Doktori nisu videli takva mučenja

U oktobru 1970, kada je Džini imala 13,5 godina, njena gotovo slepa majka koju je suprug besomučno tukao konačno se odvažila i rekla mu da će pobeći ako joj ne dozvoli da pozove svoje roditelje. Popustio je, a ona je tog dana, kada je izašao iz kuće, sa Džini otišla kod roditelja. Džinin brat, koji je tada imao 18 godina, već je pobegao od kuće i živeo s prijateljima.

Tri nedelje kasnije Džinina majka je odlučila da traži invalidninu i povela Džini sa sobom. Međutim, zbog veoma oštećenog vida, promašila je pravi ulaz i ušetala u Centar za socijalni rad. Socijalna radnica odmah je primetila da sa Džini nešto nije u redu. Šokirala se saznanjem da ima 13,5 godina, jer je na osnovu njenog izgleda i ponašanja mislila da ima najviše sedam i da je verovatno autistična jer uopšte nije umela da govori. Nakon što su ona i supervizor pregledali Džini, odmah su pozvali policiju. Džinini roditelji su uhapšeni, a Džini je, zbog fizičkog stanja i potpuno nesocijalizovanog ponašanja, po odredbi suda odvedena u dečju bolnicu u Los Anđelesu.

Samoubistvo pre suđenja

Većina informacija koje su lekari dobili o Džininom životu proistekla je iz policijske istrage. Čak i nakon što je istraga završena, ostalo je mnogo nerešenih pitanja.

Vest o Džini dospela je u javnost 17. novembra. Objavljena je i njena fotografija koja je još više podstakla interes javnosti. Džinin otac je odbio da razgovara s policijom i 20. novembra ujutru, pre zakazanog sudskog ročišta po optužbama za zlostavljanje dece, izvršio je samoubistvo. Ostavio je belešku sinu u kojoj je pisalo: "Budi dobar dečko, volim te". Džinina majku je na sudu rekla da su je premlaćivanja muža i gotovo totalno slepilo sprečili da zaštiti svoju decu. Optužbe protiv nje su odbačene, dobila je savetovanje i terapeuta.

Povezane vesti - Džini – Divlje dete ludog oca

Džini je bila izuzetno neuhranjena, visoka 137 centimetara i teška 27 kilograma. Testovi su pokazali da dobro vidi, ali da ne može da usredsredi pogled na bilo šta dalje od tri metra, što odgovara dimenzijama sobe u kojoj ju je otac zaključavao.

Motoričke sposobnosti su joj bile izuzetno slabe, nije mogla da se uspravi, niti da do kraja ispruži udove. Pokreti i hod su joj bili vrlo neodlučni i nestabilni, a ruke je držala ispred sebe poput kandži. Nije mogla da žvaće i bila je potpuno nesposobna za gutanje čvrste hrane. Jedva je mogla da proguta i tečnost. Tokom jela je hranu držala u ustima dok je pljuvačka ne razgradi, ili bi ispljunula zalogaj i gnječila ga prstima. Nije reagovala na ekstremne temperature.

Lekarima je bilo izuzetno teško da tačno ustanove Džinin mentalni uzrast, ali su procenili da je na nivou deteta od 13 meseci. Na njihovo iznenađenje, bila je veoma zainteresovana za istraživanje okoline. Posebno je bila znatiželjna prema nepoznatim zvucima i pažljivo tragala za njihovim izvorima.

U početku nikome nije dozvolila da je dodirne. Njeno ponašanje je obično bilo antisocijalno i teško za kontrolisanje. Bez obzira na to gde se nalazila, stalno je lupala i pljuvala, neprestano njuškajući sve što se nalazilo u blizini. Nije imala osećaj za lično vlasništvo, često je uzimala nešto što je želela od nekog drugog. Lekari su zabeležili da nema kontrolu impulsa, bez obzira na okruženje, posebno napominjući da se često bavi masturbacijom i da ponekad pokušava da u to uključi starije muškarce.

Jasno je razlikovala govor od ostalih zvukova, ali je odgovore davala neverbalnim signalima. Kada bi se uznemirila, Džini je divlje udarala sebe. Njeni ispadi su se u početku dešavali vrlo često, nisu imali uočljiv okidač i nastavila bi sve dok joj neko ne bi skrenuo pažnju ili je fizički sprečio da se povređuje. Nikada nije viđena da plače.

Lingvisti su zabeležili da je u januaru 1971. pokazivala razumevanje svog imena i imena nekolicine drugih, kao i oko 20 reči. Njen vokabular se u to vreme sastojao od dve fraze: "Prestani" i "Ne više".

Delimičan oporavak

Za nekoliko dana boravka u bolnici počela je da se oblači i da dobrovoljno koristi toalet. Brzo je počela da raste i dobijala je na težini, a do decembra je imala dobru koordinaciju očiju i ruku. Bila je mnogo bolja u fokusiranju pogleda. Posle mesec dana počela je da se druži sa osobama u bolnici i bila je očigledno srećna kada bi je posetio neko poznat. Kada je država odbacila optužbe protiv Džinine majke, ona je počela da je posećuje i njihova veza je napredovala.

Džini je pokazivala fascinaciju klasičnom klavirskom muzikom koja je svirana pred njom, ali nije imala istu reakciju na snimljenu muziku.

Tokom kasnijeg perioda igrala se sa odraslima i na kraju je počela da uživa u davanju i primanju zagrljaja. Postigla je i značajan napredak u učenju jezika.

Početkom avgusta Džini je predata na privremeno staranje Dejvidu Rigleru, jednom od lekara iz tima koji je vodio njen slučaj, čija je supruga bila socijalni radnik i radila u obdaništima, sa kojom je imao troje dece. Oni su u početku nameravali da privremeno staranje potraje tri meseca, ali je Džini ostala s njima skoro četiri godine.

Dok je živela sa porodicom Rigler, sastajala se sa majkom jednom nedeljno u parku ili restoranu i njihova povezanost je nastavila da jača.

I dalje je ispoljava ljutnju na sebe, teško kontrolisala impulse i povređivala se. Ubrzo nakon što se Džini uselila, Marilin Rigler ju je naučila da usmerava svoje frustracije prema spolja. Postepeno je stekla veću kontrolu nad svojim reakcijama jer je mogla da verbalno izrazi frustraciju, mada nikad nije u potpunosti prestala da se samopovređuje.

Tokom boravka kod porodice Rigler često je govorila "otac udario" i pitala gde je on, plašeći se da će doći. Kako joj je jezik napredovao, tako je počela da govori o očevom postupanju prema njoj:

"Otac udari ruku. Veliko drvo. Ne pljuni. Otac. Udari lice. Otac udari veliki štap. Otac besan. Otac udari Džini veliko drvo palicom. Otac komad drveta. Plakati. Otac je mrtav."

Marilin joj je pomogla da prebrodi teškoće sa žvakanjem i gutanjem. Fizičko zdravlje joj se znatno poboljšalo. Nakon nekoliko meseci Džinino ponašanje i socijalne veštine poboljšale su se do te mere da je počela da ide prvo u vrtić, a potom u javnu školu za mentalno zaostalu decu njenog uzrasta. U porodici je takođe naučila neke veštine kao što su peglanje, korišćenje mašine za šivenje i pripremanje jednostavnih obroka za sebe. Terapeuti su izvestili da joj se raspoloženje znatno popravilo i da je očito zadovoljna svojim životom. Iako se njen odnos s drugima poboljšao, mnogi aspekti njenog ponašanja ostali su karakteristični za nesocijalnu osobu.

Konačno malo mira

Do sredine 1975. mogla je da imenuje većinu predmeta, ali je imala velikih poteškoća sa upotrebom osnovne gramatike. Obično je koristila jednu reč ili proste fraze. Njena neverbalna komunikacija se razvijala. Izmislila je sopstveni sistem gestova i sve više je koristila crteže za komunikaciju ako nešto nije uspevala da objasni rečima.

Kada je napunila 18 godina, Džinina majka je tražila da se brine o njoj, a u januaru 1978. je zabranila sva naučna posmatranja i ispitivanja Džini. Međutim, tokom nekoliko meseci dok su živele zajedno, majka je shvatila da zbog Džininog ponašanja ne može da se brine o njoj. Do početka 90-ih Džini je bila u najmanje četiri hraniteljske porodice ili ustanove. U pojedinim je bila izložena zlostavljanju i uznemiravanju.

Povezane vesti - Heroin nije umro, i dalje ubija

Od 2000. godine Džini je postala štićenik države Kalifornije i živela na neprijavljenoj lokaciji u Los Anđelesu. U maju 2008. "ABC njuz" je saznao da Džini vodi jednostavan život u malom privatnom objektu za mentalno nerazvijene odrasle osobe i da deluje srećno. Izvestili su da je Džinina majka umrla 2003. prirodnom smrću, u 87. godini života, i objavili jedini intervju koji je dao Džinin brat, koji je rekao da je posetio Džini i njihovu majku samo jednom, 1982. godine, i da nije želeo ništa da čita ili gleda o Džininom životu. "Gardijan" je u julu 2016. otkrio da Džini još živi pod brigom države, a da joj je brat umro 2011.

Nekoliko knjiga o divljoj ili zlostavljanoj deci, kao i više knjiga o lingvistici i psihologiji, sadrže poglavlja o Džini. Dokumentarni film o njoj pod nazivom "Tajna divljeg deteta" snimljen je 1994. Dobitnik je više nagrada "Emi".