URBANE LEGENDE, NEBOJŠA JEVRIĆ: Šegrt

Foru sam kupio u novopazarskom hotelu „Vrbak“. Došao sam da noćim, naneo me put, i izvadio ličnu kartu. Umesto ključa, dobio sam račun za noćenje.
„Zar se ovde ne plaća ujutru?“

Recepcionar je izvadio iz fioke svežanj ličnih karata vezan gumicom.
„Svi ovi su noćili u ovom hotelu i ostavili ličnu kartu.“
Bila je tu i lična karta jedne naše poznate glumice. Sad je to žena u godinama pa joj ime ne pominjem. Platio sam račun, ali i pazario foru. Bilo je to proleće davne 1978. godine.

Nekim noćnim autobusom stigao sam na svadbu kod slikara Zlaje u Markovac. On me je čekao kod „Staroga hrasta“. Prvo me je odveo da se obučem. I njegovi i mladini su radili u Parizu. Bili smo iste visine, i Zlaja mi je dao belu košulju „pjer karden“, pantalone i, povrh svega, mašnu leptiricu. Ja sam mu bio jedan od „mladoženskih“ (mladoženski, mladoženjini jarani, nosili su peškire zakačene zihernadlom na leđa; oni su čuvali mladu i mladoženju, što je običaj iz babazemana kada su se mlade otimale...). Ostao sam tri dana na svadbi, a onda za Beograd, za Beograd...

Pravac Knez Mihailova. Tu vidim Micu Slikaricu, koja se najboljoj drugarici poverila da joj ličim na grčke kurose. A verna drugarka odmah obavesti ČOS i bezbednjake rimovanog puka „Sava Savanović“. Istog dana sam imao informaciju na stolu i samo čekao priliku da je zgrabim. Bio sam mlad i, da prostite, lep. Izbrijan. Još me Zlaja skockao.

Krenuli smo prema Terazijama. Nije nam trebalo dugo da se dogovorimo. Ubedio sam je i ona je bila spremna da krene sa mnom. Kako nisam imao para ni na piće da je povedem, kako nisam znao ni gde ću zanoćiti, na um mi je pala genijalna ideja. Inače sam po prirodi genije. Uzeo sam sobu u hotelu „Moskva“. Delovao sam pristojno i nisam izazivao nikakvo podozrenje. U sobi je bio bife sa svim vrstama pića. Počeli smo sa „čivasom“, a završili sa šampanjcem. Kad smo sve popili i izigrali se do mile volje, ja sam zaspao, a Mica Slikarica se obukla, pokupila blok i crteže kojima sam se divio i nestala iz sobe i hotela.

Probudio sam se pred zoru. Stomak mi je goreo. Morao sam nešto da popijem, a u frižideru nije bilo više pića. Iz bezbednosnih razloga odlučio sam da se udaljim s licinog mesta. Obukao sam se i zaputio prema Tašmajdanu. Bilo je to teško vreme za nas pijaniste, što bi rekao Avijatičar. Jedina kafana za koju sam u to vreme znao da radi bila je „Poslednja šansa“.

Ušao sam u „Šansu“ s nadom da ću pronaći nekog poznatog kome ću se privaliti za sto. Na patosu je ležao čovek u uniformi rečnog kapetana i recitovao. U tom času je upala patrola. Počeli su sve redom da legitimišu. A moja osobna dvosobna lična karta ostala je za uspomenu na recepciji „Moskve“. Kupili su uglavnom robove iz Padinjaka puštene za vikend koji su se zapili i zaboravili u mardelj da se vrate. Bacio sam se pored kapetana na patos pun ispljuvaka i pikavaca i počeo i ja da recitujem moju pesmu „Pijana zora“, koju je mnogo godina kasnije uglazbio Aleksandar Simović. (Koga ne mrzi, neka je potraži na „Jutjubu“.) Kad su čuvari reda došli do mene, kapetan je intervenisao. „Obustavi. On je moj šegrt!“

Bio je to pesnik Libero Markoni, Slobodan Marković, legenda Čubure. Opasnost je prošla i uskoro smo sedeli za stolom Miša Bereta, direktor „Elektronske“, Zoran, pevač iz KUD „Elektronska“, Libero i ja. Pili smo kao pruski oficiri. Do dna. Zoran je pevao. Kad slavi, Merima Njegomir zove Zorana da peva. Plaćao je Bereta, čiji smo osamdeseti rođendan ove godine proslavljali čitavog marta u „Ludoj kući“, a onda u „Znaku pitanja“. I on je nosio leptir-mašnu. Libero se ubio ko lila i zaspao za stolom.

U „Šansi“ je bio fajront. Ciganin „taksista za teret“ s biciklom koji je radio na Kaleniću i poznavao Libera ponudio se da ga preveze do kuće. Jedva smo ga utovarili u trokolicu i sva trojica krenuli ka Liberovoj kući. Otvorila nam je peta po redu Liberova žena. Nas dvojica smo ga pridržavali, a Zoki je zvonio na vrata.
Gospođo, evo doveli smo vam muža!“

Gospođa Markoni je bila samo u spavaćici. Zalupila nam je vrata pred nosom i ljutito odbrusila. „Nije to moj muž!“ Opet smo utovarili Libera u trokolice i vratili se do „Zelengore“. Počinjao je novi dan. Sutra ću kod Miše Berete na Frušku goru. Tamo provodi penzionerske dane. I još pije vinjak. Dupli!

Slobodan Marković - Libero Markoni odavno se preselio u legendu. Seća ga se još samo neki ostareli Čuburac. A i Čubura, ona Čubura o kojoj je pevao Libero Markoni, odavno ne postoji.
Mica Slikarica živi negde pod krovovima Pariza. „Poslednja šansa“, noćobdijska oaza u urbanom Beogradu, zatvara se pre ponoći.