KOLUMNA, BASARA: Kratkoća srpskog (zlo)pamćenja

Uz samo malo preterivanja moglo bi se reći da se Srbi opsesivno sećaju zato da ne bi delovali, i da se neprestano okreću prošlosti da ne bi morali da se bakću s neprijatnom sadašnjošću

Milorad Popović svojevremeno je u knjizi "Vidovdan i časni krst" dokazao - i zbog toga umalo bio nabijen na kolac - da srpsko kolektivno pamćenje nije izgrađeno na faktografiji nego na mitovima, a da je suština tih mitova koji presudno određuju ovdašnju realnost paganska a ne hrišćanska. "Vidovdanski mit", zaključio je Popović, "koji u našem veku meša istorijsku zbilju sa mitskom realnošću, stvarnu borbu za slobodu sa sačuvanim paganskim sklonostima (osveta, klanje i prinošenje žrtve, oživljavanje herojskog pretka...) kao trajno stanje duha može biti koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih mreža".

Ali i poslovična kratkoća srpskog pamćenja takođe je jedan mit veoma upotrebljiv kao opravdanje za neprekinutu seriju pogrešnih istorijskih orijentacija i odluka. Moglo bi se, štaviše, reći da stvar zapravo stoji obratno i da Srbi u stvari pamte previše, ali selektivno, u zavisnosti od imperativa trenutka, a da sadržaj tog pamćenja ne zavisi toliko od onoga što se doista događa, koliko od onoga što bi Srbi, to jest njihove elite koje slepo slede - želeli da se događa.

Ukoliko se realnost okolnog sveta ne poklopi s projektovanim srpskim željama i očekivanjima - a to je najčešće slučaj - srpske elite ili povedu krstaški rat protiv realnosti, kao što su to učinile početkom devedesetih (i mnogo puta pre toga) ili - kad napokon nestane rane i džebane - pokreću kampanje kolektivnog samoprecenjivanja pomešanog sa samosažaljevanjem, što je stvar koja nas još više udaljava od tokova savremenosti i pretvara nas u pasivne žrtve događaja.

Istorijskim događajima iz prošlosti u Srbiji se naprosto ne dopušta da "prođu", da postanu svršen čin - što će reći arhivirana činjenica - nego se ti događaji neprestanim recikliranjem "oživljavaju" i "ugrađuju" u sadašnjost, tako da su ozlojeđenost i osvetnički žar zbog gubitka Kosovske bitke danas, u XXI veku, jednako veliki, ako ne i veći, nego u XIV.

Uz samo malo preterivanja moglo bi se reći da se Srbi opsesivno sećaju zato da ne bi delovali i da se neprestano okreću prošlosti da ne bi morali da se bakću s neprijatnom sadašnjošću. Istorijskim događajima iz prošlosti u Srbiji se naprosto ne dopušta da "prođu", da postanu svršen čin - što će reći arhivirana činjenica - nego se ti događaji neprestanim recikliranjem "oživljavaju" i "ugrađuju" u sadašnjost, tako da su ozlojeđenost i osvetnički žar zbog gubitka Kosovske bitke danas, u XXI veku, jednako veliki, ako ne i veći, nego u XIV. Naše pokolenje ima privilegiju, mada je to teško nazvati privilegijom, da bude svedokom nastajanja još jednog mita - mita o NATO bombardovanju, koji - budući da je stvar relativno sveža - može poslužiti kao vodič kroz misteriju kratkoće srpskog pamćenja prouzrokovanom upravo opsesivnim, moglo bi se možda reći i prinudnim sećanjem.

Hajde da se prisetimo. Bombardovanje NATO avijacije nije bilo ni najveće ni najdugotrajnije stradanje srpskog naroda u XX veku - u suštini je neuporedivo sa stradanjima Srba i u Balkanskom i u Prvom i Drugom svetskom ratu - ali kako vreme odmiče, sve ih više baca u zasenak. Prvih nekoliko godina godišnjice početka bombardovanja "obeležavane" su na način primeren tragičnim događajima - relativno tiho, skromno i sa osećanjem za meru - ali vremenom, pod uticajem propagande, opštenacionalna (opravdana, inače) ogorčenost zbog bombardovanja počela je da biva sve snažnija umesto da - što bi bilo prirodno - slabi, da bi se prošle godine godišnjica pretvorila u svesrpski politički miting sa sve zakletvama tipa "nikada nećemo zaboraviti" i sličnim, a kakvo će "obeležavanje" izgledati sledećeg 24. marta, ostaje da vidimo.

Bombardovanje svakako ne treba da bude zaboravljeno - niti ga je moguće zaboraviti - ali očigledno je da je intenzitet sećanja na njega učinio da neke važne stvari padnu u duboki zaborav - na prvom mestu splet okolnosti koje su prethodile agresiji NATO pakta, kao i činjenica da je ondašnji režim ratno stanje iskoristio - iako ne u meri u kojoj je želeo - za unutarsrpski obračun i likvidaciju političkih protivnika, što je za posledicu imalo veoma brzu restauraciju - ako ne baš istog režima, a ono zasigurno matrica na kojima je počivao.

Drugačije izgleda nije moglo biti, a sve je verovatnije da nikada neće ni biti. Mala greška, govorio je Aristotel, najpre se pretvara u veliku, da bi na kraju postala nepopravljiva. Sada je već sasvim očigledno da u Srbiji cilj nikada nije bio postavljen u budućnost nego je projektovan u prošlost, usredsređen na oživljavanje odavno mrtvih oblika i tvorevina, poput Dušanovog carstva, na čiju su "restauraciju" decenijama traćeni nenadoknadivo vreme i - što je još gore - još nenadoknadiviji životi. Možda bi bilo bolje da nam je pamćenje bilo kraće nego što jeste jer zaboravljanje nije obavezno nešto loše, naročito ako se pamćenje svodi isključivo na zlopamćenje, koje - poslužimo se kompjuterskom terminologijom - zaguši hard-disk, pa na njemu ne ostane prostora za nove sadržaje.