INTERVJU, RADOSLAV ZELENOVIĆ: Živnem kada pričam o Kinoteci

Zelenović je jedan od retkih direktora neke ustanove kulture koji uživa nepodeljene simpatije i stručne i najšire javnosti. Kao dugogodišnji direktor Kinoteke i njen sinonim, uspeo je da je unapredi, ali i sačuva od politizacije i finansijskih skandala

Ovih dana glavna vest iz kulture je da je Festival evropskog filma Palić, čiji je Radoslav Zelenović osnivač i član Saveta, osvojio nagradu Asocijacije evropskih festivala - EFFE. Naime, letos je održan 24. Festival evropskog filma na Paliću, drugačiji utoliko što se istakao u konkurenciji 39 evropskih zemalja. Priznanjem je potvrđena činjenica da je naš festival prepoznat kao vredan, a tim povodom razgovaramo s Radoslavom Zelenovićem, bivšim više nego uspešnim direktorom Kinoteke, nekada i urednikom Filmskog programa RTV Beograda, danas kopredsednikom Odbora za osnivanje Audio-vizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU.
Kakve su reakcije našeg kulturnog miljea i države na vest o nagradi EFFE?
- Te dve stvari bi trebalo gledati odvojeno. Reakcije su različite. Kod kolega novinara i ljudi koji vole film i znaju dosta o Paliću ta vest je dobrodošla i sve je obradovala. Reč je o 715 festivala najrazličitijeg profila, filmskih festivala, onih koji se bave teatrom, muzikom, pokretom... I od tih 715 festivala, proglašeno je 26 laureata, među kojima je i naš Palić. Od tih 26 laureata, 18. septembra u Briselu je proglašeno pet festivala za najbolje u svojoj branši. To znači da je Palićki festival najbolji filmski festival u Evropi, koji se izdvojio u konkurenciji sa evropskim zemljama koje ozbiljno ulažu u svoju kulturu. Ovim priznanjem koje smo dobili za širenje filmske kulture na Palićkom festivalu potvrđena je činjenica da je naš festival prepoznat kao vredan. Nisam odgovorio kako je to primila država zato što se na takve vesti ovde niko mnogo ne obazire. Na savesti je svih da procene kako će se to priznanje materijalizovati u bolju poziciju festivala u zemlji, jer njegova pozicija u Evropi je sasvim dobra.
Sledeće godine treba obeležiti 25. Festival evropskog filma. Kako će izgledati i u kakvim okolnostima će se održati jubilarni Palić?
- Zaista ne znam. Predlog koji se ove godine čuo na Paliću, i koji mi se učinio dobrim, jeste da se ide na alternativu, da se Savetu i direktoru produži mandat za jednu godinu i da se onda posle tog festivala bira novi saziv. Znate, mi smo pre šest godina imali 420.000 evra na računu za festival. Ove godine smo festival napravili za 130.000. To smanjivanje i taj entuzijazam s kojim mi svi radimo je limitiran. Da se razumemo, Republika Srbija i Grad Subotica svoje obaveze prema festivalu izvršavaju. Diskutabilno za nas je da je pretprošle godine dato šest miliona, prošle godine tri, ove godine milion. Taj disbalans koji je napravljen prouzrokovao je mnoge druge stvari koje su uticale na 24. izdanje festivala. Otežavajuća okolnost je i to što mi nismo u prilici da dobijemo dobre sponzore. Njih ni Evropa previše ne zanima. Filmski festival je složeni mehanizam koji ne zavisi samo od nas osnivača i Saveta. Ukoliko želite da ga napravite kako treba, a to smo mi radili ovih 25 godina, i kao što vidite napravili smo dobar festival, on već sada u septembru treba da počne da se priprema za sledeći jul. Moramo svi da pokažemo dobru volju u tome da se 25. Palić organizuje na najbolji mogući način, da se vidi da idemo dalje. Iduće godine je 15 godina kako je naš festival isključivo Festival evropskog filma. To je dobra prilika za razmišljanje kako ga unaprediti u godinama koje su pred nama.
Kako sagledavate ostale evropske filmske festivale? Venecija je završena, sledi Berlin, Kan, mogu li se porediti s Palićem?
- Neumesno je porediti Veneciju, Berlin i Kan s Palićkim festivalom zbog toga što mi filmove s tih festivala prikazujemo na Paliću. Naša situacija s te strane je prilično dobra i laka. Proberemo nešto što je već selektovano i nagrađeno. Ali to se odnosi samo na glavni program, a postoji još 10 drugih programa na Paliću, gde mi selektujemo i biramo filmove. Svaki festival je organizam za sebe i funkcioniše u drugom okruženju, u drugim uslovima, s drugim ljudima, a svako od nas ima drugačiji filmski ukus i to se, hteli - ne hteli, odražava na sam festival. Tako da ne bih dovodio ni u kakvu vezu gde smo mi slični, već mi je draže da konstatujem da smo uspeli da budemo različiti. Sa žaljenjem konstatujem da mnogi od tih festivala stoje finansijski neuporedivo bolje nego Palić, a kao što vidite, naši rezultati nisu za potcenjivanje. Naprotiv, mnogi bi se obradovali ovakvoj nagradi.
Zašto su koprodukcije unutar regije neophodne?
- Mislim da je koprodukcija u regionu imperativ i neminovnost. Sredstva koja se sad izdvajaju za snimanje filma nikada neće biti dovoljna da svaka od tih kinematografija funkcioniše u krugu svog atara, neće moći. Ona mora da funkcioniše u krugu svog atara, ali ovako je, čini mi se, situacija malo lagodnija, jer u krajnjem zbiru ti filmovi se prave da bi bili prikazani, da bi film imao što veću gledanost. Naime, jugoslovenska kinematografija je bila jedan prostor gde su se filmovi snimali. Recimo, u filmu „Otac na službenom putu" Emira Kusturice, scenarista je bio Abdulah Sidran, snimatelj filma je bio Vilko Filač, Slovenac, montažer Zafranović, Hrvat, kompozitor Zoran Smijanović, Srbin, glumci Miki Manojlović, Mira Karanović, Mira Furlan, Mira Banjac, Slobodan Aligrudić, Mustafa Nadarević, Pavle Vuisić... Tako su se stvarali filmovi. Hteli - ne hteli, morali smo da se vratimo na to da ponovo razmenjujemo autore, glumce, scenariste i da opet pravimo zajedničko tržište. Nijedna od bivših jugoslovenskih republika nije dovoljno velika da može da distibuira film na takav način da on koliko-toliko ostvari prihoda, koji je vrlo važan za konačan zbir. To je moguće samo ako filmovi idu po regionu. I nije čudo što su neki od naših filmova jako gledani u Hrvatskoj i što neki od hrvatskih filmova imaju veliku gledanost kod nas. U tranziciji su loše prošli bioskopi, sa analognog se prešlo na digitalno emitovanje filmova pa je saradnja ključna reč za opstanak i kod nas i drugde na bivšem jugoslovenskom prostoru.

Šta je Sarajevski filmski festival učinilo najvećom smotrom u regionu i po selekciji i po gostima? Ima li politike u tome?
- Pretpostavljam da tako obiman festival, uz tako veliku selekciju, i listu gostiju kakvu oni imaju, ima velika materijalna sredstva. Dobar budžet je preduslov kada koncipirate i realizujete jedan festival, da znate do koje granice možete da se pružite. Da li je to Oliver Stoun, koji je došao ove godine, ili je to Ken Louč ili Ken Rasel ili Mihalkov, koji su proteklih godina bili na Paliću, zavisi ponajviše od finansijskih sredstva kojima festival raspolaže. Što se tiče Sarajevskog filmskog festivala, nisam nikada bio tamo, ne znam kako to izgleda iznutra da bih o tome pričao. Ali kao čoveku koji ima određeno iskustvo kad se prave festivali, sigurno je da to ne može da se napravi bez velikih materijalnih sredstava. Naravno da je za Sarajevski festival bilo veliko interesovanje javnosti. I američki glumci i reditelji su dolazili, pre svega zbog rata koji se tamo desio. Ne znam da li i u kojoj meri određeni ljudi koji se bave filmom na taj festival dolaze iz političkih ili iz nekih drugih razloga, ali je činjenica da veliki broj znamenitih autora Sarajevski filmski festival može da obezbedi.
Gde je bila tačka u kojoj je Srbija možda izgubila trku za filmski festival broj jedan u regionu?
- Zavisi šta su vam merila. Fest je festival s kojim malo ko može da se meri po broju posetilaca, ali to je samo jedan od kriterijuma. Zato ne mislim da po značaju Srbija nije broj jedan u regionu, i da Festival autorskog filma, Palićki festival i neki drugi festivali nisu važni za region. Oni nisu možda tako vidljivi kao što je to Sarajevski festival, ali u krajnjoj liniji jako je dobro za region da ima jedan tako veliki festival poput sarajevskog, koji očito ima ambicije da preraste u festival A kategorije. To je za sve nas dobitna kombinacija. Kao što znate, naši filmovi su na tom festivalu dobijali nagrade. Od toga ne može niko da ima štete.
S mesta urednika filmske redakcije RTV Beograda, pre oko tri decenije imenovani ste za direktora Kinoteke. Koliko se razlikuju te dve pozicije. Kako ste došli u Kinoteku?
- Lako je sad, posle 25 godina, pametovati. Nije bilo jednostavno napustiti RTV Beograd, gde sam 14 godina, od 1978. do 1992, bio urednik Filmskog programa, imao jako dobar status, pravio filmski program. Međutim, Televizija Beograd 1991. više nije bila prijatno mesto za rad niti ta Televizija Beograd, u koju sam ja došao u vreme Milana Vukosa, apsolutno najboljeg direktora koga sam u životu imao. Sad to vreme malo idealizujem. Bila su dva kanala, pa smo kasnije osnovali Treći kanal. Gledala nas je čitava Jugoslavija. Ja sam taj nesrećni urednik kome je išao film „Kartum" bez kraja, bez poslednja tri minuta i 43 sekunde. Neko je obrisao kraj filma. Zasedalo je Predsedništvo države. Vaso Tapušković i Rade Begenišić, koji su godinama bili pomoćnici ministra kulture, rekli su mi da traže direktora Kinoteke, i pitali da li bih se prijavio na konkurs. Kada praviš planove, imaš i neke želje. U mojim željama bila je i Kinoteka. Zapisao sam negde u sebi kada sam počeo da radim da apsolutno jedan deo mog života mora da bude posvećen Jugoslovenskoj kinoteci, i 1992. sam došao u Kinoteku. Em sam napustio ugledno mesto urednika Filmskog programa, došao u Kinoteku, koja je bila u izuzetno teškom i komplikovanom stanju, em sam osnovao Palićki festival sa Blažom Perovićem.
Kako ste se snalazili u to vreme sankcija kao direktor Kinoteke?
- Ima u našem narodu jedna lepa izreka: to samo majka može da voli. Bila su to komplikovana vremena. Ono što je manje utešno jeste to što ja tada nisam znao da će biti još gore. Recimo, tokom bombardovanja, uveče legnem i probudim se ujutru s mišlju: da li će neka budala bombom obesmisliti čitav život. To se na kraju i desilo, ne u ovakvo strašnom stanju kako pričam, ali depo Istorijskog arhiva u Bubanj potoku je granatiran. Podigla ga granata, pomerila mu statiku i počela je da curi voda na sve strane. Tu je bilo 90.000 kutija negativa, izvornog materijala. Kad nestanu negativi, više nemate iz čega da napravite kopiju. Najveća opasnost za film je vatra, ali ništa manja nije ni voda.
Uspeli ste kroz Kinoteku da unapredite srpsku filmsku baštinu?
- Moj period u Kinoteci je trajao 24 godine, što je trećina veka Kinoteke. Niko nije umro od skromnosti pa neću ni ja. Kada sam 2016. otišao iz Kinoteke, nije ostala nijedna stvar da nije bila rekonstruisana i dovedena u funkciju kako to zahteva filmska arhivistika. Arhiv je potpuno rekonstruisan, nitratni magacini završeni. Doveli smo struju i vodu. Napravili smo svoju trafostanicu, novi depo, koji u najsavremenijim uslovima čuva upravo te negative koje smo povukli iz Bubanj potoka. Za mog mandata, Arhiv jugoslovenske Kinoteke je arhivirao 22.000 filmskih kopija, to je sada nov Arhiv. Napravili smo 2009. Centar za digitalizaciju, koji fantastično radi i daje jako dobre rezultate. Pronašli smo sve one filmove koji su se vodili osamdesetih kao nestali. Sve ono što je bilo na malim rolnama prebačeno je na normalan film, i „Rudareva sreća" i „Proslava 550 godina Kosovske bitke 1939. na Gazimestanu", „S verom u Boga", itd. To nije veliki korpus filmova, ali je nastao između dva svetska rata i jako je važan za nas. Pronađem „Karađorđa" iz 1911, koji je temelj srpske i balkanske kinematografije, prvi balkanski film. Vidite kako živnem kada pričam o Kinoteci. Sa svojim saradnicima sam predao fond, i jedino što sam ostavio u amanet novom direktoru jeste da se kompletna dokumentacija Kosovske 11 proglasi kulturnim dobrom. Nažalost, do danas to nije učinjeno. Konačno je napravljena nova zgrada u epicentru Beograda, od 5.000 kvadrata. S ponosom kažem da smo za 24 godine sačuvali ono što nam je povereno na čuvanje od naših prethodnika, ali i napravili jednu novu Kinoteku na ponos svetske filmske arhivistike i kulture kojoj pripadamo.

Po odlasku iz Kinoteke ostavili ste jednu od najbolje sređenih institucija kulture u zemlji.
- Uradili smo joj temelje i krov i predali Kinoteku takvu kakva ona danas jeste na dalje upravljanje. Desilo se i da su neki meni dragi i vredni ljudi s kojima sam radio, na kojima je trebalo da ostane budućnost Kinoteke, umrli. Mislim na Dinka Tucakovića, Miodraga Cakića, šefa Kataloga Kinoteke, Boru Stanojevića, upravnika naše biblioteke, Nebojšu Popovića i Aleksandra Kostića, moje dragocene saradnike. Ono što je bio moj prvi i poslednji argument prema državi jeste da je najveći problem Kinoteke to što je prevelika za zemlju gde se nalazi. Tako velika Kinoteka kao što je naša, a jedna je od najvećih svetskih filmskih arhiva, zasluživala je da u nekom trenutku bude takva kakvu sam je ostavio, sa sređenim fondovima, s novim depoima, sa Centrom za digitalizaciju, s novom zgradom... Ako se desi bilo šta tom arhivu, dobar deo civilizacijskog pamćenja nestaje. Ko god da je ušao u zgradu, nije otišao ravnodušan, od sala, galerija, predmeta, jer predmeti koji su se nalazili u Jugoslovenskoj kinoteci, a ima ih nekoliko hiljada, ranije su bili samo magacinski brojevi. Oni su sada eksponati u jednom fantastičnom prostoru nove zgrade Kinoteke i dostupni javnosti.
Kako sa ove distance gledate na svoj rad u Kinoteci, i na iznenadni odlazak s mesta njenog direktora?
- Mora i da se ode, ali je bitno kako odeš. Ja sam samo dobio rešenje da nisam više direktor Kinoteke, i otišao sam. Bilo je nekih priča. Čak su neki državni funkcioneri pričali, na Vladi je bilo reči o tome, da ću ostati kao savetnik novom direktoru, itd. Nisam ostao kao savetnik. Ali ta bahatost, da lepše isprate tetkicu u školi, nešto je što mi ostavlja gorak ukus. Svraćam u novu zgradu jer tamo imam malu kancelariju i to mi je prilika da se sretnem s veoma dragim ljudima. Mi kinotečani smo bili jedna velika porodica, na šta sam ponosan. Ipak, dve su mi stvari važne, a to je da sam kuću sačuvao od politizacije i finansijskih skandala. Ogroman se novac vrti oko Kinoteke. Mi smo dobili zgradu 1995, a 2000. su nam je oduzeli da prave robnu kuću. To bi do sada deset puta bilo preprodato. Tužili smo se s državom, dobili spor, i mi smo 2006-07. počeli da gradimo Kinoteku kada je izašao prvi investicioni nacionalni program. Došli smo do jedne tačke, stali, išli na drugu varijantu, kupili opremu, itd. Sačuvali smo jedan istorijski spomenik da ne bude robna kuća za gaće i majice. Učinili smo nešto što nas pred svetom čini ponosnim jer ko god je ušao u zgradu, nije krio oduševljenje. To kako sam otišao, nema veze, ali to šta sam ostavio je nešto što me legitimiše pred istorijom kao nekoga ko je uspeo u izuzetno teškim uslovima.
Kako se rodila ta strast prema filmu koja je odredila Vaš životni put?
- Sticajem okolnosti, meni se to dogodilo na najlepši mogući način. U Kosovu Polju, gde smo živeli, moj otac je bio železničar, majka prosvetni radnik. Stanovali smo u dve kancelarije bioskopske sale. Moj otac je kao društveno zaduženje imao da nabavlja filmove za bioskop. U stvari, bio je direktor bioskopa i urednik programa. Kao što vidite, imao sam dobar početak i očito dobrog učitelja. Često mi se dešavalo da zaspim uz zvuke s platna, a neke od najstrašnijih roditeljskih kazni bile su da mi ne daju da idem u bioskop. Ja bih tada skakao kroz prozor, stanovali smo u prizemlju, u sneg sa čarapama kako bih gledao omiljenog Čaplina, za mene jednu od najznačajnijih ličnosti u istoriji filma. Otac je počeo s vremenom da donosi sižee filmova. Ma, niko nije bio važniji od mene. I tako, mic po mic, počeo sam da čitam filmske knjige, završio srednju školu. A pošto sam dosta dobro poznavao kostim, 1967. sam bio asistent kostimografa u filmu „Vuk sa Prokletija" Mikija Stamenkovića. Upoznao sam tada Ljubu Tadića, Branka Plešu, bili su to počeci karijere Josifa Tatića i Faruka Begolija. Tri puta sam polagao prijemni ispit filmske režije na FDU, jednom i u Pragu. U međuvremenu sam 1968, kada sam došao u Beograd, počeo da snimam amaterske filmove i ti filmovi su imali određen uspeh kod nas i u svetu, dobili su međunarodna priznanja. Bata Petrović i ja bili smo u Amaterskom filmskom klubu. Sad mi pada na pamet da će mi iduće godine biti punih 70 godina života i 50 godina bavljenja filmom, što amaterski, što profesionalno.
Rođeni ste se u Kosovskoj Mitrovici, osnovnu školu ste završili u Kosovu Polju, gimnaziju u Peći i Prištini. Studije ste započeli na Filozofskom fakultetu u Prištini, takoreći najbezbrižnije godine života ste proveli tamo. Koliko ste vezani za Kosovo?
- Uh, o tome uopšte ne mogu da pričam. Pročitao sam skoro gde jedan albanski pesnik kaže: „Domovina je tamo gde si rođen." To zvuči prilično cinično u odnosu na mene. Moj otac me je 1968. poslao za Beograd. Govorio je još tada, pre pola veka, da nama života na Kosmetu nema. Nisam tada ponajbolje shvatao o čemu govori jer se o politici nije mnogo govorilio. Te '68. su bile ogromne demonstracije u Prištini i tada mi je postalo jasnije u kom pravcu ide Kosmet i samo ko nije hteo da vidi šta se tih godina dešavalo na tim prostorima kasnije se iznenadio razvojem događaja. Moji su se 1974. iselili s Kosova u Kraljevo, tamo su i sahranjeni. U mojoj Koraćici sam našao zamenu za zavičaj. Naravno da to nije u potpunosti tako, ali lažem sebe i prija mi.
Mislite li da za Srbiju postoji neki adekvatan rasplet ove teške situacije?
- Za mene nema dileme, Kosmet je deo Srbije. Ali moramo pre svega da budemo iskreni prema sebi. Čitao sam pre neki dan, dvojicu ministara vratili s granice, a i dalje se priča da je to naša teritorija, naša zemlja, to je nešto što ne ide jedno s drugim. Konačno, i kad dođeš na tu teritoriju, moraš da se vladaš po tamošnjem zakonu. Neophodan je dijalog kako bi se ljudi i ono što je ostalo zaštitilo na adekvatan način. Šta raditi s Dečanima, Patrijaršijom, s Bogorodicom Ljeviškom, sa svim tim spomenicima koji su naša tapija? Kulturna baština je neobnovljiv resurs. Porušeno je 120 sakralnih spomenika na Kosovu. Situacija je jako složena. Ne znam da li se tome nazire kraj, ali zbog ljudi koji i danas žive dole, zbog svega što se nalazi na Kosovu mora da se nađe obostrano prihvatljivo rešenje. Ali u tim obostranim prihvatljivostima, mi smo uvek izvlačili deblji kraj. Videćemo, ali ovo stanje između ne može da izrodi nikakvo dobro za sve.
Akademici SANU najavili su projekat protiv propadanja srpske kulturne baštine. Vi ste kopredsednik Odbora za osnivanje Audio-vizuelnog arhiva i Centra za digitalizaciju SANU. Na koji način učestvujete u tom projektu?
- Nama je prevashodno cilj da digitalizujemo građu Srpske akademije nauka i umetnosti, sve što je napisano, sve što imamo kao informaciju, sve o Akademiji, sve što je objavila, sve radijske emisije, TV emisije, sve isečke iz novina, kompletnu bibliografiju. Pravi se neka vrsta digitalne lične karte Akademije nauka pa se onda ide na razne legate, prepiske i na razne druge sadržaje. Prve rezultate ćemo videti na proleće. Za očuvanje kulturne baštine to znači sigurnost i spas od propadanja. Dobar deo toga što radimo biće preveden na engleski jezik, i on će po završetku projekta digitalizacije biti dostupan stručnoj i javnosti uopšte. A bilo je razgovora i da te informacije koje se čuvaju u Audio-vizuelnom arhivu budu u perspektivi dostupne školama.
Nosilac ste Sretenjskog ordena trećeg stepena za naročite zasluge u oblasti filmske umetnosti, dobitnik ste Nagrade Grada Beograda za 2012. za dugogodišnji rad i trajan doprinos razvoju grada Beograda i za očuvanje prepoznatljivog uspeha Jugoslovenske kinoteke i renomea te institucije u svetu, a za veliku posvećenost i delovanje u korist kulturnih i umetničkih odnosa, naročito u oblasti filma, između Francuske i Srbije, Republika Francuska Vas je 2015. odlikovala ordenom viteza reda umetnosti i književnosti. Šta vidite kada se osvrnete na svoj rad?
- Vidim dve stvari koje su mi važne. Uvek sam se rukovodio idejom da je opasno zapamtiti život po rizicima koje nisi prihvatio. Ja sam svoje prihvatio. Niko me nije terao ni iz Doma omladine, ni iz RTV Beograd. Druga je da se svi mi zaklinjemo u svoju samostalnost. To je važno i treba težiti tome, ali moći biti samostalan jako je teško. Iza toga što ste pobrojali stojimo moja porodica i ja; žena Vesna, sin Đorđe, i ljudi kojima je, zajedno sa mnom, radno vreme bilo od jutra do sutra, pogotovo onaj deo koji se odnosi na Kinoteku. Vesna i ja smo u julu obeležili 41 godinu braka, a ja nisam baš lak za održavanje. To je takođe za orden, ali za moju porodicu. Samo život pun napora je vredan podsećanja, zato što pokazuje koliko nisi štedeo sebe. Nemam iluzija da će sutra neko u svojoj biografiji pričati o svom nemerljivom doprinosu npr. osnivanju zgrade Kinoteke, ali nismo to mi kinotečani radili zbog njih, već zbog toga što volimo posao kojem smo se posvetili. Što volimo film, koji se možda nije promenio u veku za nama, ali ga jeste obeležio, i mi to najbolje znamo. A da mi je neko na početku karijere rekao da ću postići i pola od ovoga što sam postigao, bio bih zadovoljan.

EFFE NAGRADILA FESTIVAL NA PALIĆU!

Naš festival je jedini filmski festival među šest nagrađenih festivala i ja sam veoma srećan i ponosan zbog toga, rekao nam je Zelenović komentarišući nagradu EFFE - Evropa za festivale, festivali za Evropu, što predstavlja znak priznanja za evropske najuzbudljivije umetničke festivale.
Ugledni predstavnici festivala iz cele Evrope okupili su se 18. septembra u Briselu, u Salonu umetničkih festivala, na ceremoniji dodele nagrada EFFE za 2017. EFFE je program za prepoznavanje izuzetnih evropskih festivala koje je odabrala Asocijacija evropskih festivala (EFA), uz podršku Evropske komisije i Evropskog parlamenta. Međunarodni žiri, kojim je predsedavao gospodin Jonathan Mils, kompozitor i bivši direktor Međunarodnog festivala u Edinburgu, odabrao je šest najzanimljivijih evropskih festivala od njih 715 koji su članovi asocijacije EFFE. Članstvo u asocijaciji EFFE je moguće za festivale u 39 zemalja koje učestvuju u programu „Creative Europe" (bivša Medija). Dobitnici nagrade EFFE po abecednom redu su: Altofest - Međunarodni festival savremene žive umetnosti, Italija; Evropski filmski festival u Paliću, Srbija; FMM Sines - Festival muzike sveta, Portugal; Festival Gdanjsk Šekspir, Poljska; Festival rane muzike, Utreht, Holandija; i Međunarodni festival u Edinburgu, Velika Britanija, koji je dobio posebnu nagradu za kontinuirano osmišljavanje umetničkog i festivalskog sektora.

KINOTEKA JE BILA PROZOR U SVET

Zahvaljući Vašem angažovanjem u Kinoteci i poznanstvima, otvorili ste vrata sveta filma Beogradu i Srbiji?
- Vraćam se na ono oduševljenje s kojim je Ken Rasel dolazio, pa i jedan Mihalkov. Mi smo ustanovili nagradu „Zlatni pečat" Jugoslovenske kinoteke 1995. jer nam tada niko nije otvarao vrata. Razmišljao sam kako u to vreme da ljude iz sveta filma dovedemo u našu zemlju, i da im kažem da nismo mi baš svi takvi kakvima nas zamišljaju. Izmislim „Zlatni pečat" Jugoslovenske kinoteke i stvar krene. Prvo dođe Đuzepe de Santis, pa Teo Angelopulos, zatim Liv Ulman, Jirži Mencel, Ken Rasel... i veliki broj znamenitih autora počne da vam otvara vrata. Posete Kinoteku, okrenu se i vrate u svoju zemlju, a meni dovoljno. Svi oni su posle toga bili naši ambasadori.