NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: KARA SEVDAH

Junak mog detinjstava bio je Milovan Raonić Karson, prvi disk-džokej i pesnik u gradu. Kao student objavio je tanušnu knjigu pesama „Bjelopoljska pisma":
„Skoro će magle i kiše jesenje,
Hadžija spakovao vrtuljke i prodaje kestenje"...
A onda je jednog dana nesrećni pesnik skočio sa četvrtog sprata u nigdinu. Stanovali smo u istoj zgradi, „Sjeničkoj".

Bili smo zulum buljuk mi „zgradaši", kako su nas zvali. Preko puta nas, između pijace i reke, bile su potleušice muslimanske sirotinje.
Često smo se tukli kamenjem. I oni su bili opasna i dobra družina. Najstariji Džinov i Bakov brat, Maco, spasao je mog brata Danka kada je pao s mosta u nabujalu Lješnicu. Moja majka je njegovoj odnela sedam metara platna za stamboli dimije.
Ali smo mi nastavili da se gađamo botašima dok jednog dana nije Gliba Sekulića pogodio kamen u glavu. Dok krv nije potekla. Glibov otac je bio sekretar Gradskog komiteta SK pa je izbila frka.
Najviše sam se družio s Tršom i uvek je ispadao neki belaj kad smo zajedno. Onda su se majke dogovorile da nam zabrane druženje.
Tog dana dobili smo batine Tršo i ja. Tršov i moj stan je delio zid. Nikad neću zaboraviti batine koje smo dobili od Dragice i Vojke kad smo uhvaćenu u pokušaju da ispod kreveta probijemo zid kako bismo mogli da se družimo.
U pletari oblepljenoj blatom živeo je Sako, moler.

Njegova kuća je bila poslednja do reke.

Nalazili su ga pored prašnjavih bjelopoljskih džada kako pijan spava sa čvrsto stisnutom flašom rakije u ruci. Išao je u molerskom okrpljenom odelu na kojem su bili tragovi svih boja. Pio je danima pre nego što bi se pogodio za posao. A pogađao bi se samo kad mu nestane para za rakiju. Ipak su ga svi rado unajmljivali jer je bio najbolji i najbrži moler u gradu. Kuća je iza njega ostajala čista i domaćice su znale to da cene.
Dok ne bi zapevao, mucao je, ali kad počne da peva, pevao je najbolje od svih. Pevao je stare pesme iz kasabe, od kojih mnoge niko sem njega nije znao. Sedao je na doksatu potleušice nagnute nad rekom Lješnicom, koja je proticala kroz varoš. U smiraj dana slušali su ga svi koji su prolazili ulicom pored „Sjeničke zgrade" prema Domu zdravlja.
Mnogo je vode Lješnicom proteklo, skoro pola veka, ali se Sakove pesme sećam.

Saka smo se svi pribojavali.
Bojali smo se njegovog kara-sevdaha.
Kad bi zapevao „Svuđe kiša, svuđe blato" ili „Niz polje idu, babo, sejmeni", zastajkivali su prolaznici, a mi smo prekidali igru i slušali ga.
Predratni levičar, ali ne i komunista, profesor matematike Miloje Dobrašinović, po kome gimnazija u Bijelom polju nosi ime, iznad svega je voleo šah.
I pobeđivao je sve osim Saka.
Pričalo se po čaršiji o njihovim čuvenim partijama.
„Mmm... mat... matora drtino, nije ti ovo matem... matika", rekao je Miloju Sako, dobrano podgrejan rakijom, bez koje nije mogao da zamisli život.
Mogao je Sako i mnogo više i mnogo bolje, ali sem šaha i pesme ništa nije moglo da probudi u njemu onu iskru života neophodnu da bi se živelo. Da li je imao žene, ne znam, jer je ili nikad nisam video ili je zapamtio nisam.
A onda se začula kuknjava od preko puta.
Iz naherene pletare istrčao je Sako sa dva noža u vratu. Pokušao je da se zakolje.
Po molerskom odelu je šikljala krv.
Srušio se tu pred našim nogama.
Dom zdravlja je blizu i neko je otrčao po hitnu pomoć. Okupili su se ljudi, a mi smo se provlačili između nogu da vidimo šta se desilo.
Stavili su ga na nosila i odneli.
I preživeo je.
Preživeo je zabadanje dva noža u vrat.
Tada sam prvi put video zaklana čoveka.
Samo što više nije ni pio ni pevao.
„Šta je to bilo, Sako?", pitali su ga.
„Kkk...ara sevdah, kkk...omšija", odgovarao je i povlačio novi neočekivani potez na tabli sa šezdeset četiri polja.
Retki su bili oni koji su se usuđivali u šah klubu da sednu s njim za tablu.
Posle toga smo se preselili u Prušku, deo gde je živeo otmeniji svet, ali ja nikad nisam prežalio stan u „Sjeničkoj zgradi" i zaboravio Miška, Moka, Trša, Baka, Džina, Mitra, Teru... Niti sam prestao da budem „zgradaš". Džin i Bako su poginuli u kafanskim tučama. Kečo Heldić je izučio piljarski zanat na pijaci i otvorio prvu pa drugu piljaru u gradu. Kažu, napravio je milion evra.
Dobio sam skoro pismo u kojem me podsećaju prijatelji iz „Sjeničke" da bi valjalo da i o njima nešto napišem.