KOLUMNA, BEČEJIĆ: Rajski kaiš

Kad unuk dedi u šolju kafe sune supenu kašiku šećera - to je nestašluk. Kad mu kafu zasoli - to je bezobrazluk. Ni u jednom ni u drugom slučaju, gotovo sigurno, deda neće unuka ni izgrditi, a kamoli šljepiti.
U reprizi ovog testa na toleranciju roditelja, soljenje kafe će se okončati bar jednom šljagom... U sledećoj sceni dete uzima telefon i zove odgovarajuću službu kojoj prijavljuje očeve batine. Pripadnici službe hitno stižu, ostavljajući van svoje pažnje nasilnike sa stadiona, nasilnike iz učionica, nasilnike sa ulica... i - hapse nasilnog oca. Ovaj se opire, buni, poziva na viševekovnu tradiciju i običaje... ali nema milosti u građanskom zakoniku, zaseda i preki sud Unicefa, oglašava se i Crkva, koja argumentovano tvrdi da batina u raju nikad i nije bilo... Od dečjih prava zvone uši, a dete, likujući, odluči da kafu zasoli i majci!
Ove futurističke prizore ćemo možda gledati uskoro - čim bude usvojen kontroverzni građanski zakonik, koji se u Srbiji uzalud krčka još od Koštuničnine vlade, pri čemu je Srbija jedna od retkih država koja na takav zakon čeka 70 godina. Iskreno, nije me naročito briga za ovu sporost države, kao ni za to što se javna rasprava o građanskom zakoniku svaki čas prolongira, pa ni za to što posebna komisija državu godišnje košta 15 miliona dinara jer je, prema izveštaju Državne revizorske institucije, najplaćenija od svih pet radnih tela Vlade Srbije... Brine me to što je među 2.838 članova i više od 450 alternativnih rešenja najsporniji onaj deo koji se bavi idejom o potpunoj zabrani fizičkog kažnjavanja dece.
Zakonopisac je, uprkos svim kritikama, ostao pri nameri da zabrani svako fizičko kažnjavanje deteta. Posebno je monstruozna varijanta 1 u članu 2218, u kojoj se svako fizičko kažnjavanje izjednačava sa zlostavljanjem deteta! Ne samo što je ovo dodatno mešanje države u porodične odnose i unošenje anarhije u porodicu već se time otvaraju ogromni problemi za buduću praksu policije i pravosudnih organa. Ostalo se i pri pedocentričnom duhu zakona u kojem se roditelji i deca svode na istu ravan, a prava deteta radikalno podižu u odnosu na pravo roditelja da vaspitava decu. Ne postoji ništa nalik članu 371 francuskog građanskog zakonika, koji definiše obavezu deteta da poštuje oca i majku. Štaviše, dete od 15 godina može gotovo sve, uključujući i to da samo bira gde će se i u koju srednju školu upisati (!), da daje pristanak na medicinske zahvate, da odluči da li će i kako održavati odnose s roditeljem s kojim ne živi!
Svojevremeno sam objavio tekst o deci koja maltretiraju roditelje, a batine sam popularisao kao bitan povremen i lekovit deo odgoja svakog deteta. Kao da sam čačkao mečku i razdražio najdugovečniju srpsku komisiju. Čini mi se da u toj komisiji sede bolećive deke i bake koje nisu napravile razliku između zlostavljanja i sporadičnog pedagoškog kažnjavanja deteta. A povremeno stižu dušebrižne depeše iz belog sveta da se prilagodimo. Nema veze što depeše ne stižu i u SAD, jer tamo ni u jednoj državi nisu zakonski zabranjene pedagoške šljage. Uostalom, sve važne stvari u Srbiji su sređene, te roditelje nema šta drugo da nervira pa onda moraju bes da iskaljuju na deci...!
U predvečerje još jednog besmislenog zakona kod nas, ja sam iskoristio priliku da, nekažnjeno - novim kaišem - regulišem Konstantinovo ponašanje. Doduše, zamerio se majci pa je ona zbog ponovljenih bezobrazluka dva puta plakala... Obećao sam barabi da će dobiti batine bude li majku još jednom rasplakao. I - to se i desilo. Plakao je, ali s njim i najdraža žena na svetu, koju sam zatekao pred vratima poprišta kako, brižna, prisluškuje. „Da li ga je mnogo bolelo?" Daleko manje nego što urla, pomislih, ali oćutah.
Tek, vratila se harmonija, bar nakratko, a Unicefov štićenik sad ustrepti i kad se uhvatim za kaiš da namestim pantalone...