KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Bog i Praško proleće

I dođe taj upad bratske nam Rusije u Češku, tenkovi brundaju po uskim praškim ulicama, ceo svet u šoku, a s njim i naše rukovodstvo, strah se uvukao u guzice i, šta? Pa partijski sastanci, naravno...

Znam da ste to odavno zaboravili, pa da vas podsetim. Sovjetske trupe, zajedno sa trupama Varšavskog pakta, ušle su 20. avgusta 1968. godine u Prag i završile ono što se zvalo Praško proleće, a što je trebalo da promoviše socijalizam sa ljudskim likom i oslobodi i Čehe i Slovake one vrste ideološkog jarma koji im je nametnut kada je, posle Drugog svetskog rata, njihova zemlja smeštena, dogovorom velikih, u istočni blok.

I kakve to veze ima sa nama koji smo i tada, kao i sada, bili negde između, ni istok ni zapad, večno zbunjeni i nedefinisani.

E pa, ima, bar kada je o meni lično reč. Evo kako: Pričao mi je otac, a ocu sam verovao, da smo imali rođaka u Šapcu. Bio u partizanima - mobilisan, kao što je red - pa se posle propio (a ko u mojoj familiji nije) i tumarao tako po šabačkim bircuzima, neki put psovao Tita, pa ga smeštali u zatvor da se otrezni i prevaspita. A član partije je bio, i pijan i trezan, kao i svi drugi.

I dođe taj upad bratske nam Rusije u Češku, tenkovi brundaju po uskim praškim ulicama, ceo svet u šoku, a s njim i naše rukovodstvo, strah se uvukao u guzice i, šta? Pa partijski sastanci, naravno.

Da se obavesti članstvo, da se edukuje narod, digne moral, pripremi zemlja za svaku eventualnost.

I sastane se tako i Osnovna organizacija Saveza komunista mog rođe, i dođe i on, trezan, bar tako je moj otac tvrdio, i krene da sluša. A partijski sekretar sve po redu.

"Drugovi... sovjetski tenkovi... trupe na mađarskoj granici... Ujedinjene nacije... tuđe nećemo, svoje ne damo... moral... pripreme... narodna odbrana... civilna zaštita..."

I šta da vam pričam. Javi se moj nesrećni rođak za reč kada je došla tačka "razno" (a garant je nešto popio, sramota mog ćaleta bilo da prizna) i kaže: "Druže sekretaru, imam pitanje."

"Kakvo, druže?", kaže sekretar i onda nastane pičvajz o kojem sam i hteo da vam pričam.

Ovako: Moj rođak: "Druže sekretaru, vi znate da sam ja bio na Sremskom frontu."

Sekretar: "Znamo."
Rođak: "Mobilisali me..."
Sekretar:"Nećemo, druže, sada o tome."
Rođak: "Dobro, ali jesu me mobilisali, šta ću ja... Nego tamo, da vam ja kažem, šapku iz rova nisam mogao da pomolim. Biju Nemci, lete glave, prska krv..."
Sekretar: "Druže, to je bila naša velika pobeda, nemojte tako..."

Rođak: "Neću, neću, nego samo da vas pripremim. Ležimo mi tako, trese nas strah, kada jedne noći krene nešto da brunda, urla neki motor, te mi pogledamo, kad eto ga jedan ruski "zis", kamion onaj sa ceradom velikom. I ispadoše iz kamiona dva Rusa, pijani ko letve, svukoše onu ceradu, pojaviše se neke cevke, pa kad krenu vatra iz njih. Grmi, seva, vrišti... Šta da vam kažem, sekretaru. Nikada toliko mrtvih u ratu nisam video ko Nemaca, sledećeg jutra."

Sekretar: "Druže, ne znam zašto ste sada to potegli..."

Rođak: "Pa da vas pitam."
Sekretar: "Šta?"
Rođak: "Pa da zovete u Moskvu."
Sekretar: "Šta?! Koga da zovem?!"
Rođak: "Pa Moskvu!"
Sekretar: "Zašto Moskvu, pobogu?"
Rođak: "Pa da vidiš, mili, da li su ova dva još živa."
Sekretar: "Zašto?"
Rođak: "Kako zašto? Pa ako jesu, ja sa njima ne ratujem, evo da ti kažem."

Nikada duže, jadni moj rođak, u zatvoru nije bio nego posle toga. Rekli - defetizam i podrivanje partijskog morala.

Posle je umro, ime sam mu zaboravio, a i pitanje je da li je uopšte bio rođak ili je Pravdoljub, moj otac, to čuo u kafani, nema veze, ko rođaka ga doživljavam i setim ga se svaki put kada neko pomene Praško proleće.

I podsetim se da su se ljudi nekada, nečega, plašili, s pravom. Neko Rusa, neko Boga, čega god, ali se bar malo pazilo na ono šta može da ti se desi.
A onda se okrenem oko sebe i vidim tu zastrašujuću činjenicu.
Danas niko više ne jebe živu silu.
I ozbiljno se toga uplašim.
Bićemo kažnjeni, videćete. Zbog podrivanja.
Morala.}