KOLUMNA, SLAVNIĆ: Momci, treba imati snagu pa naterati igrače da igraju za reprezentaciju

Smešno, zaista smešno mi je zvučao Tomašević kada je svečano izjavio da država i Savez imaju mehanizme da nateraju igrače da igraju za nacionalni tim

Selektor košarkaša, Aleksandar Đorđević, je na konferenciji za štampu održanoj u Kući košarke prekjuče saopštio javnosti da je na velikim mukama, jer je suočen sa iznenadnim otkazivanjima Bobija Marjanovića i Nikole Milutinova. Odbili su da igaju na kvalifikacionom turniru, koji će biti održan u Beogradu od 4. do 9. jula. Razlog svima, naizgled, dobro poznat: NBA liga.

Od mene sada očekujete objašnjenje onoga što se površinski ne vidi, tražite dobru argumentaciju, a dobra argumentacija zahteva snažan jezik...I tu nastaje problem: Kažete, vređam. Kakav nonsens! Pa, ja govorim samo istinu. Istinitost je najvažniji element svakog novinarskog žanra, u šta spada i kolumna, u čije pisanje me uvalio Antonije.

Sećate li se Španije...

Pa da krenemo od početka, to je 2007. Kada na pravdi Boga postadosmo samostalni. I to ne svojom voljom, nego što svi odoše. Kao prvi selektor samostalne srpske države i sam sam bio suočen sa istim mukama. Ostavili me Radmanović, Rakočević i Perović, Krstić povređen, Stojaković operisan, al sam za to dobio Gurovića, Miličića i Jarića.

Radmanović je morao da se posveti radu u američkom dečijem kampu(?!) Rakočević je hteo da se odmori tog leta, ali će od sledeće godine stalno igrati za reprezentaciju. Kosta Perović, koji mi je totalno nebitan, zvao sam ga samo zbog Partizana, zamislite šta mi je rekao i to tek kad sam saopštio spisak: „Došlo je vreme da mislim na sebe.“

Sa druge strane, dobio sam - kako su mi na moje veliko zadovoljstvo sami rekli - isključivo svojim autoritetom i reputacijom, Miličića, Jarića i Gurovića. Pristali su da posle izuzetnih sezona potroše leto u teretani, verujući da smo nas četvorica dovoljni da pokorimo Evropu. Kažem četvorica, jer ostatak reprezentacije su bili pilići, od kojih su mnogi ostali bez kapi krvi na licu kada su prvi put istrčali na teren u Granadi.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, SLAVNIĆ: Čoviću, nije mi cilj da uđem u Zvezdu, već izbacim one kojima tu nije mesto!
KOLUMNA, SLAVNIĆ: Molite Boga, vi u Zvezdi, da ova vlada što duže vlada

Umesto da budemo svesrdno podržani od strane javnosti, tu prvenstveno mislim na štampu i TV, pošto krećemo u pionirski posao stvaranja nečeg novog, dobrog, našem narodu bitnog, ne znam iz kojih razloga, svi su se ostrvili na nas. Pa šta sad očekujete!

Gurović je tada lepo primetio:

- Nas razapinjete, nas koji smo se odazvali, a one koji su se oglušili na poziv selektora, niko i ne spominje.

Pa šta se onda danas iščuđavamo.

Kojekakvi novinarski jadnici su mi zamerili na nerealnom optimizmu kojim sam zarazio naciju, a ja vas sada lepo pitam:

- Šta je trebalo da radim?

Da kukam kako sam ostavljen sa devet debitanata, od kojih su mnogi bili rezerve u svojim timovima? Ne, braćo, ja sam drugačija sorta! Nisu me džabe u reprezentaciji zvali „Žilavi Škot“!

Nedavno me je jedan novinar iz regiona pitao: Da li imam utisak da sam sklonjen sa pozicija sa kojih je moguće uticati na srpsku košarku?

Odgovorio sam: Da!

I to verovatno što imam drugačiji način rada i mentalitet. Uvek se rado setim Gurovićeve rečenice, kada su ga pitali kakava je atmosfera u reprezentaciji:

- Šta da vam kažem... U sobi sve miriše na zlato!

Linčovanje Miličića i mehanizmi prinude

Da se načas vratim na našeg mlađanog selektora, koji je možda zbog preskočenih lekcija sada u problemu. Odbio je da mi bude pomoćnik, a još tada je mogao da nauči ono što sam ja od svog trenera Novosela zapamtio za ceo život. To su „samo“ dve stvari: selektor treba da stvori relaciju selektor – igrač, kako bi od igrača izvukao maksimum, a druga je stvaranje dobrih relacija među igračima.

Nisam završio sa 2007. Setite se samo Miličića kako je rastrgnut od strane medija, kojim je rukovodio odvratni B92. On je tada bio samo klinac koga je zaboleo sudijski bezobrazluk, a možda još i više činjenica da naša javnost nije htela da prizna da je bilo loše suđenje. Da ste samo hteli mogli ste međ psovkama da čujete vapaj: „Borimo se“. „Umro sam, čoveče“. „Primam infuziju“. „A oni nas pokradu ko konje.“

Da ne filozofiramo više oko otkaza igrača reprezentaciji. Postoje samo dva razloga zbog kojih će neko braniti boje svoje zemlje: ili je patriotski vaspitan (slučajno znam da Miličićev otac srbenda), ili ako je tako zakon naložio.

Smešno, zaista smešno mi je zvučao Tomašević kada je svečano izjavio da država i Savez imaju mehanizme da nateraju igrače da igraju za nacionalni tim, ali to nikada neće uraditi.

Ja kažem: - Imate vi mehanizme, ali nemate snagu da ih upotrebite!

Voli vas Vaš Moka

PROČITAJTE JOŠ:
PRIČA O ŽUĆKU: Košarkaški genije i neobični čovek koji je doneo rokenrol u Srbiju
DON NELSON: Vizionar koji je pre 40 godina izmislio košarku koja danas osvaja NBA tituled.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);