DŽEMS BOND NA JUGOSLOVENSKI NAČIN: Tajna operacija Titove Udbe u Mađarskoj

U decembru 1956. godine, u jeku dramatičnih događaja u Mađarskoj, vojni izaslanici Jugoslavije u Budimpešti organizovali su prebeg grupe mađarskih inženjera i krađu prototipa najmodernije elektronske opreme za navođenje protivavionskih raketa

"Pukovnik Nađ je rekao da u fabrici 'Gama' imaju najnoviji prototip elektronskog uređaja za gađanje protivavionske artiljerije. Nađ kaže da podatke nisu dali ni Rusima ni Česima iako su se ovi interesovali. Izgleda da se radi o uređaju koji u potpunosti rešava problem gađanja aviona koji lete brzinom do 2.800 km/h. Nađ je izneo da bi želeo da se ovaj prototip prebaci u Jugoslaviju, a isto tako i glavni konstruktor. Mi smo mišljenja da, ukoliko Nađ može ostvariti svoju zamisao, uređaj dopremimo u zgradu ambasade, a zatim na naš šlep na Dunavu - kako bismo ga prebacili u zemlju. Konstruktora bismo takođe prebacili u zemlju - ili ilegalno preko granice ili bismo mu dali naš pasoš. Molimo da nas hitno obavestite da li se upuštamo u ovu akciju. Drobac", piše u depeši broj 177 koju je 25. novembra 1956. poslao u Beograd vojni izaslanik JNA u Budimpešti, potpukovnik Milan Drobac.
Uzbudljiva akcija krađe visokosofisticirane vojne tehnologije i prebacivanja grupe mađarskih inženjera u Jugoslaviju, dostojna filmova o Džemsu Bondu, zbivala se uporedo sa dramatičnim događajima vezanim za obaranje vlade Imre Nađa, upadom ruskih tenkova i oružanim sukobima s pobunjenicima tokom kojih je poginulo oko 2.500 ljudi. Do tada nepoznate dokumente Vojnog arhiva, koji svedoče o tome kako se jugoslovenska vojno-obaveštajna služba okoristila prilikama nastalim u Mađarskoj nakon sovjetske intervencije, u časopisu "Istorija 20. veka" (broj 1/2012) objavio je Nenad Ž. Petrović iz Instituta za strategijska istraživanja. U depeši koja nosi oznaku najveće poverljivosti (broj 182/27. novembar 1956) potpukovnik Drobac detaljnije objašnjava o kakvom je uređaju reč:
"Danas razgovarali sa konstruktorom Daru Janošom koji je bio naučnik artiljerijskog istraživačkog instituta. Za vreme rata radio je za Messerscmidt, gde je počeo da se bavi problemom elektronskog uređaja za PAA. Poslednjih godina radio je na elektronskom uređaju koga na engleskom naziva 'Gun control eqipment' (elektronska oprema za navođenje protivavionskih raketa). Uređaj je završen nedavno i eksperimenti su pokazali da je u osnovi uspeo iako ima nedostataka koje treba ispraviti. Tvrdi da je ovaj uređaj bolji od sličnog koga imaju Rusi, koji su bili jako zainteresovani za njegov pronalazak - jer im je potrebno 40.000 komada za njihovu armiju. Takođe tvrdi da ni na Zapadu ne postoji bolje rešenje ovog problema. Proizvodnja mađarskog G. C. E. košta oko 10.000 dolara, a ruskog oko dva miliona rubalja. Rusi su dobili neke planove još za vreme istraživanja, ali ti planovi su kasnije izmenjeni, tako da oni sada ne poseduju ništa. Daru je po naređenju iz Ministarstva odbrane spalio sve nacrte kad su izbili neredi, tako da jedino on uz pomoć njegovih saradnika može nastaviti rad", piše Drobac naglašavajući da konstruktor Daru tvrdi da "radi u interesu socijalizma", te da se sa Jugoslovenima povezao "suprotstavljajući se predlozima da se prototip prebaci na Zapad".
Kontakt sa Janošom Daruom uspostavljen je preko pukovnika Gabora Nađa, koji je odranije sarađivao s jugoslovenskom službom i kasnije prebegao u Jugoslaviju. Pregovori, međutim, nisu bili laki, što se vidi iz Dropčevih depeša u kojima on kaže da je Daru "spreman da ide, ali da traži da ga prate i njegovi saradnici, što znači oko 25 lica sa ženama i decom". Takođe, Daru je u prvi mah tvrdio da nema potrebe da se uređaj prebacuje u Jugoslaviju, ali je pukovnik Nađ ponudio kompromisno rešenje preuzevši na sebe obavezu da uređaj u delovima prenese iz fabrike na dogovoreno mesto.

Ukradeni mađarski uređaj bio je bolji i jeftiniji od sličnog koji su imali Rusi, a ni na Zapadu nije postojalo bolje rešenje problema navođenja protivavionskih raketa

Preganjanje sa upornim i nepotkupljivim konstruktorom, koji je tvrdio da ga novac ne interesuje i da je već odbio bogatu ponudu Švajcaraca koji su ga vrbovali preko njegove sestre koja tamo živi, trajalo je više od dve nedelje. Daru je uporno insistirao na tome da sa njim prebegnu i njegove kolege jer će, inače, svi biti uhapšeni ako prototip nestane, a čak i u slučaju da prebegne cela grupa tražio je da prototip uređaja ostane u Mađarskoj, a da oni ponesu samo važnije delove. Tvrdio je da se radi o epohalnom otkriću, kao i da Rusi imaju fabrike za proizvodnju G. C. E., ali da je njihova proizvodnja mnogo skuplja, a uređaj težak i nedovoljno usavršen.
Ubrzo je potpukovnik Drobac obavestio Beograd da od Daruove tehničke dokumentacije nema mnogo koristi jer se "radi o problemima u kojima se bez njega niko ne bi mogao snaći" i predložio da se dozvoli prebeg cele grupe, ali tako što bi oni sami našli način kako da prebegnu bez neposredne pomoći Jugoslovena. "Mi bismo im mogli pomoći na granici. Ako se sa ovim slažete, molim da nam javite na koji sektor granice da dođu i kako da se prebace", stoji u depeši poslatoj iz Budimpešte 5. decembra 1956.
U Beogradu, međutim, nisu bili oduševljeni idejom o prebegu više od 20 mađarskih inženjera. Drobac je morao debelo da se potrudi kako bi svoje šefove ubedio da ne postoji šansa da Janoš Daru ostane u Mađarskoj i obaveštajno sarađuje s Jugoslavijom, "jer njega gone iz zemlje uslovi i situacija, a ne nedostatak potrebnih sredstava za život". "Mi smo zainteresovani za stručnjake kao što su D. i ostali, ali izgleda nismo spremni da stvar dovedemo do kraja, pa makar se i kompromitovali u poslu koji zaista opravdava rizik", ubeđivao je Drobac svoje pretpostavljene. Ali dopisivanje nije bilo dovoljno. Da bi ostvario naum, morao je Drobac da skokne do Beograda na konsultacije, o čemu svedoče i depeše odaslane iz Budimpešte od 12. do 16. decembra 1956. koje je potpisivao njegov zamenik, major Jovo Vukmirović. U tom periodu akcija kreće, a kao lokacija ilegalnog prelaska granice odabran je rejon železničke pruge Kelebija-Subotica. No, dok su naši obaveštajci još izviđali teren, konstruktor Daru počeo je da deluje samostalno. Tako su u noći između 16. i 17. decembra jugoslovensku granicu prvi prešli inženjeri Holo Pal i Barta Imre. Izveštavajući o tome, potpukovnik Drobac piše (depeša broj 206/17. decembar):
"Pored Darua, Nađa i pomenute dvojice, u grupi će se nalaziti i sledeći: Barta Đula, Čok Imre, Nemet Ferenc, Čapković Jene, Vaš Janoš, Pap Ištvan, Mišanj Robert i Farkaš Imre. Ako se plan bude odvijao po zamisli D., neće biti potrebno da koristimo naše baze i vodiče. S druge strane, eliminiše se mogućnost našeg kompromitovanja, jer čitavu stvar ne organizujemo mi već D. sam.
Voz polazi iz Budimpešte u 7.30 u sredu 19. om. tako da će granicu preći odmah padom mraka na sektoru kilometar istočno i dva kilometra zapadno od pruge."

Vojni ataše u Budimpešti, potpukovnik Milan Drobac i njegov pomoćnik, major Jovo Vukmirović bili su duboko infiltrirani u mađarske vojne strukture

Kofer sa delovima G. C. E., uređaja koji je konstruisao Janoš Daru, pukovnik Gabor Nađ konačno je predao Jovu Vukmiroviću 18. decembra. Izveštavajući o tome, Drobac ukazuje na neke momente koji mogu uticati na dalji postupak sa inženjerima-emigrantima, a za kojima će, kako kaže, Mađari, a i Rusi, sigurno tragati. Kako bi se kamufliralo naše učešće u čitavoj stvari, on predlaže da se bar dve grupe od po tri, četiri inženjera prijave u kratkim razmacima mešovitoj komisiji za repatrijaciju, pred kojom bi izjavili da se ne žele vratiti u Mađarsku ili pak da žele da odu na Zapad, a kasnije se mogu „predomisliti" i ostati u Jugoslaviji. Time bismo pokazali da dolazak inženjera ne krijemo, a stvorio bi se utisak o nejedinstvenosti grupe što bi išlo u korist kamuflaže našeg delovanja, piše Drobac završavajući depešu rečima: "Materijal koji smo dobili prebacićemo u Beč, te dati Radovanoviću."
Da li se pod materijalom misli na kofer sa delovima G. C. E. i ko je dotični Radovanović, u daljim depešama se ne otkriva. Tek, izvesno je da je operacija krađe uređaja za navođenje raketa i prebacivanja inženjera na našu teritoriju okončana uspešno i bez političkih posledica, što govori o snazi jugoslovenske obaveštajne službe sredinom prošloga veka.
U Mađarskoj obaveštajna mreža počela je da se stvara u februaru 1954. kad je na dužnost sekretara poslanstva u Budimpešti stupio Milan Georgijević, iskusni obaveštajac koga Antun Duhaček u svojoj knjizi „Ispovest obaveštajca" navodi kao šefa obaveštajnog centra u Budimpešti. Georgijević je ubrzo uspostavio kontakt s Miklošem Vašarheljijem, funkcionerom u Sekretarijatu za informacije i bliskim Nađevim saradnikom, s kojim se redovno ilegalno sastajao sve do druge sovjetske intervencije, 4. novembra 1956. U istom periodu novinar mađarskog partijskog lista „Sabad nep", Miklos Gimeš, ilegalno je uspostavio kontakt s jugoslovenskim atašeom za štampu, Markom Žigmundom. Kad su se događaji u Mađarskoj zahuktali, budimpeštanski obaveštajni centar je ojačan, najpre dolaskom Osmana Đikića na mesto savetnika u poslanstvu, a tokom leta 1956. poslanstvo je podignuto u rang ambasade, imenovanjem ambasadora Jovana Kapičića. Uz vojnog atašea Dropca i njegovog pomoćnika Vukmirovića, koji su bili duboko infiltrirani u mađarske vojne strukture, bila je to obaveštajna mreža koju su respektovali i Rusi i zapadne obaveštajne službe. Zahvaljujući njima režim Josipa Broza uspeo je da iskoristi haos nastao privremenim raspadom sistema u Mađarskoj i dočepa se vredne vojne tehnologije.
Da je Tito tokom burnih događaja u Mađarskoj igrao dvostruku igru svedoči nekoliko sastanaka s Nikitom Hruščovom koji je, kako kaže Nenad Ž. Petrović, „znao, ili barem naslućivao, kolika je 'upućenost' jugoslovenskog rukovodstva u mađarske prilike". Iako je javno podržavalo težnje pobunjenih Mađara za nacionalnom nezavisnošću, jugoslovensko rukovodstvo je na tajnom sastanku održanom na Brionima u noći 2/3. novembra (sa naše strane učestvovali Tito, Kardelj, Ranković i ambasador u Moskvi Veljko Mićunović, a sa ruske Hruščov i Maljenkov) u potpunosti podržalo plan druge sovjetske intervencije koja je usledila samo dan nakon ovog sastanka. Za ovaj sastanak koji je trajao do pet sati ujutru, javnost je prvi put saznala iz memoara Veljka Mićunovića "Moskovske godine 1956/1958" u kojima, kako tvrdi hrvatski istoričar Ivo Banac, nedostaje nekoliko važnih pasusa iz beleški koje je vodio sam Mićunović. U prvi mah Tito je zapitao Hruščova da li nameravaju da upotrebe sovjetske trupe u Mađarskoj izražavajući jugoslovenske rezerve po tom pitanju. Ali nakon što je Hruščov objavio da je sovjetska odluka konačna, Mićunović je u beleškama zapisao rečenicu koju je u memoarima izostavio: "Stav jugoslovenske delegacije posle toga uglavnom je usmeren na tretiranje sovjetske intervencije kao manjeg zla i na nastojanje da se sa njom nanese što manje štete unutarnjem progresivnom socijalističkom razvitku u Mađarskoj kao i interesima međunarodnog socijalizma."

Na tajnom sastanku sa Hruščovom, održanom na Brionima u noći između 2. i 3. novembra 1956, Tito je podržao plan sovjetske vojne intervencije u Mađarskoj

Da li je na tajnom brionskom sastanku dogovoreno i ono što se dogodilo u noći sovjetske intervencije 4. novembra, kad su premijer Nađ i jedan broj njegovih ministara i saradnika pronašli azil u Ambasadi FNRJ u Budimpešti, nije poznato. Niti su poznate okolnosti pod kojima su azilanti 22. novembra pristali da dobrovoljno napuste našu ambasadu. Petrović piše da su vlade FNRJ i Mađarske potpisale sporazum prema kom je trebalo da se azilanti vrate kućama i da se protiv njih ne vodi postupak. Međutim, pod okolnostima koje su krajnje sumnjive, autobus sa njima je skrenut s putanje pa su se svi obreli u sovjetskoj komandi grada, odakle su Nađ i još nekolicina prebačeni u Bukurešt, gde su na procesu zatvorenom za javnost osuđeni na smrt i potom pogubljeni. Ivo Banac takođe tvrdi da su azilanti oteti i prebačeni u jednu sovjetsku bazu u Rumuniji, čime je okončana prva ozbiljna antikomunistička pobuna u istočnoj Evropi, a za jugoslovensku ulogu u tom događaju kaže da predstavlja jednu od sramnijih stranica Titovog režima.
Uprkos tome, Mađarska nikada nije protestovala povodom organizovanog prebega svojih stručnjaka u zemlju koju je smatrala prijateljskom, kaže Nenad Ž. Petrović, konstatujući dao ovom drskom poduhvatu jugoslovenskih obaveštajaca nema ni pomena u brojnim diplomatskim notama razmenjenim na relaciji Budimpešta-Beograd. Nije poznato kakva je dalja sudbina Janoša Darua i pukovnika Gabora Nađa, kao i ostalih inženjera. Ne zna se šta se dogodilo sa uređajem za navođenje protivavionskih raketa koji je ukraden iz Mađarske. Da li je našao primenu u jugoslovenskoj vojnoj industriji ili je prodat nekome na Zapadu? Ili je ovom džemsbondovskom operacijom Tito samo naplatio podršku koju je pružio Sovjetima u gušenju mađarske revolucije.

HRUŠČOV JE IPAK ZNAO
Kao jedini dokument u kome se Jugoslavija dovodi u vezu s vojnom fabrikom „Gama" Nenad Ž. Petrović navodi pismo Nikite Hruščova upućeno Titu i CK SKJ 10. januara 1957, a koje se čuva u Arhivu Jugoslavije. U pismu se pominje jugoslovensko mešanje u događaje u Mađarskoj, a Hruščov kao primere iznosi neprihvatljivo delovanje Đuke Julijusa (dopisnika "Politike") i Gavra Altmana (dopisnika "Borbe") koji su istupali po budimpeštanskim fabrikama napadajući vladu Janoša Kadara, kao i tekstove u listu "Mađar so", glasilu mađarske manjine u Vojvodini, čiji su primerci kolima jugoslovenskog diplomatskog predstavništva dovoženi u više fabrika među kojima je i vojna fabrika „Gama".

DOBRICA POMOGAO TITU DA ODLUČI
Na dan izbijanja pobune u Budimpeštu je, na sastanak urednika književnih časopisa socijalističkih zemalja, a po nalogu šefa Udbe Aleksandra Rankovića, stigao Dobrica Ćosić. Njegov obiman izveštaj, čiji je manji deo objavljen u knjizi "Sedam dana u Budimpešti", umnogome je doprineo da Tito zauzme čvrst stav prema događajima u Mađarskoj. Na jednom mestu u izveštaju Ćosić, opisujući rušenje biste generalisimusa Staljina koje karakteriše kao "čin kontrarevolucionarnog nasilja", zapisuje da je samo "Staljinov brk voleo više od svog dede". Nakon "uspešne misije" u Budimpešti Tito je Ćosića imenovao za člana Komisije za izradu programa SKJ i poveo ga sa sobom na tromesečno krstarenje "Galebom".