KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Gluve kučke

Pazi sad. Marta dobila keca, pardon, dva komada. Relja sve ocene koje je dobio, od dvojke do četvorke, povećao, obaveštavajući nas o njima, za po jedan poen, drugim rečima, slagao kao pas. Aljoša vežbao kod mene srpski za pismeni i napisao nešto što niti sam mogao da pročitam, niti da razumem.
I naravno, šta sam posle svega čuo?
Pa čuvenu rečenicu - ti si kriv pošto im mnogo popuštaš.
Ma, leba ti. A sve one lekcije koje im držim, a oni gledaju kroz mene. I sve velike priče koje sam im ispričao, a oni opet gledaju kroz mene. I sve pretnje koje sam izrekao, i ni u jednu nisu baš poverovali. Pominjao sam i fizičku silu, to jest njenu primenu, i opet ništa.
Tako, obrni-okreni, i jesam kriv. Pre svega zbog mog groznog odnosa prema školi, u koju ič ne verujem, što jeste, verovatno, pogrešno, ali je u mom slučaju tako, i šta sada da radim.
I bio sam deset puta gori od njih, možda i svih sto puta, pa mi se posle ništa nije tako strašno desilo, ali kada tu činjenicu istaknem kao argument, Marija odmah drekne - ti si jedan od milion, vidi kako su prošli tvoji drugovi, i ja šta ću, pokrijem se ušima i ćutim, jer jesu mi drugari nastradali, manje-više zlom sudbinom nego što su stvarno zaslužili.
Recimo, moj Ćko-mi, koji je probao sve opojno što na svetu postoji, a jednom je hteo da proba i ono najcrnje, pa je šibnuo neku mešavinu svega i svačega u venu, da se overi zauvek, i vidi tu smrt o kojoj je toliko čuo, a kada se probudio, kroz par dana, nasred Zemunskog groblja, špric mu je virio iz ruke.
Pu, pu, pu, rekao je Ćko-mi, ko me uroči kur mu oči, tri prsta od mene krsta, tri koraka nazad, i nastavio kroz život, na isti, opojan način, nastavljajući da proba sve što mu je dopalo pod ruku.
I eno ga sada, ne radi više ništa, pomalo je u depri, dune tu i tamo, i seća se našeg zajedničkog detinjstva, i toga kako smo nekada krenuli na neki rođendan, svako sa po čokoladom, i promenili pravac, sakrili se u vešernicu na četrnaestom spratu i poždrali čokolade, ubeđeni da je to mnogo opravdanije nego dati ih tamo nekoj devojčici, odlikašici, čiji su rođendan svi drugi slavili.
Posle su nas tukli, i roditelji, i komšije, i školski domar kojeg su uključili u potragu za dvojicom "nestalih", a ja sam, evo, i dan-danas ubeđen da su nas tukle njihove frustracije, njihova nezadovoljstva, njihova nesreća, neispunjenost, bol i ko zna šta sve još, a o čemu nam nikada nisu pričali.
I ubeđen sam da je Ćko-mi baš zato, zbog svih tih batina, otišao u gudru, ali, opet, uopšte ne razumem zašto nisam i ja. U prvom su me već prebili, kada sam ukrao, ili uzeo neznanjem (stvarno se sada ne sećam) pogačicu više tokom velikog odmora, iz đačke menze, a uz to sam celom razredu predstavljen i kao lopov i kao dete razvedenih roditelja, što je, u tom sistemu, bio veliki greh, Bog zna čiji.
Takođe mi se desilo i da sam, i ne sluteći, dobio jednu od Zmajevih nagrada za pismeni, moja nastavnica srpskog ga je poslala i ne pitavši me na konkurs, ali nagradu nisam primio, niti video Arsena Diklića koji je došao u školu da mi je uruči, jerbo je, po zvaničnom školskom obrazloženju, nisam zaslužio, toliko sam loš bio.
Primila je najbolja učenica iz razreda, a onda sam opet istamburan, jer sam joj, kao pravi piroman željan osvete nad svime što je dobro i svetlo, nasred časa zapalio kosu.
Sve zajedno, uz razne druge dečake, jedva sam završio tu osnovnu školu, pustili me da me više ne gledaju kako palim dnevnike, lomim prozore i bijem decu (i nastavnika OTO-a, koji mi je psovao sestru), unapred ubeđeni da ćemo svi mi, pošto smo loši, tako i završiti.

Znam da su moja deca danas bolja, a da škola nije, i odbijam da istresam na njih svoje frustracije, nezadovoljstvo, nesreću, neispunjenost i bol, i sve ono o čemu nam niko nije pričao, i što mi tada nismo umeli da kažemo

I većina i jeste. Joksa se overio, Srkiju Petroviću puklo i inače preveliko srce, koje je punio raznim gresima, Šeki oprao mozak trodonima i alkoholom i umro sa blaženim izrazom lica onoga ko ništa ne zna, Braca skrenuo, završio u ludari, pa u crkvi, pa pred samim Bogom, Paša stigao do Amerike i tamošnjeg prizona, u kojem mu se izgubio svaki trag, a broj onih koji su se pretvorili tek u bedne barabe ostaje zauvek nepoznat.
E sada, zašto sam se ja okrenuo piskaranju umesto da skončam slavno kao svi ostali moji banditi. Pojam nemam.
Ali znam da su moja deca danas bolja, a da škola nije, i odbijam da istresam na njih svoje frustracije, nezadovoljstvo, nesreću, neispunjenost i bol, i sve ono  o čemu nam niko nije pričao, i što mi tada nismo umeli da kažemo.
Mislim, red je da se tu nešto promeni šta god da ovi odrasli u mojoj familiji o tome misle. I red je da svi zajedno probamo tu decu da čujemo, koliko god inače gluve kučke bili. Na sve što nam se kaže.