INTERVJU, DRAGAN DŽAJIĆ: BARI JE VEČNOST!

Danas je nezamislivo da igrač pred punim stadionom aplaudira protivničkom igraču, kao Živaljević iz Partizana meni u derbiju, kao i to što sam javno hvalio Skoblara, nenadmašno levo krilo kojem sam se divio

Fudbalski svet ga nije zaboravio. Još uvek prepričava njegovu veličinu umetnika igre koja, otkako postoji, ima sposobnost da usreći ljude. On, Dragan Džajić, usrećio je i sebe i one koji su gledali njegov ples s loptom na putu do fudbalske besmrtnosti. Kao patent s ličnim pečatom, svetu fudbala darovao je neponovljiv dribling, koji je u usporenoj varijanti podseća na najlepše baletske minijature velikog umetnika Mihaela Barišnjikova, ali i centaršuteve s putanjom zadivljujuće preciznosti. Bio je godinama kao napadač noćna mora golmana sa čijih je vrata skidao paučinu iz uglova šutevima iz slobodnjaka dostojnih velemajstora fudbala, i još više protivničkih bekova, koje je s osmehom slao na kafu s koje se neki još nisu vratili. Deo fudbalskog mita su njegovi okršaji s bekom Španije Huanom Antonijem Kamačom i Nemačke Bertijem Fogtsom, o kojima i danas govori biranim rečima. Nemirne snove zbog Firija sa Uba, kako su ga u detinjstvu zvali, a kasnije najboljeg fudbalera Jugoslavije svih vremena i jednog od najboljih levih krila na svetu, imali su i nezaboravni engleski asovi Bobi Mur i Gordon Benks... Upravo u tom legendarnom duelu u polufinalu Kupa nacija u Firenci 1968. Džajić je s Musemićem zamenio ulogu i, umesto da on centrira, centriranu loptu je poslao u mrežu iza engleskog golmana i odveo Jugoslaviju u finale... Po sopstvenom priznanju, najbolje mečeve u dresu reprezentacije odigrao je na MiniMundijalu u Brazilu protiv Argentine, koju je Jugoslavija razbila u paramparčad (4:1).

- Ceo stadion je navijao za nas, igrali smo svi sjajno. Postigao sam jedan gol i dva namestio Bajeviću - priseća se naš sagovornik, koji je 30. maja proslavio 72. rođendan

Debitovali ste 1963. za prvi tim Crvene zvezde na utakmici protiv tadašnje titogradske Budućnosti, simbolično najavljujući blistavu budućnost, ali ne na „Marakani“, već na Karaburmi. Zašto na terenu OFK Beograda?

- Stadion Crvene zvezde još uvek nije bio završen, a na tada­šnjem stadionu JNA, gde smo te sezone igrali kao domaćini, održavao se čuveni slet povodom rođendana druga Tita. Zato smo Podgoričane ugostili na Karaburmi. Meč se završio, se­ćam se dobro, bez golova.

Čega se još sećate s te utakmice?

- Svakog detalja. Ćutao sam u svlačionici, u koju sam ušao na prstima, kao zaliven. Mnogi igrači Crvene zvezde me nisu čak ni poznavali. Prvotimci crveno-belih su tada bili legendarni Bora Kostić, ljubimac navijača Žika Jefić... Na golu je bio Vukičević, koga je nešto kasnije zamenio Dujković, tako da smo on i ja istog dana debitovali za prvi tim Zvezde. Bio je to poslednji meč u prvenstvu u sezoni, ali se tada odmah igrao Rapan kup i ja sam na insistiranje dr Obradovića ostao uz prvotimce crveno-belih. Iako klinac, odigrao sam dobro utakmice tog Rapan kupa, driblovao, centrirao... Posle toga je došao poziv da nastupim za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, ali je, opet dr Obradović, insistirao da ostanem uz prvi tim i da idem na pripreme u Nikšić, uz priču da sam u tom trenutku kao mnogo potrebniji Zvezdi nego omladinskoj reprezentaciji.

Pamti se i da ste posle tih priprema obezbedili mesto startera već na prvoj utakmici u novom šampionatu, u jesen sezone 1963/64.

- Zvezda je gostovala u Splitu protiv Hajduka. Meč je zavr­šen 1:1. Posle mog centaršuta Bora Kostić je glavom postigao gol za Zvezdu. Sećam se i teksta velikog barda sportskog novinarstva Stojana Protića, koji je pisao hvalospev o meni kao najmlađem igraču u ligi. Ta sezona je donela našim navijačima dvostruku radost, osvojili smo i prvenstvo i Kup, a meni kao i njima bezgraničnu sre­ ću. Odigrao sam sve utakmice u tom debitantskom šampionatu, osim poslednje u Sarajevu. Bio je decembar, teren na Koševu je prekrio dubok sneg, izgubili smo sa 1:0, ali meni kao mladom i krhkom igraču, u strahu da se na tako teškom terenu ne povredim, nisu dozvolili da odigra meč.

Odigrali ste na desetine manje i više važnih utakmica u dresu Zvezde, reprezentacije, zatim i kao internacionalac, ali samo jednom u karijeri uspeli ste na istoj utakmici da promašite čak dva penala.

- Ha, ha, ha... Istina je. Bio je to meč u omladinskoj konkurenciji kad sam kao veliki talenat stigao u Crvenu zvezdu. Zvezda je igrala protiv Budućnosti iz Valjeva. Meč je završen bez golova i šutirali su se penali. U petoj seriji golman Valjevaca Ladovac, koji i danas prepričava rado taj događaj, odbranio mi je udarac s 11 metara. Ni Valjevci nisu postigli u toj seriji gol pa se šutirao i šesti penal. Miljan Miljanić je insistirao da baš ja još jednom izvedem udarac s bele tačke i ponovo mi je Ladovac odbranio šut. Kasnije sam čuo priče kako su neki ljudi iz Zvezde i oko Zvezde tražili od Miljana da me vrati na Ub s obrazloženjem da sam, kako su govorili, „providan igrač“.

Jednom ste se požalili Miljanu Miljaniću kako loše igrate glavom i kako je to zapravo vaš veliki minus kao igrača.

- Da, to sam mu i zaista rekao, a on mi je odgovorio da gre- šim, da zapravo najbolje igram baš glavom. Shvatio sam poruku.

Bezgranično ste verovali Miljaniću. Da li je tačno da je Miljan Miljanić uistinu najveći krivac što niste obukli dres madridskog Reala iako je navodno ceo posao oko Vašeg prelaska u najveći klub na svetu praktično bio završen?

- To je bila i ostala tajna, za mene i za sve druge. Tajna koju je Miljan odneo u grob. Igrao sam, na poziv Reala, na oproštaju slavnog Genta, tada mo- žda i najboljeg levog krila sveta. U momentu kada je napu- štao igru, prešao je dijagonalno preko celog terena i svoj beli dres s brojem 11, uz buran aplauz s prepunih tribina, predao meni. Bio je to simboličan čin i za sve prisutne, kao i za mene, neka vrsta potvrde da sam tog trenutka postao njegov naslednik i da ću u novoj sezoni nositi dres Reala, tim pre što sam stekao i sve uslove za odlazak u inostranstvo. Ali umesto u Španiju, otišao sam neplanirano u Francusku, u Bastiju. Na Korzici sam zaradio mnogo više nego što bih možda zaradio u Realu, ali ostao je žal što, uprkos svemu, nisam obukao dres tako velikog kluba.

Opširiniji intervju sa legendom srpskog fudbala Draganom Džajićem možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima