Dani koji su promenili Srbiju

Vanredno stanje 2020: Doktori na prvoj liniji fronta.

Epidemiolozi, infektolozi, pulmolozi: doktori Predrag Kon, Darija Kisić Tepavčević, Goran Stevanović, Branimir Nestorović danas su nosioci odluka struke u Kriznom štabu oformljenom za borbu protiv pandemije virusa Covid-19. Njihove reči prate se iz dana u dan, u iščekivanju da se konačno brojke novozaraženih i preminulih spuste na nivo koji bi omogućio bar relativan povratak normalnom, starom životu.

Na drugoj liniji fronta je Vojska koja kontroliše granice, bolnice i staračke domove, i policija koja obezbeđuje poštovanje policijskog časa, mere samoizolacije, kontroliše svakog vozača stranog transportnog kamiona koji uđe u Srbiju, prateći ga od granice do granice, iz grada u grad.

Sedamnaest godina ranije, u vanrednom stanju uvedenom 12. marta 2003. godine, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, situacija je bila obrnuta. Policija je bila na prvoj liniji fronta, a brojke koje su tada građani čekali u vestima odnosile su se na broj pripadnika zemunskog klana, osumnjičenih pripadnika JSO, uhapšenih kriminalaca, rešenih ubistava, otmica, iznuda...

I tada se živelo sa policijskim časom i zabranom kretanja. Konferencije za novinare takođe su održavane svakog dana, a ispred novinara sedeli su ministar policije Dušan Mihajlović, njegov zamenik Nenad Milić, generali Sreten Lukić, načelnik RJB, i Milan Obradović, načelnik beogradske policije, kao i Goran Radosavljević Guri, komandant tada najaktivnije jedinice srpske policije - Žandarmerije. Svakog dana pojavljivao se i načelnik po jedne policijske stanice iz unutrašnjosti Srbije, sa raportom o konačno razrešenoj bezbednosnoj situaciji u svom gradu. Iza kulisa svih konferencija, ali i brifinga na kojima su pozivani glavni urednici medija, stajao je Vladimir - Beba Popović.

Proglašenje vanrednog stanja

Te srede 12. marta 2003. zvaničnu vest o ubistvu premijera saopštio je potpredsednik Vlade Nebojša Čović.

„Atentat na Đinđića izvršen je u 12.25 sati. Premijer je preminuo sat vremena kasnije u Urgentnom centru u koji je doveden u besvesnom stanju, sa dve prostrelne rane na stomaku i grudnom košu. Hitna hirurška intervencija i reanimacija bile su uzaludne“, rekao je Čović. On je tada rekao i ono što je Đinđić od umalo kobnog presecanja kolone vozila kod hale “Limes” 21. februara odbijao da poveruje.

„Ovo je drugi atentat na Đinđića, koji je izvršen u trenutku kada je istraga o prvom atentatu na auto-putu trebalo da donese prve konkretne rezultate“, rekao je Čović.

Povezane vesti - Dokazi vode ka političarima

Za Čovićem se zatim oglasila i predsednica Skupštine Nataša Mićić, sa najvažnijom objavom u svojoj političkoj karijeri.

„Donela sam odluku da prihvatim predlog Vlade Republike Srbije za proglašenje vanrednog stanja sa ciljem da se očuva bezbednost ljudi, imovine i sprovede odlučan obračun državnih organa sa organizovanim kriminalom. U tom cilju država će upotrebiti sva sredstva pravne države dok se počinioci i nalogodavci ovog, ali i svih drugih zločina počinjenih u poslednje vreme ne privedu pravdi", rekla je tada vršilac predsedničke dužnosti Nataša Mićić.

A taj obračun označavao je rat sa tada najmoćnijim kriminalnom grupom u Srbiji – zemunskim klanom i njihovim saradnicima iz ozloglašene Jedinice za specijalne operacije. Imena Milorada Ulemeka Legije, bivšeg komandanta Jedinice, i vođa „zemunaca“ Dušana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma objavljena su na poternici srpske policije samo par sati posle atentata.

Režirani protest JSO, incident kod hale “Limes”, dizanje u vazduh “Difens rouda” i bekstvo Ljubiše Buhe Čumeta koji se javno, preko medija nudio za zaštićenog svedoka protiv Ulemeka i Spasojevića, koje je optuživao za brojna ubistva i otmice, bili su dovoljni da policija pohvata konce, označi osumnjičene i započne akciju “Sablja”, čijem je nazivu kumovao ministar Mihajlović. Istovremeno, sve vreme vanrednog stanja trajala je i akcija “Vihor”, odnosno policijska blokada svih ulaza i izlaza iz Beograda, kao i kontrola svih vozila.

Na prvoj poternici, osim glavne trojke Ulemeka, Spasojevića i Lukovića, našli su se i tada označeni članovi klana: Dejan Milenković Bagzi, Vladimir Milisavljević, Sretko Kalinić, Nikola Bajić, Miladin Suvajdžić, kao i braća Miloš i Aleksandar Simović i Dušan i Đorđe Krsmanović. Već sutradan na poternici je bilo 31 ime, a spisak se zatim iz dana u dan širio. Vlada je saopštila da se traga za više od dve stotine ljudi osumnjičenih za organizovani kriminal.

Krenula su i hapšenja, otkrivanje štek stanova u kojima su se „zemunci“ krili, pronalaženi su “audiji” smrti, razotkrivana su prethodna ubistva i otmice, ali od trojice glavnoosumnjičenih nije bilo ni traga.

I nisu samo muškarci u to vreme bili predmet potrage policije. Tri žene, bliske „zemuncima“, dobile su na značaju u akciji “Sablja”: Biba Šekularac kao bliska Legijina prijateljica, Ljiljana Buha koju je Čume optužio da ga je trovala po nalogu Spasojevića, kao i majka Miladina Suvajdžića, čuvena Iboljka, osumnjičena za iznajmljivanje štek stanova za zemunski klan i vlasnica farme na kojoj su držani oteti.

I u to vreme javnost je pronalazila način za humor, bez društvenih mreža. Zbijale su se šale o tome kako je Vladimir Milisavljević dobio nadimak Vlada Budala, građani su se “plašili” da otvore kontejner a da im ne iz njega ne iskoči neki odbegli „zemunac“…

Bela knjiga i Specijalni sud

Đinđićeva vlada proglasila je 2002. godinu, godinom borbe protiv organizovanog kriminala. Policija je napravila belu knjigu o organizovanim kriminalnim grupama u Srbiji. Tada zajednički surčinsko-zemunski klan naveden je kao najjači u regionu. Donet je Zakon o nadležnosti državnih organa u borbi protiv organizovanog kriminala, po kome je i započelo formiranje Specijalnog suda. Izabran je specijalni tužilac Jovan Prijić, predviđeno je postojanje svedoka saradnika.

Maja Kovačević Tomić, tada sudija i portparol Specijalnog suda, za “Ekspres” je izjavila da se Čume još krajem 2002. nudio da bude svedok saradnik čim zakon stupi na snagu.

„Buha je bio u bekstvu, van Srbije, jer je pucano na njega. Specijalni tužilac ga je u Slovačkoj saslušavao nekoliko dana i Buha je govorio o kriminalnim delima zemunskog klana i njihovoj sprezi sa pojedinim pripadnicima JSO. Uzimanje izjave od Buhe završeno je 11. marta“, rekla je Maja Kovačević Tomić opisujući situaciju uoči atentata.

Rušenje tvrđave u Šilerovoj

Prva mera države protiv zemunskog klana bila je rušenje Spasojevićeve vile i Tržnog centra u Šilerovoj ulici 38. Dan posle ubistva premijera, 13. marta u 14 sati je počelo rušenje, ali je betonska tvrđava, nalik meksičkim hacijendama, danima odolevala bagerima i eksplozivu. Sa zemljom je sravnjena 27. marta sa više desetina kilograma eksploziva.

Upravo u ovu vilu novinari beogradskih redakcija ušli su prvi i jedini put mesec i po dana ranije, i to upravo na poziv Spasojevića, koji je time pokušao da se odbrani od Čumetovih optužbi da u Šilerovoj drži zatočenu njegovu suprugu Ljilju.

Novinari tada nisu videli rešetke koje je Čume pominjao, ali jesu bezbednosne kamere, čuveni bazen, fontanu...

Rušenje Šilerove tadašnja vlada okarakterisala je kao znak odlučne borbe države protiv kriminala. Međutim, i dan-danas taj potez izaziva niz spekulacija zbog sumnje da je rušenje izvedeno kako bi se uništili dokazi, konkretno video snimci o brojnim političarima koji su dolazili Spasojeviću u posetu i sa njim sklapali dilove.

U direktnu vezu sa Spasojevićem i Lukovićem najviše je dovođen Čedomir Jovanović, tada jedan od najbližih Đinđićevih saradnika, koji je prozivan kao osoba koja je dvojicu vođa „zemunaca“ 2001. godine posećivao u zatvoru, u kome su se našli nakon proterivanja iz Francuske. Pominjane su njegove posete Šilerovoj, kupanje u Spasojevićevom bazenu, kao i da je rušenje Šilerove naredio kako bi se uništili snimci koji bi mogli da ga kompromituju. Na sve optužbe Jovanović je kasnije odgovorio samo jednom, doduše antologijskom rečenicom: “Ruke su mi prljave, ali mi je savest čista”.

Navodni snimci, do danas, 17 godina kasnije, nisu se pojavili.

Hapšenje Zvezdana Jovanovića

Glavno pitanje policije i celokupne javnosti u to vreme bilo je ko je pucao na premijera, ko je ubica. Vrlo brzo je otkriveno da je na premijera pucano s prozora na drugom spratu zgrade u Ulici admirala Geprata broj 14, udaljene oko 200 metara vazdušnom linijom od parkinga zgrade Vlade. Unutra je nađeno ćebe, a na simsu opušak “davidova”. Bilo je jasno da je takvo ubistvo mogao da izvrši samo profesionalac, i zato se on i tražio među snajperistima JSO.

A onda je 25. marta novi premijer Zoran Živković saopštio da je policija, na osnovu dotadašnje istrage, izvršenih provera na utvrđivanju materijalnih činjenica i dokaza, izjava svedoka i uhapšenih članova zločinačke grupe koja je izvršila atentat, identifikovala Zvezdana Jovanovića kao osobu koja je pucala u Đinđića. Jovanović, poznat po nadimku Zveki, bio je pomoćnik komandanta JSO, jedan od onih čiji je lik zabeležen na snimcima protesta 2001. godine.

Živković je tada saopštio i da je policija pronašla i snajpersku pušku, marke “hekler i koh G3”, zakopanu na Novom Beogradu, iz koje je, kako se u tom momentu samo sumnjalo, pucano na premijera Đinđića.

Aleksandar Milosavljević, tadašnji zamenik okružnog tužioca,, koji je Jovanovića saslušavao u Okružnom zatvoru, za “Ekspres” je rekao da je Zvezdan te noći izgledao kao osoba koja hoće da skine teret sa sebe, i to što je pre moguće.

„On nijednog momenta nije sporio da je pucao. Ali bitna su dva pitanja koja sam mu postavio na kraju. Pitao sam ga zašto si ubio premijera i zašto si to priznao? Prvo je rekao zato što je Đinđić hteo da ih izruči u Hag. Rekao je da je video spisak od 442 osobe i da to nije mogao da dozvoli. Da ga citiram, rekao je: ’Da mene, koji sam toliko godina krvavio gaće u ratu neko hapsi i vodi kao ratnog zločinca, ja to ne mogu, ne želim’. Zvezdan je smatrao da je on u suštini uradio stvar koja je državni projekat. On je sebe doživljavao kao državnog činovnika, i mislio je da je to što je uradio, uradio po nalogu nekoga ko je mnogo mislio o tome. Zvezdanu je to bilo normalno. A odgovor na pitanje zašto je priznao je možda i najinteresantniji u celom zapisniku. Rekao je: ’Ja nisam kriminalac. Ne možete da me stavite u isti koš sa Dućom i Kumom. Ja nisam uzeo novac’. Čak se distancirao i od ljudi oko njega, u jedinici. Rekao je da to što se neko bavi kriminalom, da to njega ne interesuje“, rekao je Milosavljević.

Akcija Meljak

Dejan Milenković Bagzi, koji je kasnije postao zaštićeni svedok, tvrdio je da su u jednom momentu Spasojević i Luković skriveni posmatrali rušenje svojih kuća u Zemunu. Zatim su pobegli u Meljak, u vikendicu Lukovićevog ujaka, gde su locirani i ubijeni upravo na dan kada su njihova zdanja u Šilerovoj sravnjena sa zemljom.

„Nakon Đinđićevog ubistva, posle nekoliko dana skrivanja po stanovima u Beogradu, Spasojević, Luković i ja smo otišli u Meljak, gde su nam hranu donosili Lukovićev ujak i njegov sestrić. Jedne večeri, sestrić se nije pojavio sa hranom. Dušan zove sa fiksnog telefona, javlja se ujak i kaže da je pogrešan broj. Shvatamo da nam je policija na tragu. Pakujemo se i izlazimo kroz prozor, prvo Kum, pa Dušan, pa ja. Čujemo: ’Stoj, policija’. Ja bežim deset metara ka ogradi, preskačem je i bežim, ne zaustavljam se. Posle 30 sekundi čujem rafale i pojedinačne pucnje. Trčim dalje sve do puta. Vidim kako pristiže mnogo policijskih vozila i hitna pomoć. Ležao sam u nekom jarku, svuda je bilo policije. Jedan je stajao dva metra od mene i čak je vršio nuždu. Mislio sam da će da me vidi. Posle dva, tri sata ustao sam iz jarka. Išao sam močvarama, njivama. Našao sam neku vikendicu u kojoj sam ostao do sutradan uveče. Zatim odlazim autobusom do Beograda i do Surčina, svojoj kući.

Tokom akcije ’Sablja’ krio sam se u kampu kod Surčina, gde mi je supruga nosila hranu, a zatim sam sa lažnim pasošem otišao u Grčku", rekao je Milenković.

Spasojević i Luković su prema zvaničnoj verziji pronađeni u dvorištu vikendice 27. marta u 20.40 sati. Prema saopštenju policije, njih dvojica su prilikom pokušaja bekstva pucali na pripadnike SAJ-a i pokušali da bace bombe na njih. Policija je saopštila i da su pripadnici SAJ-a likvidirali vođe zemunskog klana jer su pružili oružani otpor prilikom pokušaja hapšenja. Kako je navedeno, oni su na policiju pucali iz automatske puške M-70 i uz sebe su imali ručne pešadijske bombe.

Milenković je, međutim, kasnije na sudu tvrdio da ni on, ni Luković, ni Spasojević nisu bili naoružani u kući u Meljaku dugim cevima, već da je samo Spasojević imao jedan pištolj "bereta".

I ta rečenica poslužila je za nove političko-policijske obračune u kojima su Rodoljub Milović, tada inspektor POSKOK-a, i Spasoje Vulević, komandant SAJ-a, optuživani da su po nalogu tadašnje vlasti likvidirali Spasojevića i Lukovića, kako ne bi progovorili o svojim vezama sa političarima iz Đinđićevog okruženja. Najglasniji u ovim izjavama bio je lider radikala Vojislav Šešelj, koga je s druge strane upravo policija u vreme neposredno pre atentata dovodila u direktnu vezu sa vođama zemunskog klana.

Stambolićevo telo u živom kreču

Taj 27. mart policiji je doneo informaciju na koju se bezmalo čekalo tri godine.

Tog dana u beogradsku policiju na saslušanje je doveden Nenad Šare zvani Škene, pripadnik JSO. Inspektori koji su razgovarali sa njim, iz kancelarije su pred pretpostavljene izašli sa najvažnijom informacijom: Šare je priznao učešće u ubistvu Ivana Stambolića i spreman je da pokaže mesto na kome je zakopano njegovo telo. Na Fruškoj gori.

Slučaj Stambolić bio je enigma od 25. avgusta 2000, kada je misteriozno nestao dok je trčao na Košutnjaku. Istraga je sve do hapšenja Škeneta tapkala u mestu, mada je bilo jasno da iza svega stoji državni vrh i strukture Državne bezbednosti.

Sa hapšenjem Škeneta klupko je počelo da se odmotava. Prema njegovom svedočenju, Stambolića su sačekali na Košutnjaku i uz pretnju oružjem mu naredili da uđe u kombi. Odvezli su ga na Frušku goru, gde je ubijen i bačen u jamu sa živim krečom. Istog dana, specijalne policijske jedinice su se uputile na Frušku goru, gde je i nađeno telo. Presuda u slučaju ubistva Stambolića, u objedinjenom postupku u kome se optuženima sudilo i za atentat na Vuka Draškovića u Budvi, bila je prva presuda pred Specijalnim sudom u kojoj su izrečene maksimalne kazne od 40 godina zatvora. U presudi je navedeno da je Stambolićevo ubistvo naredio bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević, radi eliminacije političkih protivnika. Milošević je, prema pravosnažnoj presudi, Državnoj bezbednosti naredio ubistvo Stambolića, a njega su oteli i ubili pripadnici JSO. Najstrože kazne u ova dva slučaja izrečene su Ulemeku, kao organizatoru Stambolićevog ubistva, i njegovom potčinjenom Branislavu Berčeku, okrivljenom da je ubio Stambolića hicima ispaljenim u potiljak i da je pucao u Draškovića.

Kraj posle 42 dana

Policija u vreme tog vanrednog stanja nije bila aktivna samo u Beogradu, na razbijanju zemunskog klana. U Novom Sadu uhapšeni su saradnici „zemunaca“ koji su rasturali narkotike po celoj Vojvodini, u Kruševcu je uhapšen Zoran Jotić Jotka, čiji je klan bio najmoćniji u iznudama lokalnih biznismena, Mlađan Mićić Pacov uhapšen je u Požarevcu, šabačka policija razrešila je brojna ubistva…

U pritvoru su se u vreme “Sablje” našle i estradne zvezde Svetlana - Ceca Ražnatović i Aca Lukas. Uhapšeno je ukupno 11.665 osoba koje su se sumnjičile za povezanost sa organizovanim kriminalom.

Vanredno stanje trajalo je do 22. aprila 2003. godine. U govoru prilikom ukidanja vanrednog stanja Nataša Mićić je rekla: „Ova 42 dana zauvek su promenila Srbiju. Nabolje".

14 meseci Legijinog skrivanja

Na hapšenje prvooptuženog za ubistvo premijera Milorada Ulemeka Legije čekalo se 14 meseci.

Bivši komandant JSO sam se predao beogradskoj policiji u noći 2. maja 2004. tako što je došao do žandarma koji su čuvali njegovu kuću u Filmskom gradu. Tvrdio je i da je sve vreme proveo u kući sakriven u pregradi od zidova. Prvi koji je došao do njegove kuće bio je Goran Radosavljević Guri, koji je sa njim i otišao do zgrade MUP-a, gde su Legiju sačekali načelnik RJB Miša Milošević i tadašnji ministar Dragan Jočić. Legija je od tada u zatvoru. Za organizaciju ubistva premijera osuđen je na 40 godina zatvora.

Zaštićeni svedoci

Ljubiša Buha Čume i Dejan Milenković Bagzi bili su najvažniji zaštićeni svedoci u sudskom postupku za ubistvo premijera Đinđića.

Buha, koji je od „zemunaca“ pobegao iz zemlje krajem 2002. godine, vratio se u Srbiju u akciji „Sablja“, dok je Milenković uhapšen u julu 2004. u Solunu, i zatim izručen srpskom pravosuđu.

Šef solunske policije, koji je potvrdio hapšenje Milenkovića, rekao je tada da je osumnjičeni uhapšen u ponoć na centralnoj ulici u Solunu, obučen u "dobro odelo" i s putnom torbom, u kojoj je bila "velika količina novca". Kod sebe nije imao nikakva dokumenta, ali je priznao identitet, koji je zatim potvrđen i upoređivanjem otisaka prstiju, koji su zatim stigli iz Beograda.