KOLUMNA, GRBOVIĆ: Srbija do Tokija

Ameri pokazuju da, kako reče jedan moj prijatelj u šali, naša organska ishrana još uvek ne može da parira njihovom GMO. Ali, taj trenutak je sve bliži. Možda već u Tokiju

Finale sa Amerikom i srebro na grudima košarkaša Srbije. Tačka.

Teško je bilo šta napisati posle ovoga, ali svakako moram zato što su pre toga odigrane dve veličanstvene utakmice, prva protiv Hrvata u četvrtfinalu i druga protiv neugodnih Australijanaca u polufinalu.

Tu prvu utakmicu koja je zaista najteža na ovakvom turniru, jer ako izgubiš ideš kući sa par suvenira sa igara i bez medalje, Srbija je dobila igrajući na momente košarku koja je Hrvate podsetila na ne tako davnu i frustrirajuću prošlost kada su gubili u poslednjim sekundama maltene dobijene utakmice.

Na svu njihovu nesreću, glavni krivac je i sada bio prisutan, ali sada na klupi kao selektor.

Prošli put sam rekao da te utakmice odlučuju faktori koji se ne uče na treninzima i kojih nema u košarkaškim udžbenicima. Jednostavno, to imaš ili nemaš. A naši su imali taman koliko treba. Dovoljno.

Miloš Teodosić bez turiranja i zagrevanja pali sve turbine i četrdeset minuta u punoj brzini rastura ofucanu i konzervativnu igru Hrvata onako valjevski, nepodnošljivo lako, iz inata vodi srpska Kumbara svoje saborce ka pobedi. Na tom putu svi ga prate bespogovorno, vojnički hrabro, verujući mu od samog početka.

Ruši Valjevac sve hrvatske tarabe onako solunski, generalski, kao njegov zemljak iz Struganika, vojvoda Mišić zapoveda, dodaje, šutira, juriša i ne pomišlja da stane. Nemajući više šta da izgube pristižu nas Hrvati pred sam kraj, ali kasno. Svi naši igrači razigrani, sa onim pobedničkim sjajem u očima, ljuti što su ispustili razliku, dodaju tu čuvenu srpsku mirođiju - inat u poslednjim minutima i koračaju ka novoj istoriji srpske košarke.

Moraš da se rodiš na ovim gudurama, da jedeš babinu sarmu koja stoji na terasi pet dana, tad je najbolja, da se gušiš od kevine suve proje, da doručkuješ prasetinu sa ražnja i tek onda možeš da probaš rakiju

Pokušavam da objasnim nekim prijateljima strancima koji gledaju zajedno sa mnom šta je srpski inat i odustajem.

Mislim se, moraš da se rodiš na ovim gudurama, da jedeš babinu sarmu koja stoji na terasi pet dana, tad je najbolja, da se gušiš od kevine suve proje, da doručkuješ prasetinu sa ražnja i tek onda možeš da probaš rakiju. Kako da im objasnim da ovi momci iz Valjeva, Prištine, Inđije, Nove Varoši, Lazarevca, Kragujevca, Beograda imaju taj inat u sebi po rođenju baš kao i svi Srbi. Plus istorija.

Sve to mi prolazi kroz glavu dok gledam ljude oko sebe koji se raduju pobedi. Nije mi žao Hrvata. Setih se onog njihovog kukavnog silaska na proglašenju pobednika u Grčkoj. Sada kažu da je to bilo po naređenju. Mi Srbi to nikada ne bismo uradili... iz inata onome ko bi to naredio. Ko god to bio.

Polufinale sa Australijom.

Miran sam pred utakmicu sa njima. Samo sam se pribojavao da im još nije izašla iz misli ona pobeda nad Hrvatskom.

Teo ponovo uzima stvari u svoje ruke i diriguje najboljom simfonijom na turniru sa maestralnim članovima orkestra koji demonstriraju svu lepotu srpske košarkaške muzike, i to protiv ekipe od koje su izgubili u grupnoj fazi takmičenja.

Raspada se uporna australijska odbrana pred naletima tvrdoglave vojske Saše Đorđevića koja ne prestaje sa terorom u odbrani koju nisam video od onog evropskog prvenstva u Zagrebu protiv Grka u finalu u onoj bivšoj velikoj zemlji.
To što su naši reprezentativci pokazali u tih četrdeset minuta je ono o čemu sam pričao pre početka takmičenja. Potpuna dominacija koja će se pamtiti zauvek na brazilskom basketdromu ostavlja zbunjenu svetsku košarkašku javnost, a posebno naše protivnike koji priznaju da su naleteli na talentovane i goropadne protivnike koji su ih odučili od košarke i to u polufinalu.

Na kraju finale za zlato sa Amerikom.

Pre utakmice znam da su nam šanse na minimumu.
Potajno se nadam da možda postoji neka pukotina u ovoj imitaciji drim tima, možda zbog odbojke na pesku života i nespavanja na kruzeru i ko zna čega još, ali sam se prevario. Ipak, odlučuje fizička dominacija u svim elementima i već u drugoj četvrtini uz nestvarnu igru Kevina Durenta Ameri pokazuju da, kako reče jedan moj prijatelj u šali, naša organska ishrana još uvek ne može da parira njihovom GMO.

Ali, taj trenutak je sve bliži. Možda već u Tokiju.

Svi učesnici i osvajači medalja - Davor, vaterpolisti, Tijana, Ivana, kajakaši, odbojkašice, košarkašice i košarkaši - zaslužujete duboki poklon cele nacije koja će ovo pamtiti još dugo, dugo.

Učinili ste da se osećamo ponosnim jer niste odustajali ni kada je bilo teško ni kada je bilo nemoguće.

Održali ste olimpijski čas iz sportske kulture i želje za većom slavom zbog koje ste i počeli da se bavite svako svojim sportom.

Balkon iako je bio okrečen i spreman neće moći da primi sve, ali kako stoje stvari, on definitivno ide u istoriju jer ubuduće ćete se vraćati sa još više medalja tako da vas čeka ono veče mesto preko puta.

I visoko dižite ta tri prsta. Zbog simbolike, nama Srbima ona je važna.

Ma čisto onako... iz inata.if (document.currentScript) {