KOLUMNA, BASARA: Tajna Zlatne morune

Predizborne kampanje u Srbiji tradicionalna su i sjajna prilika za otkrivanje raznoraznih tajni i zavera. Sledstveno tome, ni predsednička kampanja, koja je u jeku, nije izuzetak, pa smo tako proteklih dana sa predizbornih skupova, tribina, sa stranica režimu naklonjenih tabloida i televizijskih ekrana doznali prava čuda i pokore, između ostalog da kandidati opozicije - da li svaki za sebe ili u udruženom zločinačkom poduhvatu, to nije precizirano - planiraju da „sruše Srbiju", da u delo sprovedu „ukrajinski i makedonski scenario", da „pucaju u srpsku decu" i još štošta i još svašta što ćemo tek čuti.
Ali pazite sad. Ako bismo na sve popularniji detektor laži stavili sve one koji javnosti otkrivaju tajne zavere i sve one koji na to nasedaju - a uopšte ih nije malo - smeo bih se opkladiti da bi „mašina istine" pokazala da prvi, iako masno lažu, faktički ne lažu, a da drugi, iako znaju da su to čiste izmišljotine, čvrsto veruju u njihovu istinitost. Možda bismo uzrok tom poremećaju percepcije stvarnosti - iz kojeg proizilaze mnogi drugi poremećaji - mogli potražiti u činjenici da u Srbiji mnoštvo misterija o mnoštvu nepočinstava - čije decenijsko nerasvetljavanje sve više ometa normalno funkcionisanje društva - ostaje prekriveno velom tajanstvenosti.
U svemu tome je začudno, mada samo na prvi pogled, da kada dođe do promene režima - a te su promene u Srbiji i ekstremne i česte - novouspostavljeni režim, uprkos snažnom animozitetu koji oseća prema ličnostima iz bivšeg, po pravilu „kvislinškog", „lopovskog" ili „tiranskog" režima, osim u početku i deklarativno, ne pomišlja da baci nešto svetlosti na mračne stranice koje su ispisali prethodnici, i u toj stvari postoji nerazrušivo nacionalno jedinstvo.
Možda bismo uzroke takvog stanja mogli potražiti u nešto daljoj prošlosti, u postustaničkom dobu, u vreme stvaranja srpske države, kada su „očevi" naše države, umesto na političkoj filozofiji, krenuli da državno ustrojstvo grade na narodnim poslovicama i epskim pesmama, što je još Slobodan Jovanović - inače vrlo „nacionalan" - uočio kao strategijsku grešku, a koji je na pitanje upućeno ocu Vladimiru, jednom od „očeva", zašto su tako radili, dobio odgovor: „Nismo imali ništa bolje."

Najmračnije tajne Srbije - a njen je ormar prepun kostura - samo su prividno tajanstvene. Kada bi postojala takozvana politička volja, sve bi se to vrlo brzo moglo rasvetliti, ali političke volje nema zato što u Srbiji nema politike u pravom smislu te reči

Tako je, u nedostatku „nečeg boljeg", ostalo do dana današnjeg, što je stvorilo vrlo povoljan teren za ispoljavanje i društevno-političku isplativost najgorih ljudskih osobina. Ustrojstvo srpske države se i danas, posle toliko vremena, temelji na epskim matricama koje nužno podrazumevaju postojanje nekog arhineprijatelja protiv koga su sva sredstva dozvoljena. Tako je s vremenom - osim što je „velika tajna" - Srbija postala i tajno društvo, mada stvar „na terenu" nije nimalo jednostavna, jer se - naročito u poslednjih petnaestak godina zahvaljujući sveopštoj tabloidizaciji koja javnost (i stvarnost) zatrpava beznačajnostima, bizarnostima i prostaklucima - s jedne strane izmetnula u društvo ekstremne javnosti, a s druge u društvo još ekstremnije tajanstvenosti.
Najmračnije, međutim, tajne Srbije - a njen je ormar prepun kostura - samo su prividno tajanstvene. Kada bi postojala takozvana politička volja, sve bi se to vrlo brzo moglo rasvetliti, ali političke volje nema zato što u Srbiji nema politike u pravom smislu te reči. Da bismo bacili bar malo svetla na način na koji funkcioniše sistem srpske politike tajanstvenosti, analiziraćemo jedino (koliko je meni poznato) tajno društvo koje je ikada postojalo u Srbiji, zavereničko „Ujedinjenje ili smrt", u javnosti poznato pod imenom „Crna ruka". Članovi „Crne ruke" behu oficiri-pustahije koji o politici nisu imali pojma, ali su imali velike političke ambicije i još veći prezir prema institucijama države kojoj su se zakleli da je brane. Ali je prezir išao tako daleko da je jedan od crnorukaca, Vojo Tankosić, na svoju ruku, bez ikakvih konsultacija s Vladom Srbije, započeo jedan od balkanskih ratova.
Apsurd je u tome - a i danas je tako - što tajno društvo „Crna ruka" uopšte nije bilo tajno. Naprotiv! Delovalo je vrlo javno i svoje je sastanke održavalo u kafani „Zlatna moruna", pretpostavljam, naglas iznoseći svoje mračne planove tako da ih i ostali gosti mogu čuti i docnije raširiti po Beogradu i dalje po Srbiji.
S vremenom je, navodno, tajna „Crna ruka" sasvim javno postala neuporedivo moćnija od legalno izabrane vlasti, da bi na kraju počela da snatri o još jednom kraljeubistvu i dovođenju na presto nekog drugog suverena jer se Karađorđevići na prestolu nisu ponašali onako kako su oni zamislili da treba. Kralju Aleksandru je, uveren sam, samo okolnost izbijanja Prvog svetskog rata - čijem je izbijanju „Crna ruka" i te kako doprinela - spasla glavu pa je u zbrzanom solunskom procesu Apisu smrsio konce, ali se i tada i posle rata uzdržao da istraži makar deo nepočinstava „Crne ruke". Možda se i zbog toga i današnje srpske vlasti ustežu od otvaranja ormana prepunog kostura. Nisu sigurni da ih neće stići neka „Crna ruka". „Zlatna moruna" još uvek radi.