INTERVJU, GORAN PASKALJEVIĆ: Domaći filmovi su bezopasni za političare

Danas uticaj na mase ima prevashodno televizija, pa shodno tome političari ne obraćaju pažnju na domaće filmove. Eventualno vas neka ulizica aktuelnoj vlasti proglasi izdajnikom, anti-Srbinom, ili šta ti ja znam, i sve ostane na tome. Meni se to više puta događalo, ali nisam se obazirao na te besmislene i jalove napade

O „hroničaru srpske stvarnosti", kako je Gorana Paskaljevića opisala međunarodna filmska kritika, pisao je američki „Njujork tajms", čuveni njujorški Muzej moderne umetnosti prikazao je svojevremeno retrospektivu u njegovu čast, posebno priznanje odao mu je i Britanski filmski institut promovišući monografiju o njegovom rediteljskom opusu, a upisan je i u velikane savremenog svetskog filma kada je, 2012. godine, na Međunarodnom festivalu u Torontu premijerno prikazano njegovo ostvarenje „Kad svane dan", koji je iste godine bio srpski kandidat za Oskara. Autor naslova „Varljivo leto '68", „Bure baruta", „Vreme čuda", „Tuđa Amerika", koji su obeležili domaću kinematografiju, zavidnoj kolekciji dodao je Gran pri za najbolji film i režiju u kategoriji inostranog filma, koji mu je nedavno uručen u Bariju za njegov poslednji film, srpsko-indijsku produkciju „Zemlja bogova".

Priču o Indijcu koji se posle 40 godina provedenih u Engleskoj vraća u svoje selo pod Himalajima, nazvali ste Vašim najintimnijim filmom.
- „Zemlja bogova" je film o povratku sopstvenim korenima. To je tema koja me u poslednje vreme sve više obuzima. Imao sam potpunu slobodu da napravim film kakav sam želeo, bez kalkulacije da li ću naći moćnog inostranog distributera i vratiti uložena sredstva, da li će film biti prikazan na nekom od velikih svetskih festivala, hoće li se dopasti kritičarima, hoće li osvojiti nagrade... Prepustio sam se u potpunosti ličnim osećanjima i u velikoj meri improvizovao. Sebe sam projektovao u lik Raula Negija, povratnika, glavnog junaka u tumačenju briljantnog Viktora Banerdžija, uz dragocenu pomoć mojih stalnih saradnika koji su me pratili u ovoj filmskoj i životnoj avanturi.
Nedavno ste u Sofiji dobili specijalnu nagradu za doprinos filmskoj umetnosti od Udruženja međunarodnih filmskih kritičara (FIPRESCI). Kako vidite film i njegovu ulogu danas? Pojedine Vaše kolege, poput Srđana Karanovića, smatraju da film kao umetnost više ne postoji i da su u kinematografiji najmasovniji video-tehnološki produkti?
- Tačno je da su isprazni video-tehnološki produkti najmasovniji, kako kaže Karanović, ali još uvek se u svetu prave veoma dobri filmovi visokog umetničkog dometa. Ti kvalitetni filmovi dolaze u poslednje vreme iz Rumunije, Turske, Bugarske, sa Islanda... Pre četrdeset godina, takođe ste imali poplavu holivudskih filmova, koji su bili u vrhu gledanosti svuda, pa i kod nas. Međutim, bilo je prostora u bioskopima i za kvalitetne autorske filmove. Danas se taj prostor skoro potpuno izgubio kod nas i u svetu, sa izuzetkom Francuske. U Parizu su još uvek redovi pred bioskopima koji prikazuju kvalitetne filmove malih kinematografija. Danas možete da sedite kod kuće i da na televiziji odaberete između četrdeset-pedeset filmova dnevno koji se istovremeno prikazuju na različitim kanalima. Takođe, možete da odaberete filmove na internetu, na „Jutjubu" ili na nekoj od globalnih platformi kao što su „Netfliks" i „Amazon", koji sve više u svoju ponudu uključuju i autorske filmove. Vremena se menjaju, ali i dalje nastaju kvalitetni filmovi koji nađu put do gledalaca, makar i na malim ekranima kućnih bioskopa s dovoljno velikom slikom i odličnim stereo-tonom.
Uspevaju li i festivali, poput onog u Kanu, koji je u toku, da održe visok umetnički nivo kao u vreme kada je Vaš „Poseban tretman" bio u glavnoj konkurenciji (Milena Dravić je dobila nagradu), a film „Tuđa Amerika" osvojio Gran pri publike? Ova najpoznatija smotra filmova na svetu trpi razne kritike poslednjih godina, počev od sve slabije glavne selekcije filmova, gotovo uvek istih učesnika, manje novih rediteljskih imena...
- Primedbe koje ste pomenuli se mogu prihvatiti kao izvesne, ali i pored kritika, svi svake godine hrle u Kan, koji je postao nezaobilazno mesto susreta filmadžija celog sveta. U Kanu je, pored zvaničnih programa, veoma važan segment „Marché du Film" (pijaca filmova), mada u poslednje vreme Festival u Torontu preti da po tom pitanju stekne prednost. Ova godina se smatra jednom od uspešnijih kada je u pitanju srpska kinematografija pošto imamo remasterizovanu verziju filma „Skupljači perja" Saše Petrovića u programu koji predstavlja kanske legende, a na filmskoj pijaci će se predstaviti i pet naših kratkometražnih filmova, kao i interesantno ostvarenje „Vlažnost" Nikole Ljuce i veoma dobar film Bojana Vuletića „Rekvijem za gospođu J", oba već prikazana u Berlinu.

Miju Aleksića je uloga u filmu „Tango argentino" vratila u život. Bio je teško bolestan i njegov lekar je savetovao da odustanemo od zajedničkog snimanja. Mija je bio uporan, a ja sam prihvatio rizik

Gotovo da nema filma od njih 17, koliko ste do sada snimili, za koji niste dobili bar neko priznanje u zemlji ili inostranstvu. Međutim, Vi ste često na svojoj koži osetili i to da se uspeh u Srbiji ne prašta...
- Jedini moj film koji nije dobio neko značajnije priznanje je „Varljivo leto 68". Nije uvršten u takmičarski program domaćeg Pulskog festivala, čak nije prikazan u Areni, već u sali Doma armije sa obrazloženjem žirija da nije komunikativan. Ima li danas gledalaca različitih generacija u Srbiji i regionu koji nisu pogledali taj film? Mislim da vam ova priča najbolje govori o relativnosti značaja filmskih nagrada, ali i o tome, kako ste rekli, da se uspeh kod nas ne prašta. Pre „Varljivog leta 68", učestvovao sam sa svojim prethodnim filmovima u takmičarskim programima Berlina, Venecije, Kana, osvajao nagrade, bio sam nominovan za „Zlatni globus", snimio sam film u produkciji MGM-a. Bilo je to, izgleda, suviše uspeha u kratkom vremenskom periodu za jednog mladog reditelja pa me je, po mišljenju mojih kolega, trebalo spustiti na zemlju.
Kada ste u Berlinu primali nagradu kritike za prvi film „Čuvar plaže u zimskom periodu", zabeleženo je da ste izgovorili: „A sad pređimo s reči na filmska dela", što ste i učinili stvorivši zavidnu filmografiju. Kako danas razmišljate o svojim filmovima, da li im se vraćate, da li ih gledate ili to izbegavate da ne biste lovili svoje i tuđe greške?
- Ne vraćam se svojim filmovima da bih lovio bilo kakve greške. Oni su takvi kakvi su i pripadaju svom vremenu. Verovatno bih danas odličan scenario Gordana Mihića „Čuvar plaže u zimskom periodu" realizovao drugačije, ali nisam siguran da bi to išta promenilo nabolje. Ono što me ispunjava zadovoljstvom jeste utisak da taj film, i neki drugi nastali u ranom periodu mog filmskog stvaralaštva, i dan-danas žive, gledaoci različitih generacija ih vole i vraćaju im se. To se potvrdilo i u inostranstvu na izuzetno posećenim retrospektivama koje su mi priređene u Njujorku, Londonu, Beču, Parizu, Solunu... Ipak, izbegavam da gledam svoje stare filmove, ponajviše zato što mnogi divni glumci iz tih filmova, kao i neki moji bliski saradnici odranije, više nisu među nama.

Karl Malden mi je rekao: „Vi u Jugoslaviji ne umete da napišete scenario koji bi dobio finansijsku pomoć u Holivudu." To me je razljutilo i sutradan sam kupio američki priručnik „Kako napisati scenario za film" i poneo ga u Beograd

Pričali ste da je ovaj film nasmejao Tita i Jovanku kada su ga gledali na Vangi, kao što su činili i s drugim filmovima pre odobrenja za prikazivanje u pulskoj Areni. Kako s današnje distance gledate na to vreme, u kojem, po mišljenju mnogih, nije postojala cenzura kao institucija, ali kažu da je mnogo prisutnija bila autocenzura?
- I tada je postojala cenzura. Nije se tako zvala, bila je mnogo perfidnija od klasične cenzure koja je postojala u mnogim komunističkim zemljama. Snimite film koji se ne dopada vlasti, ona ga zvanično ne cenzuriše, ali ga distributeri i bioskopi neće uvrstiti u svoj program, zatim imate problema da dobijete sredstva za sledeći projekat, na razne načine vas guše dok vas ne uguše ili nateraju da karijeru nastavite u inostranstvu. To je bilo vreme kada se smatralo da film ima značajan uticaj na mase. Danas uticaj na mase ima prevashodno televizija, pa shodno tome političari ne obraćaju pažnju na domaće filmove. Smatraju ih bezopasnima. Eventualno vas neka ulizica aktuelnoj vlasti proglasi izdajnikom, anti-Srbinom, ili šta ti ja znam, i sve ostane na tome. Meni se to više puta događalo, ali nisam se obazirao na te besmislene i jalove napade. Uvek bih posle toga svu svoju kreativnu energiju usmerio na iznalaženje načina da radim novi film, ako ne u zemlji, onda van Srbije.
Može li da se poredi vreme u kojem ste stasavali kao režiser s današnjim, u kojem je karijeru, na primer, počeo da gradi Vaš sin Vladimir?
- Meni je ipak bilo i još uvek jeste lakše nego mom sinu i njegovoj generaciji, pošto dugo trajem i imao sam dosta uspeha na najvećim svetskim festivalima. Inostrani producenti me dobro znaju i nude mi saradnju, ali raditi napolju nije nimalo lako. Da budem iskren, više bih voleo da sam sve svoje filmove snimio u Srbiji, ali nisam bio spreman da čekam godinama nedovoljna sredstva za novi film. Kada napravite dugačku pauzu i okrenete se preživljavanju ili sticanju ličnog bogatstva, često se desi da vas kreativna energija i talenat napuste.
Ipak, kada se pogleda filmska produkcija u SFRJ, stiče se utisak da je komunizam bio povoljniji za filmske autore od demokratije, koja je došla 2000. godine?
- Da li je došla demokratija? Došla je partokratija jednih, zatim drugih, i tako unedogled...
Da li je teško stanje u srpskoj kinematografiji posledica svega što smo pretrpeli devedesetih, potom tranzicionog perioda, ili je problem ipak dublji? Ima mišljenja da mi kao društvo i država nikada nismo bili načisto čemu film služi i koja je njegova uloga te otuda taj nerešeni status u kinematografiji, lov u mutnom, improvizacija, amaterizam.
- Nikada naša država nije poklanjala mnogo pažnje kulturi. Otuda je i stanje u srpskom filmu takvo kakvo je, odnosno ima mnogo improvizacija i lova u mutnom, kako ste rekli. Godinama se umetnici i kulturnjaci žale da je procenat koji se izdvaja iz državne kase za kulturu sramotno mali, verovatno najmanji ne samo u evropskim zemljama već i u zemljama našeg neposrednog okruženja. Kome se mi to žalimo? Političarima, od kojih mnogi ne prezaju od najgorih vulgarnosti u javnom govoru, koji nisu pročitali knjigu ili otišli u pozorište ili na koncert klasične muzike godinama ili možda nikada? Uzalud ponavljamo da je nacionalna kultura imanentna nacionalnom identitetu. U političkim kampanjama, pa i u ovoj nedavnoj za izbor predsednika države, da li je neko od pretendenata na presto dao u svom programu dovoljno prostora kulturi? Neki od njih kulturu nisu ni pomenuli.

Bilo kakva vrsta nasilja u osnovi je demonstracija nemoći. Bolje bi bilo da su ti mladi ljudi postavljali pitanja Bernaru Leviju, tražili konkretne odgovore i tako došli do istine, a ne tortom u lice

Kada ste pre više od deceniju snimili film „Optimisti", želeli ste da prikažete trenutnu atmosferu u društvu. Gde smo mi deset godina kasnije, da li smo danas realni ili nerealni optimisti dok čekamo to obećano bolje vreme?
- Najbolji odgovor na vaše pitanje bio bi sam film „Optimisti", u kojem se podsmevam lažnom optimizmu. Inspiraciju mi je dalo ponovno iščitavanje Volterovog „Kandida", odnosno njegova ironična rečenica da „živimo u najboljem od svih svetova". Tvrdim da je ovaj film danas, i posle deset godina od nastanka, veoma aktuelan, nažalost.
Razmišljate li o temi za Vaš novi srpski film? Šta bi Vas danas u našem društvu nateralo da progovorite kroz film?
- Pohlepa. Beskrupulozna pohlepa i zastrašujući pad svih moralnih normi. Međutim, nisam siguran da bi se za ovu temu našla sredstva u Srbiji. Danas su kod nas uglavnom aktuelni filmovi koji nas odvraćaju od razmišljanja u kakvom okruženju živimo.
Zašto je to tako? Da li su naši reditelji nezainteresovani za društveno-angažovane teme? Da li im, osim novca, nedostaje kreativnosti ili hrabrosti?
- Mislim da je sve, ipak, u novcu. Na primer, film našeg mladog reditelja Bojana Vuletića „Rekvijem za gospođu J" je veoma dobar, društveno-angažovan film. Ipak, bojim se da će taj mladi reditelj morati dugo da čeka novu šansu. Voleo bih da nisam u pravu.
Kako tumačite to što zemlje Balkana još uvek, baš kao u Vašem filmu „Bure baruta", traže krivca za događaje iz prošlosti. Šta mislite, dokle će narodi na Balkanu biti taoci prošlosti?
- Na ovo pitanje mnogi intelektualci odgovaraju da su krivi političari koji nemaju ništa bolje da ponude narodu, osim podela, kako bi opstali na vlasti. To je uglavnom tačno. Ipak, moramo da se zapitamo koliko smo sami za to krivi, koliko smo spremni da se svakodnevno, po svaku cenu, borimo da se takva politika promeni.
Krivca smo nedavno tražili i u francuskom filozofu Bernar-Anriju Leviju, koji je kao gost Beldoksa pogođen tortom u lice i poručeno mu je da kao „ratni huškač koji se zalagao za bombardovanje Srbije nije dobrodošao". Ko je pogrešio, oni koji su gađali Levija ili oni koji su ga pozvali na Beldoks?
- Bilo kakva vrsta nasilja u osnovi je demonstracija nemoći. Bolje bi bilo da su ti mladi ljudi koji su negodovali postavljali Leviju pitanja, da su tražili od njega konkretne odgovore i tako došli do istine. Naš najveći problem je što često nismo spremni da prihvatimo dijalog sa onima s kojima ne delimo isto mišljenje. Ponekad treba saslušati i one koji drugačije misle i tek onda im se suprotstaviti snagom argumenata, a ne tortama u lice. Inače, obezbeđenje u sali je moralo da bude efikasnije, pogotovo ako su organizatori procenili da Bernar-Anri Levi nije dobrodošao u Beograd.

Uzalud ponavljamo da je nacionalna kultura imanentna nacionalnom identitetu. U političkim kampanjama, pa i u ovoj nedavnoj za izbor predsednika države, da li je neko od pretendenata na presto dao u svom programu dovoljno prostora kulturi? Neki od njih kulturu nisu ni pomenuli

Kako vidite svet u kojem jača globalni terorizam? Martin Skorseze je nedavno rekao da ga ovo vreme podseća na godine koje su prethodile Drugom svetskom ratu.
- Mnogi tako misle, pogotovo stariji koji nemaju budućnost ispred sebe, ili oni koji se panično plaše smrti. Meni se, ipak, čini da do trećeg svetskog rata neće doći iz prostog razloga što u tom ratu ne bi bilo pobednika i poraženih. Bio sam u Parizu kada su ubijeni nesrećni karikaturisti časopisa „Šarli Ebdo". Bez obzira na to da li se slažu ili ne s njihovim karikaturama, sutradan su svi izašli na ulice. Bilo je skoro dva miliona ljudi. Pokazali smo da se nismo uplašili kukavičke akcije terorista i da bezrezervno podržavamo slobodu izražavanja. To mi daje nadu da će svet umeti da se odupre terorizmu.
Da se vratimo filmu, ove godine se navršava 40 godina od Vašeg filma „Pas koji je voleo vozove", koji se smatra jednim od najboljih postcrnog talasa, odnosno u tranziciji jugoslovenske kinematografije između žanrovskog i autorskog filma praške škole.
- Ne mogu da verujem da je to bilo pre toliko godina, čini mi se kao da sam juče bio u selu s Batom Živojinovićem kod kaskadera Bukovčića, koji nam je bio inspiracija za lik kauboja Rodnija u filmu.
Bata je tu ulogu uvrstio u 20 najboljih od mnogobrojnih koje je odigrao na filmu, a scenarista Gordan Mihić uporedio ga je sa Entonijem Kvinom u Felinijevom filmu „Ulica". Kako ste Vi doživeli Batu u svom filmu?
- Ponosan sam što je Bata smatrao ovu ulogu, u mojoj režiji, jednom od svojih najboljih ostvarenja, a bilo ih je toliko. Nedostaje mi Bata, kao i Mija, Pavle Vujisić, Bata Stojković, Ljuba Tadić, Gaga Nikolić...
Kada su Vas, pre nekoliko godina, pitali da li danas imamo glumca Batinog kalibra, odgovorili ste: „Imamo, Batu Živojinovića." Vi ste s Batom počeli saradnju još 1973. godine u TV filmu „Sluga".
- Bata je bio jedinstven, pre svega kao čovek koji ume da pažljivo sasluša druge ljude. Posebnu je pažnju poklanjao debitantima, pogotovo ukoliko mu se ponuđeni projekat činio interesantnim. Prilikom našeg prvog susreta se našalio: „Od vas početnika sutra može da ispadne neki veliki reditelj, moram sebi da obezbedim budućnost."
Bili ste već veliki reditelj kada ste privukli pažnju čuvenog holivudskog glumca srpskog porekla Karla Maldena, kome je prva i jedina uloga u srpskom filmu bila u Vašem ostvarenju „Suton". Kako ste upoznali Maldena i šta je presudilo da prihvati ulogu u Vašem filmu?
- Karl Malden je veoma malo poznavao našu kinematografiju. Sreli smo se u Holivudu, na dodeli „Zlatnih globusa". Moj film „Poseban tretman" je posle učešća na Kanskom festivalu bio među pet nominovanih stranih filmova za to visoko priznanje. Karl ga je video i rekao mi da mu se film veoma dopao. Interesovao ga je moj sledeći projekat i ja sam mu ukratko ispričao da spremam jednostavnu filmsku priču o dedi koji brine o unucima pošto su ih roditelji ostavili u selu i otišli u pečalbu. On je odmah reagovao da ga takva priča interesuje, ali je dodao: „Problem je što vi u Jugoslaviji ne umete da napišete profesionalan scenario koji bi dobio finansijsku podršku nekog holivudskog studija." Priznajem, ova njegova primedba me je malo razljutila. Sutradan sam svratio u specijalizovanu knjižaru na Holivud bulevaru, kupio američki priručnik „Kako napisati scenario za film" i poneo ga u Beograd. Proradio je čuveni srpski inat, a Filipu Davidu, mom bliskom prijatelju i saradniku, predložio sam da preradimo moj jednostavan scenario i da ga prenesemo u formu kakva je sugerisana u priručniku. Kada je Karl pročitao „američku" verziju scenarija, nazvao je producenta Dan Tanu i rekao mu da odmah Filip i ja dođemo u Holivud. Prihvatio je ulogu. Moram da kažem da je saradnja s njim bila veliko iskustvo za mene, i veliko zadovoljstvo. Postali smo dobri prijatelji.

Ristovskom zameram što je ovog puta preterao kada je neadekvatnim jezikom vređao političke protivnike kandidata koga podržava. To mu ne može služiti na čast, prekršio je normu elementarne pristojnosti

Da li je istina da je Malden imao problema da dobije vizu za ulazak u Jugoslaviju jer ga je Udba proglasila srpskim nacionalistom u dijaspori pošto je isticao da je ponosan na srpsko poreklo?
- Ne znam da li je Karl ranije imao problema s našom vizom. Bio je zaista veoma ponosan na svoje srpsko-hercegovačko poreklo po ocu. Majka mu je bila Čehinja.
Ostvarenje „Varljivo leto '68" ima kultni status u domaćoj kinematografiji. Brojne su scene i replike koje ovaj film čine omiljenim kod publike, a zanimljivo je da se na raznim forumima mogu naći komentari da je najbolju ulogu u filmu ostvario Mija Aleksić i da je njegov lik nešto potpuno drugačije, a po mišljenju mnogih i najbolje od svega što je uradio na filmu.
- Mi smo želeli da sarađujemo još od vremena kada sam u produkciji Televizije Beograd pripremao snimanje filma „Ko to tamo peva", od čega sam odustao upravo zato što nisam bio u mogućnosti da obezbedim željeni kasting. Kasnije smo našu prvu saradnju ostvarili u „Varljivom letu 68", ali mislim da je jedna od najboljih Mijinih uloga na filmu bila ona u ostvarenju „Tango argentino". Ona ga je vratila u život. Bio je teško bolestan i njegov lekar, dr Plješa, inače moj školski drug, savetovao nas je da odustanemo od zajedničkog rada na filmu. Mija je bio uporan i ja sam prihvatio rizik. Posle svakog snimajućeg dana, Mijino zdravstveno stanje se popravljalo. Rad na toj ulozi bio je čudotvorni lek.
I Lazar Ristovski je jedan od glumaca s kojim volite da sarađujete. Kako ste doživeli njegov angažman u protekloj predsedničkoj kampanji, što mu, inače, nije bilo prvi put jer je podržavao svojevremeno i Borisa Tadića?
- Što se Lazara tiče, nemam ništa protiv toga da podržava koga god hoće, ali mu zameram što je ovog puta preterao kada je neadekvatnim jezikom vređao političke protivnike kandidata koga podržava. To mu ne može služiti na čast, prekršio je normu elementarne pristojnosti. Inače, umetnici su kao i svi drugi građani i imaju pravo da se upliću u politiku, naravno pod uslovom da istinski prihvataju određeni politički program i ideologiju.

NOVI FILM O IZBEGLICAMA
Najavili ste da ćete u papskom gradu Viterbo, pored Rima, početi snimanje filma „Moje ime je Muhamed" u italijansko-francuskoj koprodukciji.
- Tema su, uslovno rečeno, izbeglice, posebno deca izbeglica bez roditeljskog staranja koja lutaju Evropom. Ima ih oko deset hiljada samo u Italiji. U ovom trenutku nisam spreman da o tom projektu više govorim pošto je još uvek u nastajanju i sa neizvesnim ishodom.