Univerzum Hodorovski

Ko je Alehandro Hodorovski? Genije glavom i bradom, ljubitelj mačaka, često uslikan s njima u društvu, delatni umetnik, vanzemaljac, heroj i antiheroj, dekica od 88 leta čije se godine ne vide, žitelj budućnosti, nadrealista koji je lično poznavao Bretona, koga opisuje kao despotsku ličnost s dostojanstvom pape, izbacivača nepoželjnih iz pokreta, ali koji je plenio i direktnošću i istinoljubljem. Alehandro Hodorovski - Ukrajinac, Jevrejin, ruski emigrant, Čileanac, Francuz, građanin sveta i apatrid, muškarac i androgin, bez rase, pola, religije i političkog opredeljenja. Guru, mag, ludak, prorok, pacijent, iscelitelj, filmski stvaralac, pozorišni inovator, prozaista, strip-crtač, tviteraš s milion i šesto hiljada sledbenika. Duh Alehandra Hodorovskog leči zato što on koristi umetnost u isceliteljske svrhe, tarot kao enciklopediju mitova, religije sveta kao majdan odgovora o smislu života, a psihoanalizu, doktrinu Frojda i Junga, za bolje razumevanje suštinskog autentičnog „ja" putem psihomagije.
Nakon aktivnog učešća u nadrealističkom pokretu, u saradnji s Fernandom Arabalom i Rolandom Toporom formira „Panični pokret" kao reakciju na pojavu holivudske filmske industrije koja stvara ušećerenu stvarnost i kvaziistinu, realizujući ga u pozorištu. Grčki bog Pan je personifikacija panike i straha, u bitkama je urlanjem prestravljivao neprijatelje, a žene u koje se zaljubljivao, kada bi im se pokazao u svojoj ružnoći i oporosti, panično bi ga odbijale i pretvarale se u drvo ili kamen.
Četvoročasovna predstava „Melodrama Sakramental" fokusirana je na samu esenciju nadrealizma: psihički automatizam, slike objektivno realnog tumačene domenom nesvesnog; u delu predstave ogromna vagina rađa Hodorovskog, podstičući nesvesnu težnju arhetipu, matrici i matici sveta, kolektivnog ljudskog iskustva, težeći stvaranju „arhetipa budućnosti". Osim toga, ključ ove predstave je u neponovljivom, jer nema pisanog teksta ni unapred uvežbanih pokreta. U predstavi je primetan raskid s nadrealizmom Bretona uvođenjem žive svirke rok benda na sceni. Osim rok muzike, Breton nije voleo poeziju, naučnu fantastiku i simboliku apstraktnog slikarstva.
Rođen u Čileu, Bretonov učenik postao je u Parizu. Otišao je u Meksiko, gde je razobličio pozorište i iskovao vrhunski film, potom u SAD, a zatim se vratio u Evropu, u Pariz, da bi bio postao strip-scenarista.
Prvi „panični" film - „Fando i Liz" (1968), adaptacija istoimene predstave Fernanda Arabala, prvi put prikazan na Akapulko festivalu u Meksiku, doživljava apsolutni debakl. Hodorovski doslovno beži s projekcije spasavajući sopstvenu glavu!

Divili su mu se velikani poput Mika Džegera, Žana Koktoa, Džona Lenona, Pitera Gabrijela, pa čak i podjednako kontroverzni Merilin Menson. Ukratko, za njega se često vezuje definicija: „Čovek kome se dive oni kojima se mi divimo."

Umesto da odustane od pravljenja filmova, on je iznedrio dva kultna ostvarenja iz sedamdesetih, „Topo" i „Svetu planinu".
Film „Topo" (1970) doživeo je uspeh zahvaljujući Džonu Lenonu, čiji je Hodorovski bio štićenik u Americi. Film „Sveta planina" (1973) nije imao istu sudbinu - nisu ga shvatili u Americi, ali je u Evropi dobro prihvaćen. U filmu „Sveta planina" Hodorovski je u ulozi alhemičara koji izmet pretvara u zlato, što ima preneseno značenje.
Film „Dina" - koji je trebalo da snimi sa Salvadorom Dalijem i „Pink Flojdom" - nije realizovao, ali je ideje preneo na strip. Preselio se u Pariz, osvojivši novi medij. Po njegovim rečima, postoje dve zemlje u kojima se stripovi prodaju, Japan i Francuska, gde je tržište stripova veće nego tržište knjiga. Tamo može da se živi od stripa, što nije slučaj s drugim državama.
Divili su mu se velikani poput Mika Džegera, Žana Koktoa, Džona Lenona, Pitera Gabrijela, pa čak i podjednako kontroverzni Merilin Menson. Ukratko, za njega se često vezuje definicija: „Čovek kome se dive oni kojima se mi divimo."
Marina Abramović napisala je za njega: „Delim svet na dve kategorije - originale i sledbenike. Originali su ljudi koji drugačije gledaju, koji uzimaju jednostavne činioce svakodnevnog života i čine čuda. Po mom mišljenju, ti si, Alehandro, original."
Kao prozni pisac, u Srbiji je postao poznat 2008. zahvaljujući izdavaču „Solaris". Danas ga objavljuje veoma zanimljiva izdavačka kuća „Arete", koja je, osim „Mističnog kabarea", publikovala i poluautobiografski polufantazmagorijski roman „Gde ptica peva najlepše" o maršruti migratornog puta njegove porodice od Hodoriva u Ukrajini do Čilea, kao i „Ples stvarnosti".
Četiri ega u „Mističnom kabareu" su četiri konja apokalipse koja vuku svako na svoju stranu dok se ne uspostavi jedinstvo ličnosti i ne pronađe unutrašnji bog. Prvi ego je telesni i on teži neranjivosti, drugi je čulni, stvaralac, i u njemu su naše najčešće bolesne ambicije, treći je emocionalni, koji umesto da bezuslovno voli, teži da bude voljen, i to jedini voljen, a četvrti je intelektualni, koji gospodari. Lekcija koju prvi ego mora naučiti jeste da prihvati ljudsku ranjivost, bolest, bol i smrt, drugi da nam je sve u ovom životu pozajmljeno, treći da, umesto zahtevnosti i besa, razvije zahvalnost, a četvrti treba da nauči da ćuti, prihvati tišinu i prazninu zato što je tišina suština razgovora. Kada četiri ega dobiju kočijaša, oni - dotad haotični - kreću u jednom pravcu, na putu na kojem nema granica između ličnog i kosmičkog ja, neba i zemlje, unutrašnjeg boga i stvaralaštva.
„Mistični kabare" nije knjiga za samopomoć poput „Puta kojim se ređe ide" ili „Psihologije uspeha". Proistekao iz pozorišnog eksperimenta, višedecenijskih susreta s publikom, nudi kroz mrežu šala i poučnih priča svih religijskih, filozofskih, psihoanalitičkih, umetničkih i duhovnih učenja mogućnost da svaki čitalac u moru simbola pronađe sopstveni odraz i put ka razvoju i isceljenju.
Uđite u hipnotišući svet Alehandra Hodorovskog, u oluju, uragan, zemljotres i arku jednog od najinteresantnijih ljudi koji su hodili zemljom.