SVEDOČENJE ŽARKA JOKANOVIĆA: MILUTINOVIĆ MI REKAO DA SLOBA HOĆE DA GA UBIJE

Bivši poslanik Nove demokratije iz prve ruke potvrđuje pisanje „Ekspresa“ o predsedničkom kućnom pritvoru. Kaže, tokom 1999. predsednik Jugoslavije nezvanično je ograničio kretanje predsedniku Srbije, verovatno zbog njegove spremnosti da sarađuje s Hagom

Nekadašnji šef poslaničke grupe Nove demokratije Žarko Jokanović s Milanom Milutinovićem sarađivao je u kampanji za predsedničke izbore 1997. godine, kada mu je protivkandidat bio lider radikala Vojislav Šešelj. Tada mu je Jokanović, kao deo koalicione većine, uradio neki kratak dokumentarni film o Šešelju, za koji su politički stratezi procenili da je pomogao Milutinoviću da u drugom krugu pobedi vojvodu. Drugi put, Jokanović mu je, izgleda, pomogao mnogo više. Obelodanio je tajnu, koja se i danas čuva i zataškava, a to je da ga je predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević tokom 1999. godine držao u nekoj vrsti kućnog pritvora.

Prvi put za pisane medije i svakako prvi put u poslednjih 20 godina Jokanović kaže da je priču o kućnom pritvoru šefa države čuo od njega lično.

-Milutinovića sam znao još odranije, a tokom predsedničke kampanje pomogao sam mu da pobedi Šešelja. Kumanovskim sporazumom okončano je bombardovanje. Radikali su tada bili u Vladi, a ND je već godinu dana pre toga napustila vladajuću većinu. U medijima je objavljeno da radikali, navodno, napuštaju Vladu, a to su Toma, Vučić, Jorgovanka i ne znam ko još. To je, naravno, bio jedan trik jer oni se, kao, nisu slagali s Kumanovskim sporazumom pa će, kao, napustiti vladu. Milutinović onda javno, kao predsednik, donosi neustavni ukaz kojim saopštava da ne prihvata njihove ostavke i da im to ne dozvoljava. To je sumanuto jer ako neka politička stranka hoće da napusti vladu, onda ona to i uradi, nema šta koga da pita. Meni je taj Milutinovićev potez bio strašan jer znam šta je privatno mislio o radikalima i svemu tome. Sročio sam Milutinoviću jedno oštro otvoreno pismo (pogledajte okvir), to je bilo 16. juna. Pet dana kasnije, 21. juna 1999, bila je slava firme Dušana Mihajlovića, na koju je trebalo da idem. Bio sam u svojoj kancelariji u Skupštini Srbije kada mi sekretarica prenosi da imam poziv iz kabineta predsednika Milutinovića. U kratkom razgovoru Milutinović me pita mogu li odmah da dođem do njega, što sam i učinio. Mojim prijateljima, poslaniku Nebojši Lekoviću i sekretaru Skupštine Predragu Trajkoviću, rekao sam da me sačekaju da završim pa da zajedno idemo na slavu -započinje Jokanović priču za „Ekspres" i dodaje da nije ni slutio šta ga čeka u predsedničkom kabinetu.

UPLAŠEN ZA SEBE I PORODICU

-Na ulazu u Predsedništvo me nisu pretresali, nisu proveravali šta imam u džepovima. Znali su me ti ljudi na vratima, ali to što me nisu pretresali mi je posle pomoglo da ne odem u zatvor. Došao sam kod Milutinovića i s vrata mu rekao: „Na šta to liči, sram vas bilo, da zadržavate radikale u Vladi, a bili ste onoliko protiv Šešelja". Dok sam ja to pričao, on mi je prstom pokazivao da ćutim i da uđem u drugu prostoriju. Prešli smo u tu salu za sastanke, pored njegovog kabineta, gde se nalazio veliki konferencijski sto. Bili smo sami nas dvojica. On je seo u čelo stola, ja pored njega. Otvorio je neki kofer i izvadio kabl koji je uključio u struju. Tog trenutka začulo se šuštanje. Tek tada mi je rekao da su tu prisluškivači i da ne smemo glasno da pričamo. Kazao mi je: „Ja sam u strašnom stanju, ja sam u kućnom pritvoru, Sloba i Mira hoće da me ubiju". Zamislite da dođete u situaciju da predsednik Srbije počne da vam priča kako predsednik Jugoslavije i njegova žena hoće da ga ubiju. Osećao sam se kao u nekom holivudskom trileru. Onda mi je rekao da je pet dana pre kraja rata napustio komandno mesto iako nije objasnio šta to konkretno znači, ali je istakao da se ne slaže sa onim što se radi u državi. Bio je vidno uplašen, zabrinut, pre svega za svoju porodicu. Sina je valjda poslao u London. Kaže: „Ja sam pod prismotrom, prisluškuju me, u nekoj vrsti sam kućnog pritvora". Zamolio me je da nekako obavestim javnost ako se ne pojavi neko određeno vreme da mu se ne bi nešto desilo. Zapalio je cigaretu i zamolio me da ni to nikome ne kažem. „Moja žena ne sme da zna da ponovo pušim", rekao je onako izbezumljeno. Ispričao mi je da mu je moje pismo palo kao kec na deset, da mu je dobro došlo da ima povod da me pozove i, kao, iskritikuje. Tada mi je pomenuo da je i nekim stranim ambasadorima rekao isto što i meni. Ne mogu da kažem kome tačno, nisam siguran da li je pomenuo austrijskog ili australijskog ambasadora. Vrteo je iste rečenice da je Mira luda, da hoće da ga ubiju i tome slično. Priznao mi je i da mu je to pismo, gde zadržava radikale, iznuđeno jer ga niko u suštini ni za šta nije ni pitao -prepričava naš sagovornik.

Priseća se, mada nije siguran, da je Milutinović u svom poslovnom koferu, koji je nosio sa sobom, tog dana imao i pištolj.

-Mislim da je tih dana počeo da nosi oružje. Tako mi je rekao. Istinski je bio uplašen i nisam nijednog trenutka pomislio da je u pitanju paranoja. Pre toga već su ubijeni mnogi ljudi, Ćuruvija, Kundak... Imao je opravdan razlog za strah. Kakvo god o njemu važilo mišljenje, on je ipak bio različit od te SPS i JUL ekipe -primećuje on.

SLUČAJ BRZINSKI ZATAŠKAN

Prema Jokanovićevim rečima, Milutinović je kao razlog za taj progon s vrha video neslaganje s državnom politikom. - Nije im više bio čovek od poverenja. Strah je bio očigledan, a preklinjao me je da mu pomognem i signaliziram javnost, a to mi je bukvalno šaputao na uvo. Tako se završio taj razgovor, uz konstantno šuštanje onog aparata. Otišao sam na slavu. S Dušanom Mihajlovićem sam izašao u šetnju Ulicom Majke Jevrosime, u delu grada gde je u jednom objektu bila slava njegove firme. Preneo sam mu šta mi je Milutinović ispričao. To mi je bilo zaista strašno. Tada smo počeli da pratimo da li se on pojavljuje u javnosti, na šta pre toga nismo obraćali pažnju. Tokom leta nama, poslanicima ND, nezakonito su oduzeli mandate, a ja sam 3. septembra imao stranačku konferenciju za štampu. Tada sam saopštio da postoje indicije da je Milutinović u kućnom pritvoru. Provejavalo je već pitanje gde je predsednik i šta se dešava s njim. CNN i BBC prave udarnu vest od toga. Nisam tvrdio ništa, samo sam tražio da se formira skupštinska komisija ili anketni odbor koji bi utvrdili šta se događa s predsednikom. Tada nastaje ludilo. Inače, sećam se dobro jer sam se oženio malo pre toga, 27. avgusta. Sutradan sam na radiju čuo da Prvo osnovno javno tužilaštvo pokreće postupak protiv mene zbog navodnog uznemiravanja javnosti. A ja sam baš birao reči govoreći samo na osnovu onoga što mi je Milan rekao. Odmah sam dobio i poziv za saslušanje, a saznao sam da planiraju da mi odrede i pritvor od 30 dana. Nedelju dana posle svadbe nikako mi se nije išlo u pritvor umesto na bračno putovanje. Preko dvojice ljudi, jednog iz SPS-a i drugog iz JUL-a, prvi je bio Ivica Dačić, drugi Željko Mitrović, poručio sam Slobi i Miri da ću sve objaviti što mi je Milutinović ispričao. Naveo sam ih na pomisao da imam sve snimljeno. Pošto me nisu pretresali na ulazu, mislili su da sam uneo diktafon. Rekao sam da je stenogram razgovora kopiran u više primeraka i da će, ako oni krenu da se obračunavaju sa mnom i uhapse me, istog trenutka biti dostavljen svim stranim ambasadama. Iskreno, imao sam samo belešku s tog sastanka, i stvarno bih to uradio. Ivica je to preneo Miloševiću, a Željko Markovićevoj. Ubrzo mi se Željko javio i rekao da bi Mira htela da se hitno vidi sa mnom. Odgovorio sam da s njom nemam o čemu da razgovaram, niti želim da se viđam s njom te da sam rekao sve što sam imao. Posle sat i po, dva i na kućnu adresu i u stranku stigao je kurir s hitnim obaveštenjem da se saslušanje otkazuje. Tako funkcioniše „pravna država“ u Srbiji. Nikada kasnije nisam dobio informaciju šta se s tim postupkom desilo. Tu je bila tačka. U međuvremenu su mnogi dragi ljudi, moji prijatelji iz ND, potpisali pojedinačne izjave tužilaštvu u kojima su napisali: „Povodom preduzimanja istražnih radnji protiv Žarka Jokanovića, člana ND, radi utvrđivanja krivičnog dela širenja lažnih vesti, po Krivičnom zakonu Republike Srbije, a povodom izjave koju je Jokanović dao na konferenciji za štampu 3. septembra, obaveštavam vas da sam inkrimisane informacije lično saopštio Jokanoviću. Zato vas molim da istragu proširite i na mene.“ I tako su sami sebe tužilaštvu prijavili moji stranački prijatelji: Dušan Mihajlović, predsednik ND, Rebeka Srbinović, Nebojša Miletić, Tahir Hasanović, Nebojša Leković i mnogi drugi, njih više od 20. Danas je ta vrsta ljudske solidarnosti gotovo izumrla. Vremena su se promenila. Bilo je i ljudi iz službe koji su me pratili, pokušavali da me zastraše, ali to se dešava i danas, to je deo našeg političkog folklora. Ipak, zbog straha da se ne objave te informacije o Milutinovićevom i mom razgovoru, ostavili su me na miru - ističe Jokanović.

- Odmah nakon što je objavljena vest s konferencije za štampu koju sam imao, jedna novinarka, tada dopisnica agencije Rojters, zvala je Milutinovića i on joj je preko telefona urlao da sve to nije istina, da Jokanovića treba uhapsiti. Valjda se uplašio, ljudski je to i to sam mogao da razumem. Ipak, Milutinović me je nekoliko godina kasnije nazvao iz Haga i rekao da dolazi u Beograd na neki odmor te da bi voleo da se vidimo. Sreli smo se u hotelu „Metropol“ i on me je tada pitao da li bih svedočio u Hagu u procesu koji se vodi protiv njega. Pitao je da li bih mogao da pohvalim njegov moralni lik i delo, što sam odbio. Nismo se družili, nisam ga tako dobro poznavao. Rekao sam da ja mogu da govorim samo o činjenicama vezanim za događaj koji se odigrao u njegovoj kancelariji, da ispričam tačno kako se sve desilo. On to nije želeo i na tome se završilo - zaključuje Jokanović.

PETOOKTOBARSKO PRESTROJAVANJE

Ipak, nikome nije bilo u interesu da se sazna za to da je predsedniku države bilo ograničeno kretanje.

- Do koje mere su tadašnje vlasti pokušale da negiraju te navode, pokazuje i priča koja se tada pojavila u nekim novinama da je agent CIA, navodno, došao na moju svadbu i tamo mi ispričao to za Milutinovića. I šta reći na to, osim da je to vrhunac idiotizma.

Da je razlog za čitavu ujdurmu o „kućnom pritvoru“ spremnost Milutinovića da sarađuje s haškim istražiteljima, što Jokanović indirektno potvrđuje. Kaže da u tom razgovoru Milutinović nije naveo Hag kao razlog za netrpeljivost Slobe i Mire prema njemu, ali da bi to mogla biti pozadina.

- Nije pominjao Haški sud, ali moguće je da je imao neke dilove. Sigurno su oni znali za njegove kontakte sa stranim ambasadama, verovatno je bio uplašen da će ga poslati u Hag. Zaista mi on to nije rekao, više se bazirao na tome da se ne slaže s njima i da im je otvoreno govorio da je ludost to što rade. Na taj način se distancirao od njih, opravdavao je sebe tvrdeći da se protivio onome što su oni radili. Može da bude to i logično objašnjenje, ali ne mogu da tvrdim. Bio je formalno predsednik Srbije i neko na koga su stranci mogli da se oslone. Moguće je da je hteo tako da se distancira od njih, ali ne znam detalje - ističe Jokanović, uz opasku da Milutinović zaista nije donosio nikakve odluke, te ga je Hag s razlogom oslobodio.

- Jeste bio u Rambujeu na pregovorima i davao je grube političke izjave, ali i tada se držao samo Miloševićevih smernica. Ne mislim da postoji bilo kakva njegova umešanost u ratne zločine. Ne možete mu suditi što je bio na diplomatskim pregovorima. Veći je problem što je osuđeni ratni zločinac i danas u Skupštini nego što je Milutinović bio predsednik do kraja mandata - primećuje naš sagovornik.

Kako kaže za kraj, Milutinović je među prvima priznao pobedu DOS-a, prestrojio se i u tome odigrao svoju ulogu.

- Predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić, guverner Narodne banke Dušan Vlatković i Milutinović prvi su saopštili da su izgubili izbore i da priznaju izbornu volju građana. Mislim da je Milutinović navijao za 5. oktobar jer po mnogo čemu nije pripadao tom miljeu. Bio je na neki način talac te politike, ali sam je to prihvatao. Posle, za vreme vlasti demokrata, nastavio je da bude predsednik, držao se svojih ustavnih ovlašćenja i nije imao nikakvog političkog uticaja. Iako mu socijalisti zameraju što nije abolirao Slobodana Miloševića, mislim da on to nije ni mogao da uradi. Nije imao slobodnu političku volju ni dok je Milošević bio na vlasti, ni kasnije, kad je Koštunica postao predsednik. Tako bi samo sebe doveo u gori položaj kod novih vlasti. Verovatno je računao da će imati njihovu pomoć da spreči odlazak u Hag pa je bio vrlo kooperativan - završava Jokanović.

U više navrata pokušali smo da dobijemo komentar Milutinovića o ovim navodima, ali on nije bio raspoložen za razgovor ni uživo ni preko telefona.

Iluzija o predsedniku

U pismu koje je 16. juna 1999. Jokanović uputio Milutinoviću navodi se niz kritika zbog odluke predsednika da zadrži radikale u Vladi, od toga da to nije u skladu sa Ustavom do toga da je takvo vođenje politike lakrdijaško.

„Prilika je da Vas podsetim na Vaša predizborna obećanja, u kojima ste se zalagali za odlučnu borbu protiv ekstremiste Šešelja, kada ste njegovo delovanje ocenjivali kao najveće zlo i najveću nesreću ovoga naroda. Sada ga terate da ostane u Vladi. Ostaje mi da Vas pitam kada ste bili iskreni - tada ili sada? Ako niste odustali od Vaših predizbornih zalaganja, onda Vam postavljam drugo pitanje: zašto donosite odluke mimo Vaših stavova i javno proklamovanih zalaganja? Srbiji je potreban predsednik koji neće potpisivati partijske odluke proglašavajući ih pritom za državne. Ako to ne smete, ne možete ili nećete, onda nas oslobodite iluzije da imamo predsednika“, zaključuje Jokanović u pismu.

ZAŠTO JE SLOBA UHAPSIO MILUTINOVIĆA