LITERATURA I SVETI KRLEŽA: Reprint intervjua Slobodana Selenića iz 1987.

Reprint intervjua velikog srpskog pisca Slobodana Selenića, koji je snimljen za RTS, objavljujemo iz razloga što on i danas krajnje vidovito komunicira sa srpskom stvarnošću. Intervju je 29. avgusta ove godine, za divno čudo i ničim izazvano, objavljen u 22.25 na ne preterano gledanom Trećem programu Javnog servisa

Slobodan Selenić, književnik, rođen 1933. u Pakracu, profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, objavio je četiri romana, dve teatrološke studije, kao i dve antologije.
Vi pripadate generaciji najmlađih autentičnih svedoka ratne epohe, a zatim ste veoma angažovan učesnik i u političkim i u kulturnim zbivanjima u posleratnom periodu. Od esejistike i kritike do prvog romana stižete 1968. godine, to su "Memoari Pere Bogalja". Da li mislite da je taj start, kasni start za pisca ili je baš pravovremen kad je o Vama reč. Niste mogli možda drugačije?
- To je teško reći. Očigledno sam ja tek tada bio kadar da napišem roman. To sa drugog stanovišta jeste kasno, ja tada već imam trideset i tri, bogami, to su ipak Hristove godine, kad je on pošao u misiju, pošao sam i ja nešto malo kasnije. Verovatno da čovek ranije može da piše neke manje, kraće forme, ali da roman ipak traži nekakvo definisano čovekovo iskustvo. Ipak, već određen stav prema životu, jedan komplet događaja dovoljno veliki da se prema njemu zauzima stanovište. Vi znate da sam ja i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti i ono što je problem tih mladića i devojaka od osamnaest godina koji dođu sa željom da budu pisci je upravo u tome što ne znaju o čemu da pišu. Još uvek je njihovo iskustvo premaleno da bi zanimalo nekog drugog.
Zašto sam Vas ja to pitala? Zato što, a i Vi ste sami rekli, pogotovo za građu kojom se Vi bavite, znači za teme koje opisujete u svojim romanima, ljude, događaje, recimo, 1948. godinu, Sremski front, pre toga okupaciju, pa o prijateljima sa Kosančićevog venca, pa odnosi Srba i Albanaca... Teme su, da kažemo, ne tabu, ali opasne, skliske teme. Da li Vam nekad dođe da dignete ruke?
- Vi ste napravili jedan broj događaja koji otprilike opisuju i sadržaje, ne mog života, nego živote svih ljudi koji pripadaju mojoj generaciji. Mi smo živeli u jednom vrlo ispolitizovanom dobu. Doživeli smo jednu političku i, rekao bih, demografsku revoluciju u toku našeg života. Doživeli smo dva sasvim različita društvena sistema. Sve to je stalo u jedan život i nije čudo da je život koji je toliko ispunjen istorijom, u kome je politika bila hipostazirana kao nešto što se direktno meša u naše sudbine, nije čudo da i literatura nekoga ko predstavlja tu generaciju bude na izvestan način natopljena istorijom i onim što se dešavalo kod nas. Ne bih se sasvim složio da dokumenti ne pomažu. Znate, čovekovo pamćenje je krajnje nepouzdano. Ja mislim da romanopisci pre svih drugih mogu da opovrgnu onu floskulu vrlo čestu da novine traju jedan dan. Nije sasvim tačno. Iz novina čovek može jako mnogo da nauči, čak mnogo više nego iz istorijskih studija i tako dalje. I ako hoćete da pišete o 1926. godini, godini kad ja naravno nisam bio rođen a pisao sam dosta intenzivno o njoj u romanu "Očevi i oci". Dovoljno je bilo, ili bilo je krajnje instruktivno, pročitati i srpske i beogradske novine iz tog vremena i engleske, pošto se radnja dešava u Bristolu i Beogradu, pa doznati baš upravo one detalje koji su piscu potrebni... Ja sam sad završio jednu dramu koja se dešava u zatvoru posle rata, ovde kod nas, a počeo sam tako što sam hteo da napišem dramu o Bejrutu, jer mi je izgledalo apsolutno apsurdno, nisam nikad mogao da razumem šta se tamo dešava. Još uvek ne razumem ko su... hrišćani ubijaju muslimane, muslimani se međusobno ubijaju, ko su šiiti, koji su suniti i tako dalje. I digao sam ruke zato što mi je falilo mnogo onih podataka koji faktografiju pretvaraju u literaturu. Ja ništa nisam znao, kako oni sede, nisam znao šta jedu, kako se obraćaju jedno drugome. Tako da čovek, ipak, makar ako se usvoji neki estetički princip koga se ja držim, ipak može da piše u krajnjoj liniji samo o onome što zna...
Rekli ste da pišete uvek o Beogradu. Može se reći da ste Vi zaista beogradski pisac, gradski pisac. Šta za Vas znači u literaturi baš Beograd kao mesto tih događanja?
- Znate, ja volim da kažem da neko ko je rođen u Beogradu nema zavičaja. Zavičaj je uvek negde drugde. Beograd je bio jako dugo mesto u koje se dolazi. Uglavnom je postojao tipski odnos junaka naše literature prema Beogradu, jer neko ko dolazi iz idealizovanog sela u kome su odnosi sjajni i u kome su ljudi dobri, u grad koji je čista Sodoma i Gomora, koji je opasan, koji uništava čoveka, pojedinca, koji je bez ikakve prisnosti i tako dalje. Ja Beograd jednostavno nisam nikad tako doživljavao. Beograd je uvek za mene bio mesto u kome sam igrao fudbal, klizao se po ulicama, kao što su to radila deca i u manjim mestima. I pre svega mesto u kojem su okupljani najumniji ljudi nekoliko generacija, u kome su najznačajnije institucije ovog jezika i ovog naroda. Dakle, doživljavam kao vrstu centra koji je s jedne strane dovoljno fotogeničan za romaneskno opisivanje, a s druge strane, jedino mesto gde se na najvišem nacionalnom nivou može doživljavati i istorija i savremenost i prošlost i tako dalje. Dakle, Beograd ima za mene mnoge prednosti u odnosu na druge sredine, seoske ili malogradske, i tako ga i doživljavam.

Sada bismo malo ostavili literaturu jer mislim da ćemo se još vratiti, posebno na Vaše knjige. Krenuli bismo u Vaše najranije detinjstvo. Možda ne najranije, to je bio rat, nego na onaj period posle rata, školske dane. Vi ste neobično rano, skoro u dečačkim godinama ušli u SKOJ...
- Ja sam tad imao, ako se dobro sećam, trinaest godina. Godine 1946. smo Mika Marić i ja bili primljeni. Nije bio običaj da se primaju pioniri, a pionir si bio, ako se dobro sećam, do četrnaeste godine. Ima nešto što ja zovem optimizam pamćenja, čoveku sve izgleda lepo iz jedne perspektive. Međutim, to možda nije bila tako velika sreća pošto to predstavlja jednu veliku odgovornost, svakako odgovornost koja je mene nadilazila. Ja sam se uvek malo bojao da ću da zaboravim na sastanak. Organizacija je tad još uvek ilegalna. I ja sam, naravno, dete još uvek u to vreme. Sećam se prvog sastanka. Organizacija je, kako rekoh, bila ilegalna i valjda da bi cela stvar izgledala što romantičnije i mističnije, sastanak je bio zakazan za ponoć. I majka me je probudila, ja naravno nisam smeo da kažem da sam u SKOJ-u. Probudila me je u dvanaest sati i verovatno je znala o čemu se radi. Po mraku sam nekako stigao, sastanak je bio kod Berislava Kosjera u stanu, to se po stanovima, naravno, održavalo, tu negde kod "Londona". Sekretar je bio Miljan Miljanić, sad čuveni trener.
Koliko je on tad imao godina?
- Jedno dve, tri više od mene, možda četiri, ne znam. Naravno, tu su sva ona ritualna pitanja, „da li si spreman da pogineš za partiju?", što sam ja, naravno, sa oduševljenjem izjavio da jesam. Međutim, ja sam pripadao pobedničkoj porodici i meni je to bila ogromna čast i bio sam jako ponosan. Ali ni izdaleka to nije bilo samo romantično i tako veselo. Interesantno je da sam ja bio sve to vreme u SKOJ-u do njegovog rasformiranja, a da sam se družio sa nekolicinom prijatelja koji su mi i dan-danas prijatelji, koji nisu pomišljali na to i da je postojao, pored toga, jedan veliki broj ljudi koji je zaista teško proživeo te godine. Ako si bio sin nekog ko je u zatvoru ili nekog ko je kapitalista ili ako si učio veronauku ili ako si, u bilo kom pogledu, hteo da kažeš nešto drukčije, reperkusije su bile drastične i mislim da je dobar deo te generacije traumatično proživeo to vreme. Ja nisam, kažem, ali pored ovog pobedničkog Beograda bio je jedan poraženi Beograd i na tim ljudima moje generacije se još uvek oseća da su detinjstvo proveli onako kako su ga proveli.
Rekoste da ste bili u Drugoj muškoj gimnaziji, Vi ste tada bili angažovani, bili ste u srednjoškolskim novinama, kako su se zvale?
- Da, zvale su se "Srednjoškolac", i mi smo u njemu radili, čini mi se, 7. ili 8. razred, znači dečačke 1949, 1950, 1951. godine, ali to su bile godine kada su prvi potapajući vetrovi počeli da duvaju, tako da...
Znači 1950?
- Godine 1950. i 1951, čak smo i mi ostali 1952. iako smo bili studenti, ostali smo u toj redakciji i ponašali smo se kao već mladi ljudi onih užasnih ograničenja i odgovornosti skojevske, tako da je, sećam se čak rečenice, Mitra Mitrović u jednom referatu rekla grupa dekadentnih studenata, to smo bili mi, okupila se oko "Srednjoškolca" i nešto loše radila. Ništa mi se, naravno, nije desilo zbog toga.
Ko je bio glavni urednik "Srednjoškolca"?
- Mladiša Marojević je bio glavni urednik i Dragoljub Najmen, koji je bio nešto ispred komiteta, neka vlast bio u svakom slučaju. A ta naša dekadencija se sastojala u tome što smo objavljivali tzv. senzacionalističke reportaže. Sećam se, Baja Kusadović objavio Tajnu vozača kola broj 9, šta mislite o čemu je bilo, to je bilo... Međutim, u to vreme to se nije trpelo, tražilo se od nas da budemo apsolutno ozbiljni, da budemo čista reprodukcija onih ozbiljnih i dosadnih "Borbe" i "Politike" na po četiri strane. Ali, eto, tada je to počelo da puca i upravo u to vreme kada su se predstave počele bitno menjati. Ja se sećam da smo mi i pre 1948. godine počeli da ogovaramo ruske filmove, počeli da pričamo kako su stereotipni, kako su dosadni, tako da mi sa svojih, koliko sam ja imao 15 godina, nismo to doživeli kao šok ili kao neko iznenađenje, već pre kao jedno veliko olakšanje. Kad su svi shvatili da je odlazak Rusa zapravo odlazak jedne mnogo represivnije ideologije i politike i ponašanja.
Iz tog "Srednjoškolca" Vi prelazite u "Student"?
- Da, počeo sam da studiram i počinjem da radim u "Studentu". To je bila jedna vrlo dobra redakcija.
Ko je sve bio?
- Pa evo, bio je Duško Makavejev, bio je Raša Popov, oni su bili prinova iz Novog Sada, pošto su došli iz te gimnazije. Bili su oni moji školski prijatelji: Vojin Dimitrijević, koji je sada na Pravnom fakultetu, bio je Bojan Nedeljković, koji je sada na Elektrotehničkom fakultetu, Vlada Vib je bio, Muharem Pervić, Jovica Mirković, Jovan Ćirilov.
Iz "Studenta" prelazite u "Borbu"? Tada već pišete pozorišne kritike?
- Da, tada završavam fakultet i zapošljavam se u "Borbi". Tada je Klajn pisao pozorišne kritike u "Borbi", pa pošto je on bio istovremeno i reditelj Narodnog pozorišta, nekom se učinilo da to nije baš naročito skladno, pa sam onda u prvo vreme pisao o Narodnom pozorištu pored Klajna, pa sam posle preuzeo rubriku.
Niste pisali samo o beogradskim pozorišnim predstavama, jedna zagrebačka premijera Vam je donela dosta neprilika, Krležin "Aretej" 60-ih godina?
- Pa ne znam baš može li se tako reći. Znate, mislim da bi zbog novih generacija trebalo reći da se nešto bitno izmenilo od onog vremena do danas, a to je da smo mi uspeli da uništimo manje-više sve hijerarhije, kvaliteti manje-više i ne postoje. Ne možete da zamislite šta je Krleža u ono vreme značio. Ja sam bio tada ne relativno, već apsolutno mlad pozorišni kritičar i pisao sam i o beogradskim i o zagrebačkim predstavama, i veliki događaj te sezone, u decembru 1959, bila je premijera "Areteja" istovremeno i u Beogradu, Stupica je radio, i u Zagrebu Petričić. Ja sam pisao o tim predstavama, meni se ni predstava, ni komad nisu naročito dopali i to sam napisao i tada su počeli problemi. Jednostavno nije bio običaj da se osim hvalospeva bilo šta o Krleži u to vreme govori. I jesam bio pod znakom pitanja kao pozorišni kritičar u tom trenutku, izvesno vreme.

Postojao je tipski odnos junaka naše literature prema Beogradu pa je za svakoga ko dolazi iz idealizovanog sela u kome su odnosi sjajni i gde su ljudi dobri, grad čista Sodoma i Gomora

Pokojni Ljubiša Jovanović, glumac, te godine je sa Titom dočekivao Novu godinu u Skupštini i onda mi je pričao, javio mi se telefonom 2. januara i kaže: "Slušaj, prisustvovao sam razgovoru, Krleža se žalio Titu, rekao je sinoć, neki Pelenić iz 'Borbe' napisao negativnu kritiku...", a Tito kaže: "Kako to može i kako se to dozvoljava" itd. Međutim, moram reći da je tadašnji direktor "Borbe" Vukašin Mićunović čvrsto stajao ispred toga da mene zbog toga ne treba suspendovati i to je tako prošlo. To je više jedan tako podatak o vremenu.
Bila je ideja da Vas suspenduju?
- Bilo je zahteva da me suspenduju zbog te kritike, ali eto, to je prošlo za nedelju dana.
Koliko dugo ste pisali pozorišnu kritiku?
- Pa u kontinuitetu, čini mi se jedno deset godina, pa onda nisam bio nekima po volji, nisam bio podoban 1968. godine, pa jedno vreme nisam, pa sam onda nastavio da pišem jedno dve godine, tri u "Ekspresu" kasnije. Znači, sve zajedno dvanaest godina otprilike.
I zašto ste prestali? Zbog dosade?
- I to je tačno, čovek pišući kritiku, i to dnevnu kritiku u jednoj živoj aktivnosti kakva je pozorišna, praktično možeš na dva dana da gledaš jednu pozorišnu predstavu i da budeš pametan o njoj, čovek se malo isprazni. Pored toga, od 20 predstava koje sam radio, zapravo te zainteresuje jedna ili dve o kojima želiš da pišeš. A treća stvar, ima jedna velika neprijatnost u toj kritici, a to je da smo mi mala sredina i svakodnevno nemaš srećne ljude koje izgrdiš u novinama i to nije nimalo prijatno.
Pa ste onda prešli u još komplikovaniji medij, a to je film? Baš u Vaše vreme data je šansa našem autorskom filmu i Žiki Pavloviću?
- Jeste, svoje prve filmove imali su u to vreme i Žika i Babac i Koka Rakonjac i Saša Petrović je imao svoje najbitnije filmove. To je bilo jedno živo vreme i mi smo snimali jedno deset...

Iz "Avale filma" odlazite na Akademiju, je li to bilo neposredno ili...
- Pravo sam otišao, čim mi se ukazala prilika, prihvatio sam je oberučke.
I tu ste se skrasili na Odseku za dramaturgiju?
- Možda delom odgovor na Vaše pitanje zašto sam u 34. godini napisao prvi roman je u tome što sam tada imao prvi posao koji mi je omogućavao da ga napišem. Roman se piše dve godine i ne može se pisati ako se ne piše svaki dan tri, četiri, pet sati. Ja sam upravo tad dobio tu priliku da mogu da odvojim dnevno četiri, pet sati za taj posao, pa sam tada i napisao roman.
To je bilo 1968. godine?
- Ne, 1964. i 1965. godine.
Čekao je četiri godine na objavljivanje?
- Ne, tada sam mogao da počnem i nešto da pišem, završio sam 1968. godine.
To nije bio slučaj sa drugim romanom "Pismo glava", on je čekao deset godina u "Prosveti"?
- Vrlo brzo posle "Memoara" napisao sam "Pismo glava", oni su bili štampani u "Prosveti" i onda je došla 1971. godina, objavljivanje Vitezovića i cele te garniture, i onda se nekom učinilo da je to roman o Golom otoku i verovatno prvi roman koji je na radikalniji način ušao u tu temu, odobren nekoliko meseci ranije i politički suviše opasnim u tim trenucima... Posle deset godina ponovo sam aktualizovao pitanje štampanja tog romana i roman je izašao i svi su se pitali zašto roman nije izašao pre deset godina. Naravno, nije se ništa izmenilo, izmenili smo se mi okolo knjige, što samo govori da je svaka zabrana užasno kontraproduktivna i glupa, najčešće sa stanovišta onih koji zabranjuju, najmanje to njima koristi, a opštem dobru naravno ni na koji način, ali eto, izašla je knjiga. Verovatno bi imala sasvim drugačiju sudbinu da je izašla 1971. godine umesto 1982, ali bože moj.

DUŠKA KOVAČEVIĆA NIKO NIJE UČIO, IMAO JE DARA

Skrasili ste se na Akademiji za pozorište i film, odnosno na Fakultetu dramskih umetnosti, šta je zapravo taj fakultet, da li je to velika majstorska radionica ili visoko akademska ustanova?
- Pa ona teži, čini mi se, da bude i jedno i drugo, mislim da se razlikuje od jedne grupe do druge. Pretežno je akcenat na radionici kada su gluma i film u pitanju, a to nije sasvim slučaj kada je dramaturgija u pitanju. Pokušavamo da podelimo to, da oni steknu nekakvo akademsko zvanje, da budu obrazovani dramaturzi, da imaju svetsku dramu, teoriju drame, savremenu literaturu, ali obično onaj drugi deo zbog koga studenti dolaze na dramaturgiju je ipak pre svega radionica. Mislim da bi bilo krajnje hohštaplerski tvrditi kako mi možemo nekog da naučimo kako da postane dramski pisac ili scenarista ili pisac za televiziju. To je ipak pitanje dara. Međutim, ono što možemo da smatramo nekakvom dobrom stranom tog dela posla je to što oni za četiri godine provedu pišući drame.
Sjaj zanatski?
- Uče zanat, svakako mi nismo naučili Duška Kovačevića da piše drame, ali moguće je da Duško Kovačević ne bi bio takav pisac da nije došao na Akademiju. Možda bi se razočarao, možda bi se uplašio, ne bi jednostavno izdržao, ali drugi su ga prosto terali četiri godine da piše i on je sledeće godine napisao svoju prvu sjajnu dramu "Maratonce". Dakle, mi eventualno možemo pomoći i ta škola može da pomogne nekome da postane dramski pisac, ali ne može nikad da nauči da bude dramski pisac.
S obzirom na toliki broj godina na jednom istom mestu i na tolike generacije koje su prošle pored Vas na fakultetu, da li su se promenili Vaši studenti iz onih dana u odnosu na sada?
- Pa to se menja jednim ustaljenim ritmom, na jedno tri, četiri generacije, ali to bih nazvao nekim modama, pa će jedna generacija da bude za političko pozorište, druga da bude strukturalistička, treća će da bude za žanrove, ali to prođe kao male boginje, to se zaista sa jednom zakonomernošću menja svake dve, tri godine. Mislim da je nastupila jedna bitna promena u poslednjih pet, šest, sedam, osam godina. Dok je ranije mlad čovek sa naše škole mislio da može da reši svoje probleme postavljajući ih u vidu društvenih problema, njegove društvene situacije, postavljajući sebe u društvo, pa je onda smatrao da to treba raditi ili ne, mislim da je sada nastupilo jedno vreme kada su deca, ti mladići i devojke apsolutno nezainteresovani za tu stvarnost, da su razočarani u nju i misle da bi eventualno sreću i sklad i svoj uspeh mogli da nađu samo u sebi. Puno puta kada ja pokušavam da nešto ispolitiziram, pošto sam ja iz te generacije, oni kažu: "Ma, profesore, molim Vas, pustite". Mislim da je to više nego moda u ovom trenutku.
Ta nezainteresovanost?
- Mi imamo pandan tome na zapadu, mnogo manje studenata zainteresovanih za politiku u Evropi posle 1968. nego kod nas. I uvek je tako bilo, vidite njihovu literaturu, ona se time ne bavi. Nešto je nastupilo, ja ne znam kako to tačno da objasnim, ali suštinska promena odnosa pojedinca i društva.
Da li je to posledica i međusobnih odnosa profesora i studenata?
- Pa naravno, ja sam relativno mlad, ja sam imao 30 godina kada sam postao profesor. Ja sam godinama predavao o 1968. godini govoreći o novom pozorištu, podrazumevajući da oni znaju šta je 1968. godina. Ja prva dva predavanja kada govorim o tome, ja posvetim 1968. godini. Ovoj sada generaciji kada govorim o 1968. godini, to je kao da njima govorim o 1804. godini, to je za njih praistorija.

PRVA NEPRIJATNOST U ZAGREBU

Još jedna sinteza već decenijama je zanimljiva - nacionalno - jugoslovensko - univerzalno. Kako tumačite tu vezu?
- Pa ta, kao i svaka druga stvar, čini mi se, doživela je jednu očiglednu evoluciju, ne samo kod mene, nego i kod svih. Ja sam dugo verovao da u hijerarhiji mojih interesovanje nacionalno ne znači mnogo. Međutim, ova država mi ne dozvoljava da se tako osećate i da se tako ponašate. Bilo je jedno vreme kada se to nije postavljalo kao problem. Ja sam se prvi put osetio kao srpski pisac jedanput u Domu pisaca u Zagrebu kada su moji dobri prijatelji sa kojima sam tamo večerao počeli da dokazuju kako je hrvatska poezija bolja nego srpska. Meni je izgledalo vrlo čudno u tom trenutku što se uopšte tako i razgovara. U redu je da razgovaramo da li je bolji pisac Mija Pavlović ili neki hrvatski pesnik, ali ne to što je on Srbin ili Hrvat.
Gde Vi vidite izlaz iz takve situacije?
- Ja ga ne vidim, ali sva sreća, ja nisam političar.Vidim da još uvek postoji pokušaj da se srpski radikalni nacionalisti optuže za utilitarizam. Ja mislim da to gotovo da više ne postoji, mislim da se srpski radikalni nacionalizam iskazuje kroz separatizam, kao uostalom manje-više i u svim drugim republikama. To je jedna bitna promena. Mora da postoje razlozi, ja verujem da postoje, još uvek verujem da postoje dobri razlozi svakog od naroda naših da bude i ostane u Jugoslaviji. Mislim da je dobro da Slovenac govori šta su slovenački razlozi da ostane u Jugoslaviji, šta su hrvatski. Ja znam šta su srpski. Srpsku dijasporu rasturenu praktično po svim republikama u Jugoslaviji ne možeš skupiti nikako, osim u granicama današnje Jugoslavije, tu je očigledan interes Srba da Jugoslavija postoji. Samo ne može biti nikako, ne mogu ga ni oni želeti po svaku cenu. Ja verujem da bi postojala jedna zajednica, ona se uvek pravi na ustupcima. Ako svi članovi jedne zajednice ostvare sva svoja prava do kraja, to je moguće, ali onda zajednice više nema, sa njom je gotovo. Ja imam utisak da se mi nalazimo trenutno u situaciji kada svi članovi naše zajednice hoće da ostvare svoja prava do kraja.

INTELEKTUALAC U NAŠOJ SREDINI

Da li biste mogli da kažete neku svoju koncepciju ili teoriju o angažovanosti, o angažovanom intelektualcu baš u našoj sredini?
- Pa to ima sigurne neke specifične oblike, ima jedna sjajna scena kod Filipa Rota u romanu "Profesor žudnje" kada se sretnu u Njujorku jedan sav frustriran Jevrejin zbog pitanja svoje potencije i impotencije, svaki dan je kod psihijatra i ceo roman je zapravo o tome, i jedan angažovani pisac češki kome su zabranili knjigu i koga treba ponovo da hapse. I sad razgovaraju i jedan drugom hoće da objasne svoje probleme i ne razumeju se uopšte, proste se ne čuju međusobno. Mislim da mi nismo ni u poziciji frustriranog njujorškog intelektualca, ni u poziciji nekog kome neposredno preti zatvor zbog onoga što piše, ali ipak da je politika u velikoj meri naša sudbina i da zbog toga određivanje prema ograničenjima koja ta politika stavlja ispred stvaraoca jeste ono što smatram angažovanjem, odnosno pisac mora da se angažuje. Angažovanje je uvek pokušaj da proširiš marginu za slobodnu razmenu mišljenja, za potpuno slobodno izražavanje svojih ideja. I mislim da se zapravo na to angažovanje intelektualca u ovoj našoj sredini manje-više i svodi. To ne mora čak nužno da bude ni u knjizi. Bilo bi pogubno osporiti pravo pisca da piše o cveću ili proleću, ali mislim da u javnom životu ima nešto sebično i nešto kalkulantski ukoliko od toga napraviš svoju filozofiju, a ne učestvuješ. Nečasno je koristiti političke konjunkture za ostvarivanje nekih svojih ciljeva.