KOLUMNA, MAGIČNI ĆIRA: Teorija i praksa zavere

Sačekao sam da se nakon „istorijskog događaja" akteri izduvaju i da stvari odleže kako bi se pozadina „fenomena" iskristalisala. Avaj, i posle nekoliko nedelja sve je ostalo isto tako providno, ponižavajuće jasno, kao i one revolucionarne noći kada se dogodio raskrinkavajući prevrat. Ipak je takav karambol moguć samo u fudbalu.

Deluje paradoksalno, zvuči neverovatno, izaziva nemoguću mešavinu gorčine i gneva koju mogu da osete jedino marginalizovani autsajderi, gubitnici po difoltu, i svi oni beskorisni bednici koje je Marks poetski opisao kao „suvišne ljude". A opet ti suvišni ljudi čine glavninu publike za svaki spektakl. Od kojih se jedan dogodio pre nekoliko sreda u glavnom gradu Katalonije. Štaviše, revanš meč Barselona - Pari Sen Žermen pretvorio se u evrovizijski 6. oktobar! Eto zašto je fudbal „najvažnija sporedna stvar na svetu" i zašto je najomiljenije oruđe manipulacije „ekipe s Volstrita"; jedino sportsko rmbačenje koje je steklo status (visoke i niske) umetnosti - od onog dvorskog do onog krpenjačkog što se kotrlja u blatu kolonijalnih zabiti.
Najpre smo, 13 dana pre „događanja elite", imali generalnu probu u Parizu, koja se, spontano kao heroinomanska dijareja, izrodila u mondijalistički 5. oktobar, i to da čudo bude veće - bez ikakvog dokazanog učešća slobodnih radikala iz demokratizovane Udbe (sada znane pod imenom Otpor). Bilo je dovoljno pustiti famozne „fudbalske umetnike" iz Barselone da izumetničare fudbalsku igru i tako popiju četiri komada - naravno da im nije palo na pamet da šutnu loptu na protivnički gol jer to je tako banalno i ne odgovara tika-taka-ringe-raja-hopa-cupa stilu koji neguje nadaleko poznati folklorni ansambl iz Katalonije.
Pretpostavljate da je katastrofa izvikanih Barsinih manekena izazvala provalu oduševljenja među fudbalskom rajom diljem ovozemaljskog, ratovima i kapitalizmom izmrcvarenog i pokopanog sveta. Razlog je prost koliko i ljudska potreba za detinjastim igrarijama: i najmrtvosaniji prosjaci odavno znaju da je Barselona, pre svega i iznad svega, politički projekat s višestrukim bojevim ciljevima, koji svoju fudbalsku legitimaciju duguje Johanu Krojfu. Najveći fudbalski vrač, nakon što je u finalu Svetskog prvenstva 1974. u Minhenu shvatio mehanizme koji doista pokreću i obrću fudbal, u duhu holandskog kalvinizma potpisao je prvi milionski ugovor s multifantomskim menadžmentom Barselone. Kasnije su njegov primer sledili mnogi drugi fudbalski akteri: igrači i sudije, sponzori i donatori, treneri s licencom i dozvolom kretanja u zatvorenom prostoru, lovci na talente, lovci na neprilagođene navijačke ustanike, inspektori UN za razoružavanje i naoružavanje, agenti NATO za saradnju sa FIFA i UEFA, i svi ostali faktori koji oblikuju bajkoliku stvarnost.
Otuda se evolucijom nafte u plivajući kurs dolara, koju je pratila transformacija kalašnjikova u uzije, s vremenom razvila, a onda i ustoličila „Barsina škola fudbala". Beše to, a i ostade, „tradicija" koja se zasniva na pobeđivanju uz poklonjene golove, izmišljene penale, isključivanje protivničkih igrača i ostali spektar finesa.
Ni kraljevska prevara zvana Real, niti njihov poslodavac - kralj Španije bez Gibraltara - nisu uspeli u decenijama naganjanja i preganjanja da neutrališu Barsin „magnetizam". Moć se prividno selila kao dvorski nakit, ali je uvek završavala u loži za koju ne postoje pozivnice. Mnogo je kraljeva, još više prestolonaslednika, ali samo je jedna „ekipa s Volstrita". Vreme zvano „istorija" pokazalo je ko su najveći majstori u sakrivanju lopte od sefa do sefa.
Imajući sve to na umu, revanš meč između „ukorenjene" Barselone i „novokomponovanog" Pari Sen Žermena unosio je među pravoverne fudbalske zanesenjake ogromnu količinu zebnje, bez obzira na prvobitnih 4:0 za galske petliće. I već na početku je zakukurikao alarm na uzbunu nultog stepena! Čim je sudija dunuo u pištaljku, čitava odbrana PSŽ-a je počela da igra lastiš, u visini kolena, i dok su stigli do ramena, uspeli su da dodaju loptu Suarezu, koji ju je glavom ugurao preko pogurenog protivničkog golmana Kevina Trapa, koji je od tog momenta ostao u istoj zamišljenoj pozi. Kada se slična scena uskoro ponovila - ovog puta je odbrana PSŽ-a igrala klikere, i po zemlji ćušnula loptu u sopstvenu dostojanstveno i permanentno nebranjenu mrežu - baš je zamirisalo na golemu kaku! Predvidivo, usledio je školski primer virtuelnog penala i umetnici iz novokosovske Katalonije već su prednost gostiju smanjili na samo jedan gol.
A onda je drugi Urugvajac na meču, dugokosi Kavani, slepački, u samoodbrani, nabo loptu koja mu je natrčavala tačno u rovito koleno i - zabio golčinu pravo među oči mrtvom Avelanžu i poluživom Blateru! Berza je hitro i burno reagovala: dolar se povukao iz Mosula, nafta iz Bengazija, opijum iz Kabula.
Budući da se Barsina raspadnuta igra nije imala kud više raspasti, neodgovorni Kavani uskoro se suočio jedan na jedan sa katalonskim golmanom. No, ovaj put, mudra glava preuze komandu te iskusni centarfor laganim ali preciznim udarcem pogodi u kopačku švapski spokojnog Ter Štegena. A onda se na još većoj muci nađe štiglicasti Di Marija, koji u strahu da slučajno ne promaši golmana Barselone - iako su se gledali oči u oči - šutnu loptu nekoliko puškometa daleko od gola protivnika.
Nakon toga je sve ponovo krenulo putem programirane slave i nezaborava u trajanju od sedam minuta i tri gola. Najpre je Nejmar izveo slobodni udarac dok je nepomični, koncentrisani golman PSŽ-a u sebi prebrojavao koliko još knjiga Anrija Levija nije vratio u zavičajnu biblioteku pa nije ni primetio da mu je lopta prozujala pored glave. Zatim se dogodila repriza virtuelnog penala, da bi u zaustavnom vremenu kompletan tim PSŽ-a vrlo uigrano pobegao od lopte ostavljajući rezervistu Portugalca (desetka za političku korektnost!) da ćušne loptu pored samospoznatog statiste čiji se bitak odaziva na ime Kevin Trap.
Eto, ovo vam je najsažetiji opis najsramotnije utakmice ikada odigrane u modernoj i postmodernoj istoriji fudbala. Bez ijedne izrađene akcije, bez ijedne iole opasne šanse, ama bez ijednog čestitog udarca u okvir gola - šampionski neverovatna Barselona dade šest komada i plasira se u četvrtfinale Lige šampiona.

Revanš meč Barselona - Pari Sen Žermen pretvorio se u evrovizijski 6. oktobar

E sad, budući da je svetska armija (inače navijački paranoičnih!) fudbalskih zavisnika tako otvoreno namagarčena - šampioni fudbalskih pučeva unapred su razradili „izlaznu strategiju" kako bi imali alibi kojim će nas tešiti i u penzionerskim danima, mudro zaključujući da se ovakva bahata lakrdija ne zaboravlja ni u stanju demencije.
Tako je nakon dva-tri dana slavljenja neviđenog čuda, plasiran jedan interesantan detalj koji je trebalo da čitav spektakl učini apsolutno verodostojnim. Naime, u medijima je osvanula vest kako je bivši glavni pariski pandur za obojene i premijer za bele Francuze, velečasni Nikola Sarkozi bio prisutan u svečanoj loži te je u trenutku kada je Kavani slučajno dao gol Kataloncima ustao i uskliknuo „Viva Madrid!" Što je razbesnelo druge počasne goste, od kojih su neki, navodno, čak hteli da nasrnu na frankističkog francuskog političara, pa su ga „zvanična lica" zamolila da napusti stadion jer je uvredio separatističke emocije visokih rukovodilaca Barselone.
Zatim je u javnost izašao i vlasnik PSŽ-a, prozapadno doterani i uglađeni Arapin koji zna da razlikuje Mosad od KGB-a budući da predstavlja sve tri strane na sve četiri strane sveta. Elem, odmereno glagoljivi „predstavnik vlasničkog konzorcijuma" je kazao kako će i dalje ulagati pustinjski keš u PSŽ, te da trener Emeri ostaje na klupi (uprkos tome što je tako loše odglumio razočaranje, a naročito ono bacanje u očaj prilikom šestog primljenog gola - njegov mavarski kez su mogli da vide i najpijaniji učesnici rijalitija na srpskim kabloidnim televizijama!). Da, gazda je diplomatski produmao i nešto o „kontroverznim" sudijskim odlukama, koje su, eto, verovatno oštetile njegov klub, ali mu nisu okrnjile ugled.
Da bi predstava bila potpuna, ubrzo se pojavila i zvanična žalba PSŽ-a upućena Fudbalskom savezu Srbijice, u kojoj su pored teksta pisanog u desetercu dostavili i kompjuterske animacije spornih momenata - izbrojali su čak 16 sudijskih grešaka. Ali se nisu setili da dostave i snimke primljenih golova: nema tog kompjutera koji bi prikrio sklanjanje od lopte i Barsinih napadača...
I tako je dovršena tranzicija kopački u bosonoga stopala, odnosno mutacija fudbalera u baletane koji na travi igraju „Labudovo jezero", uz labudovu pesmu u izvođenju hora „Mesijanci".
A kada revizori podvuku i razvuku crtu - stanje ostaje obrtno koliko i fiksno. Multiarapski polit-biznismen je dobio nekoliko milijardi (dolara, naravno, samo se oni računaju u ozbiljnom svetu!); Mister Uefko i Mister Fifko su ubrali višestruko veći broj milijardi, shodno hijerarhiji. A „ekipa s Volstrita" je preko Barsinog žiro-računa oprala preostalu zaostavštinu Pabla Eskobara, Džona Gotija Prvog i Borisa Jeljcina Drugog, usput uplativši bakšiš Mesiju, Nejmaru i ostalim superstar-prevarantima kako bi imali čime da „kompenzuju" robiju na koju su osuđeni zbog neplaćanja poreza i utaje prihoda od reklama.
Na kraju priče, pošto ništa od fudbala nije ostalo, prelazimo na teren filmskih mitologija. „Sen Žermen" je nekada davno bio jedan od najprestižnijih pariskih klubova gde se svirao vrhunski džez za slavnu umetničku klijentelu, koja nije glumila goste, već se opijala od zore do zore, ne preskačući matine „tačno u podne". Čuveni filmadžija Žan-Pjer Melvil rado se prisećao kako se u „Sen Žermenu" sjajno provodio u društvu Đanga Rajnharda i Žilijet Greko. Ovaj detalj ne pominjem slučajno. Vidite, za onu blamantnu utakmicu u Barseloni - Godar bi uskliknuo da je to „karnevalska subverzija", Šabrol bi je opisao kao „intrigantni krimić", dok bi Trifo u njoj video „dramu odrastanja". Jedino bi veliki Melvil prezrivo odmahnuo rukom i procedio: „Loša režija".