić, nikada više nije mogao da radi prenos sa stadiona Hajduka. Splićani su mu zamerili i zabranili dolazak zato što je na kraju prenosa iz Ljubljane, kao vrhunski profesionalac, rekao da je Partizan zasluženo pobedio i osvojio titulu. Zbog toga su ga Splićani precrtali za sva vremena, a ako i posle ove priče neko misli da se igralo 10 dana, greši. I još nešto, utakmica nije trajala ni sekund duže od 90 minuta.

A zašto je Hajduku bilo toliko stalo da Partizan izgubi u Ljubljani? Sigurno je osim titule postojao neki drugi, možda javnosti malo poznat razlog?

- Postojao je. Pretposlednje kolo igrali su na Karaburmi. Da smo mi odigrali nerešeno u Ljubljani, a oni pobedili OFK, bili bi šampioni i titulu bi u „Biloj noći Hajduka“ s guštom, kako oni to kažu, proslavili u beogradskom hotelu „Jugoslavija“, ispred nosa navijača crnobelih. Koliko su bili ubeđeni da su sve dobro izrežirali, dokaz je bio i to što je u „Jugoslaviji“ sve bilo spremno za to slavlje.

Titula se te noći ipak proslavila u Beogradu, ali na drugom mestu, na Stadionu JNA

- Tako je, bili su to prelepi momenti i veliko slavlje koje se ne može zaboraviti. Vidite onu sliku gore na zidu kafea? E, to je taj gol iz Ljubljane koji i mene i sve one koji vole Partizan podseća dan-danas na taj veličanstveni trenutak i još veću radost crno-bele porodice. I iz Nice, gde ste nastavili fudbalsku karijeru, takođe nosite pregršt sjajnih uspomena.

Vi ste tamo i danas neko kome se dive, čije se ime izgovara s poštovanjem...

- Igrao sam s neskrivenom radošću fudbal u Francuskoj i živeo u okruženju sjajnih ljudi. Dobio sam posle svega i najveće moguće priznanje. Navijači Nice su me proglasili najboljim igračem kluba svih vremena, igračem veka, a grad počasnim građaninom.

Iz Francuske ste ponovo osvanuli u Partizanu, ali u drugoj ulozi...

- Ponavljam, fudbal je bio i ostao moj život. Znao sam, dakle, da ću po završetku karijere ostati u fudbalu. I ostao sam tako što sam 1981. postao trener petlića Partizana. Već u januaru 1982. vodio sam mladi tim Partizana na velikom međunarodnom turniru u Nici. U tom timu je igrao Vlada Vermezović, jedan od aktera bio je i nestvarno talentovani Čava Dimitrijević. Na jedan lep način Partizan mi je zapravo dao do znanja da me priprema za trenera prvog tima. Iste godine dobio sam i ulogu pomoćnika Miloša Milutinovića, a onda i mesto šefa struke 1984, kada je Miloš postao selektor Jugoslavije. Sa samo 37 godina upisao sam svoje ime u klupsku istoriju kao najmlađi šef stručnog štaba Partizana.

I kao u svakoj fudbalskoj bajci, pojavila se nova dobra vila. Ovog puta to su bili ljudi iz Vašeg omiljenog francuskog kluba, iz Nice...

- Došli su u Beograd na razgovor, tražili su da odmah kao trener preuzmem Nicu, što je s obzirom na obaveze koje sam imao u Partizanu bilo nemoguće. Međutim, ljudi iz uprave, pre svih general Zdravko Lončar i privrednik Zdravko Mrvić, nisu tako mislili. Rekli su da mogu da idem da uzmem pare, ali i da se vratim i da po povratku preuzmem mesto menadžera kluba.

Vratili ste se ovenčani slavom, ali...

- Ali nisam postao odmah menadžer. U martu te godine Partizan je bio četvrti na tabeli, što je značilo da, ako tako ostane i na kraju, od igranja u Evropi naredne sezone nema ništa. Bio je 1. april i ja čujem, a da o tome nisam imao pojma, da sam novi trener crno-belih, da je Partizan smenio Golca... Par sati kasnije javlja se Žarko Zečević i sve mi objašnjava uz priču kako im treba neko ko će s Partizanom biti bar treći i kako su odlučili da to budem ja. Postanem tako ponovo trener, obezbedim na kraju šampionata to treće mesto, ali po povratku iz Niša, gde je protiv Radničkog sve pečatirano, premijer Mirko Marjanović bezrezervno zahteva od uprave da i dalje ostanem trener. Nisu ga poslušali.

Tada, zar ne, zapravo počinje era trilinga Ćurković, Zečević, Bjeković? Bili ste i ostali arhitekte modernog Partizana?

- Bili smo svesni da se nešto mora promeniti. Znali smo i šta, takođe i kako. Brzo smo se dogovorili. Svako od nas je dobio zaduženje i resor. Ćurković je vodio klupsku politiku, Zečević finansije, dok sam ja bio zadužen za sportski sektor. Nismo se jedan drugom mešali u posao, ali smo se zato sjajno razumeli i više nego dobro dopunjavali.

Zanimljiva je priča i kako ste ubedili Ivicu Osima da preuzme Partizan...

- Nije bilo lako. Znao sam šta Švaba zna, šta može, bio sam trener reprezentacije kada je on bio selektor, mnogi su to zaboravili. Kad je pomenuto njegovo ime, rekao sam ljudima iz uprave da bi to bio pun pogodak, ali da on neće doći džaba. Treba da znate i to da pre Osima Partizan nikada nije dao nešto drugo šefu struke osim plate. Jedan član uprave, uspešan privrednik, tada je rekao da, uprkos svemu, dogovorim dolazak Osima, a da će on isplatiti taj transfer. Tako je i bilo. Da se s početka devedesetih nije dogodilo ono što jeste, Švaba bi, verujte, do kraja života bio trener Partizana, a Partizan bi s njim na klupi osvojio brdo titula i ponovo bio neko i nešto u Evropi. Možda još jednom i finalista Kupa, odnosno Lige šampiona.

Odlazi Osim, a Vi tada povlačite još jedan neočekivan potez, kasnije se ispostavilo sjajan. Na Vaše insistiranje, tim kao šef struke preuzima Ljubiša Tumbaković. Tada, utisak je, počinju i Vaši prvi nesporazumi s nekim ljudima iz uprave...

- Ako mislite na ono da sam besan odbrusio tada jednom u tom trenutku mnogo važnom čoveku koji je sedeo u našoj upravi i koji mi je na sastanku rekao pred svima da nikad nije čuo za tog Ljubišu Tumbakovića, onda ste u pravu. Da rekao sam mu to što jesam, nisu to bile baš prijatne reči i zato ne bih da ih ponavljam. Tumbaković je postao naš šef struke, radio je na temelju koji je sondirao Osim, ali je sve dopunio nekim novim elementima. Osvojene su titule, Kup, gotovo svi igrači crno-belih bili su reprezentativci i vrlo traženi kao igrači u Evropi.

A onda su, priča se, počele nameštaljke, odnosno udruženi rad nevidljivih ljudi kako bi se iz kluba oterala trojka koja je za klub značila uspeh...

- Nikada nisam saznao ko je to namestio. Neko jeste i saznaću sigurno jednog dana ko je to bio i u čije ime je to radio. Počelo je s prozivkama navijača. Prvi je na udaru bio Žarko Zečević, zatim je red došao i na Ivana Ćurkovića. Mene niko nije dirao, ali sam se zbog svega toga osećao veoma, veoma loše. Završni udarac kad sam ja u pitanju dogodio se kad je na čelo kluba došao Nenad Popović. Njemu je prvo smetalo što pušim tompus, pa mu onda nije prijalo što sve konce u klubu drži tvrdoglavi Bosanac... Na kraju sam pukao i 2007. dogovorio da odem iz kluba i da me na funkciji sportskog direktora nasledi Ivan Tomić.

Kancelariju u Partizanu zaključali ste 2011. Od tada do proleća 2017. nije Vas bilo na naslovnim stranama, kao ni u naslovima sportske štampe...

- Bilo je tu svašta od te 2007. do 2011. U klub su pristigli neki ljudi kojima je fudbal bio velika nepoznanica. Neki među njima su mislili da su svu fudbalsku pamet pokupili samo zato što su, siguran sam sasvim slučajno, na nekoj utakmici sedeli tri reda iznad Fergusona. Ispraznio sam radni sto i otišao. Od tada sam svoj fudbalski život živeo u ovom kafiću, „hramu fudbala“ kako ga zovem ja i svi mi koji ovde svakodnevno sedimo i gledamo na TV-u fudbal. U međuvremenu su počeli da stižu i neki signali is FSS-a.

Mnogi su, poznajući Vas, bili najblaže rečeno šokirani Vašom odlukom da prihvatite mesto potpredsednika FSS-a.

- Njihova stvar. Slavišu Kokezu sam pre toga video možda dva puta u prolazu. Drugi su mi preneli njegovu poruku da želi da se sretnemo. Razgovor o tome da mu se pridružim trajao je bukvalno 15 minuta. Razumeli smo se na prvu loptu. Tako je počela saradnja za koju verujem da neće trajati kratko.

U Rusiji se kao reprezentacija nismo proslavili. Bar tako misli srpska fudbalska nacija.

- Istina je da uvek može bolje. I moglo je, ali neke druge stvari, na koje nismo imali uticaj, isprečile su se da možda ostvarimo više. Ono što znam jeste da su momci dali sve od sebe, da je atmosfera bila na željenom nivou, da je Krstajić kao selektor opravdao šansu. Urađena je analiza, svaki detalj onoga što se događalo na SP. Bio sam u Rusiji s reprezentacijom bukvalno 24 časa i znam odlično šta se događalo. I danas, mesec dana posle svega, sa sigurnošću tvrdim da je ovo projekat koji treba podržati, da za srpski reprezentativni fudbal dolaze bolji dani.

Kako objašnjavate potez smene Muslina, oduzimanje trake Ivanoviću, navodnu strahovladu koju je zaveo Kokeza, imenovanje neiskusnog Krstajića za selektora?

- Da krenem od Muslina. Kad se zna sve, onda jedina rečenica koja sledi jeste da je to bio dobar potez i da Slaviša Kokeza nije pogrešio. Imao je, verujte, debeo razlog zašto je to uradio, baš kao što je i Krstajić imao jake argumente kada je odlučio da uzme kapitensku traku Ivanoviću. Ne, neću Vam reći šta je u pitanju. To su stvari koje ostaju u porodici, a mi jesmo porodica, velika i složna. Čak i kad se prerečimo, čuvaćemo to od sada pa ubuduće za sebe i o tome javnost neće pričati.

Uprkos svemu, neke stvari se pričaju. Jedna je da je Muslin dobio otkaz zato što predsedniku nije ispunio želju i nije dozvolio debi za reprezentaciju na meču protiv Gruzije, odnosno da je Ivanoviću oduzeta kapitenska traka jer je predsednika zamolio da napusti teren i da se rekreira na nekom drugom mestu, a ne s reprezentativcima.

- Glupost, glupost... Prvu priču sam čuo i ja, drugu nisam. Obe su moćne, prave kafanske. Ha, ha, ha...

Dakle, Vi tvrdite da nema strahovlade, da je Kokeza pravi čovek na pravom mestu?

- Tvrdim da je Slaviša Kokeza dobar predsednik FSS-a i da je do sada uradio nekoliko sjajnih stvari. Učiniće i više. Uostalom, da ne verujem u ono što radi, ne bih bio uz njega. Čovek ima principe, nije licemer, ne dopušta da se u reprezentaciji i oko reprezentacije puno mešetari. Neke stvari koje tamo opet neki tumače kao strahovladu ili teror zapravo su normalne. Konkretno, ne može reprezentativac kada uđe u avion da traži mesto gde će sesti jer na njegovom mestu već sedi neko. Pod jedan, mora da se zna red i ko je ko. I da ne nabrajam dalje.

I dalje tvrdite da je Mladen Krstajić dobar izbor, da zaslužuje novu šansu u novom ciklusu?

- Da ne bude zabune. Kokezinu ideju da reprezentaciju poveri Mladenu Krstajiću zdušno sam podržao. Odlično poznajem Krstajića, znam i ko je, kakav je čovek, koliko poznaje fudbal, šta može kao selektor. Podsetiću vas da sam ga ja vratio, s razlogom, iz Nemačke u Partizan i da, složićete se, nisam pogrešio. Zato i dalje tvrdim da je pravi izbor, da ga treba podržati. Pred nama je Kup nacija, pred nama su kvalifikacije za šampionat Evrope, moramo na putu do tog cilja biti svi zajedno.

Šta je zapravo cilj, kuda ide srpski nacionalni tim?

- Ideja je jasna i svodi se na to da od sada budemo u kontinuitetu učesnici najvećih takmičenja. Dakle, da ubuduće ne preskačemo evropske i svetske šampionate. Ne zaboravite da ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.

Kako komentarišete činjenicu da će Srbija dobiti novog selektora, da će selektor Krstajić dobiti mentora? Zašto ste, kad je priča o Kosanoviću kao novom selektoru izašla u javnost, Vi pričali da je jedan od kandidata za to mesto i Rešad Kunovac?

- Polako, polako. To što ste nabrojali nije tačno. Srbija neće dobiti novog selektora, selektor Krstajić neće dobiti tamo neke mentore. Moguće je da će Krstajić formirati novi stručni štab. Kažem, moguće je, jer o tome odlučuje on. Ne zaboravite da i u postojećem štabu postroje iskusni ljudi, da su uz Krstajića i Filipović i Petković, a da li će im se pridružiti još neko, ponavljam, o tome odlučuje Krstajić.

Zašto ste bez zadrške ubeđeni da je Krstajić pravi čovek na pravom mestu, zašto ste onako oštro reagovali u medijima na kritiku koju su Krstajiću uputili Golac, Rajevac i Kosanović?

- Zato što sam na SP video kako radi i šta radi. Od kada sam u fudbalu, atmosferu kakvu je imala naša reprezentacija, prvo na pripremama, a zatim i na samom šampionatu, nisam doživeo. Sviđalo se to nekome ili ne, to je uspeh selektora, to je njegova zasluga. I sve druge Krstajićeve vrednosti pokazaće se uskoro, ne grešim kad ovo pričam, vreme će pokazati da sam u pravu - kategoričan je Nenad Bjeković.

Džajića i cenim i poštujem

Znam da su mnogi hteli da me posvađaju sa Draganom Džajićem, ali i da u tome nisu uspeli. On je bio i ostao za mene veliki as, dokazani majstor fudbala, sjajan čovek. Da ne mislim ovo što govorim, sigurno ga ne bih uvrstio u 11 najboljih u karijeri s kojima sam delio svlačionicu.

Imao sam dva nadimka. Jedan je bio Crni bik, a drugi Đavo. Onaj prvi, koji se nije održao, nastao je kao aluzija na neki deterdžent čije moći su bile veličanstvene. A drugi je po junaku iz neke televizijske serije u kojoj je Fabijan Šovagović bio glavni lik. Vodite samo računa da me ne zovete Đavo pred mojom sestrom Stojkom. Ako to učinite, čekaju vas batine.

Treba nam nacionalni stadion. I dobro je što njegova gradnja uskoro počinje. Neće to biti samo objekat gde će utakmice igrati reprezentacija, namera je i da na taj način kandidujemo Beograd za velike fudbalske događaje. Organizaciju finala Lige šampiona ili sličnog meča ne možemo dobiti ukoliko nemamo odgovarajući objekat.

Raduje i saznanje da se srpski klubovi polako vraćaju u Evropu, još više da smo na startu kvalifikacija u ovogodišnjem ciklusu na vrhu liste po uspešnosti. Bitno je zadržati taj kontinuitet.

Ne, nije naša liga cirkus, kako to neki mediji ističu. Ima problema, ali i želje da se problemi prevaziđu. FS Srbije će dobar deo sredstava zarađen na SP usmeriti na klubove, odnosno na infrastrukturu. Učinićemo sve da neki stadioni dobiju novo ruho, ali i da objekti poput onog u Smederevu ili Jagodini ne zaborave kada se na njima igrao fudbal.

Moramo da animiramo lokalne zajednice: neki fudbalski centri više ne postoje, neki klubovi su ugašeni... Boli me najviše to što nema mog Proletera, što u Zrenjaninu nemaju snage da ozdrave fudbal...

Postoji milion razloga zašto verujem u tandem Mirković-Petrić. Oni su i kao igrača bili ljudi od uspeha, verujem da će uspeh biti pečat i njihove trenerske karijere. Za Partizan dolaze bolji dani.

Ne, nemam problema u saradnji sa Savom Miloševićem. On mi je kao sin, isto što i moj Beli. I ne ide u Indiju, ostaje potpredsednik FSS-a i dalje, a gde i kada ide, neću da kažem...

- Verujem da će Darko Kovačević svoj zadatak novog sportskog direktora FSS-a uspešno obavljati, odnosno da je FSS dobio pravog čoveka na pravom mestu. I ne samo zato što je Zrenjaninac.