Scena
03.06.2016. 14:26
ekspres
EKSPRES NA OPROŠTAJU OZIJA OZBORNA I BLEK SABAT: Njihov đavo je ipak bio dobar lik, Kardašijane ćemo im oprostiti
Puna hala u Budimpešti, koju su do pola napunili Srbi, ispratila u penziju najvećeg ludaka svetskog rokenrola. Nedostatak kobaja i menjačnica nije pokvario doživljaj glavnom uredniku Ekspres.net
Za sve nas koji pamtimo neka bolja vremena, kada se cirkalo "zidarsko" ispred dragstora, puštale kose "do pola leđa", nosile martinke, vijetnamke i teksas jakne sa aplikacijama, te vitlalo glavama ("headbangovalo", to se tako kaže) na taktove "Paranoida", ta kišna noć u Pešti je počela iznenađujuće dobro - umesto zombija sa MTV ekrana, senilnog i Parkinsonom načetog starca, čija porodica je utabala staze Karadašianovima na putu do rijaliti slave, na bini se pojavio vitalni 68-godišnjak, opakog pogleda i sablasnog glasa, onakav kakvog ga pamtimo mi malo stariji zaluđenici čvrstog zvuka.
A neko reče i da je Ozi Ozborn, jer tako je ime našega junaka, isijavao više energije nego one 1982, kada je na koncertu usred američke zabiti, onako u zanosu, zubalom otkinuo glavu slepom mišu koga mu je dobacio neko iz publike, misleći, sirota, da je u pitanju gumena igračka.
Razlika između Kardašiana i Ozborna
I zaista, za razliku od ćaleta guzate starlete jermenskog porekla po imenu Kim, naš Ozi, hvalim te Bože(ovo Bože uzmite sa rezervom kad je on u pitanju), nije promenio pol, seksualne i druge navike, glas mu nije mutirao pod dejstvom hormonskih injekcija, pa smo u sumrak, onako pokisli, uživali u muzici koja je nekada na beogradskom asfaltu delila šminkere i metalce, mamine maze i ulične fajtere. Toliko da sam na kraju dobio napad inspiracije da vam to ovde i opišem...
Blek Sabat (Black sabbath) su, kažu knjige, začetnici hevi metala, ne samo ideološki, muzički, sledeći notne sveske, nego i bukvalno; naime, u njihovoj se pesmi prvi put u pop kulturi pominje pojam "heavy metal".
PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, SRĐAN DRAGOJEVIĆ: Zašto su na TV zabranili mene, Acu i “Kakagrad”
Osnovana u Birmingemu 1968.godine, u sastavu Toni Iomi (gitarista), Gizer Batler (basista), Ozi Ozborn(pevač) i Bil Word (bubnjar), grupa je sebi prvo ime, “Polka tulk blues band”, nadenula po nekoj lokalnoj pakistanskoj prodavnici veša. Na kraju su prekrstili (čuj mene prekrstili - krvlju poškropili podno pentagrama!) bend po imenu horor-filma u kome je naslovnu rolu tumačio omiljeni im vampir Boris Karlof, što je odredilo simboliku i ideologiju sastava, svo ono poigravanje sa okultnim i đavoljim u godinama koji slede.
Darkeri usred "ere cveća"
Usred cveća i proleća, te šesetdevete, kada su hipici okupirali svet, a Vudstok postao svetilište, grupa mračnjaka u zadušnoj crnini pojavila se na sceni sa stihovima i rimama koje su odisale jezom, i nečim dotad nečuvenim - teškim, masnim rifom od tri tona koji se danas u muzici zove "đavolji interval", a koji je izmislio, patentirao, i na svom čuvenom "gibsonu" sa krstačama na pragovima odsvirao gitarista Toni Iomi.
"Smučilo nam se sve to što je tada postojalo, hteli smo da budemo drugačiji", izjavio je negde Ozi, prisećajući se tih početaka.
Toliko su bezgranično verovali u njih da im je izdavačka kuća za snimanje prvog albuma iznajmila studio na samo dva dana. Pa šta urade. I uradili su. Pošto im je kritika osakatila prvi album, odmah zatim snimili su i drugi, iz inata. Najveći hit, onaj po kome ih pamte i dan danas, napravili su tako što im je zafalila pesma za album, ostalo još mesta za narezati na vinilu, pa su za 20 minuta komponovali “Paranoid”. Ostalo je istorija…zalivana hektoliktrima maligana, tonama koksa, LSD-a i ko zna čega još, uz povremene incidente koji su ušli u anale rokenrola, poput Ozijevog ušmrkavanja lajne crvenih mrava, kad je već ponestalo kokaina - što je, sve zajedno, i dovelo do raspada benda 1979.godine.
Ups, zaboravih da pomenem da su u međuvremenu prodali 70 milki ploča i proglašeni najboljim hevi bendom svih vremena. Dovoljno?
Pola Srbije i nijedna kobaja
A u publici, na prvom evropskom koncertu oproštajne turneje - pola Srbije, od Ratkova do Niša, mešavina tek propupale mladosti i ocvalog iskustva. Raj za nas in d midl, što smo tek prebacili četiri banke. Prosto ti bude toplo oko srca kad na nekom koncertu nisi najmatoriji očevidac, a ovo je bilo to. Na tribinama “šesetosmaša” koliko voliš, a možda se provukao i neki preživeli hungaro revolucionar iz 56-te. Uostalom, ti mu dođu ispisnici Ozija, Tonija (1948.godište) i kompanije.
Zahvaljujući već poslovičnoj hitrini mađarskih kelnera, koji čašu od 4 deci napune za prosečnih 6-7 minuta, nije bilo šanse da se ko ljudi napijemo u “Laslo Pap” areni (gabarita za par hiljada manjeg od one Beogradske), pa smo do kraja svesni i na nogama uživali u stvarima koje su obeležile odrastanje moje, a i drugih propalih generacija matične nam domovine.
Krenulo je sa naslovnom numerom, a dalje su se ređali sve sami klasici, pravi pravcati "The Best Of Concert", kakav priželjkuje svaki pravi fan. Ništa promocija novog albuma, pa smaranje novim pesmama, nego - udri po hitovima! Redom: “After forever","Into the Void", "Snowblind", "War Pigs", "Behind of Wall of Sleep”, “N.I.B.”…uživancija, more!
PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, NELE KARAJLIĆ: Svi političari u Srbiji glume Tita, ali bezuspješno…
Uz takve epopeje brzo je nestala nervoza i umor zbog kilometara forsiranog marša koji pređosmo u potrazi za najbližom menjačnicom u kojoj možete zameniti evre, novac koji Mađari, iako članovi EU, ne jebu 5%. Ali zato forinte i dalje tretiraju kao Romi dukate na krštenju, nacionalno blago.
Za razliku od peštanskih ugostitelja, koji su se potrudili da nigde u širem centru grada ne možete da pojedete mađarske kobasice ili recimo gulaš(?!), nego morate da pravite kafkijanski izbor između “kineza” i “girosa” (koji ovde zovu, po turski, "kebab"), Ozi & Crew znaju u čemu su najbolji i to nude na meniju i služe za astalom. Rokaj, brale!
Vidimo se - nikad više!
Ozi koji se ne smiruje na bini, začikava publiku kako nije “enaf laud”, ne prestaje da melje u pauzama, a peva kao da je bio na kliničkom brušenju glasnih žica i menjanju krvi (Dobro, na nekoj klinici je sigurno boravio pre ove turneje, ali to je sad manje bitno). Toni, koji svira kao da mu život zavisi, dok Gizer nepogrešivo gađa najdublje tonove, a zver od bubnjara, osim što fizički i stilom neviđeno podseća na Bila Vorda(jedinom odsutnom originalnom članu, zdravstveni razlozi), on udara tako da mu je set bubnjeva posle svake pesme bliže prvim redovima mase, koja se, a šta bi drugo, pali i žari.
Preko “Iron man" i "Children of the grave” stižemo do bisa i “Paranoida”, gde nastaje opšta ludnica. Skače i mlado i staro, škrguću veštački zubi, klepeću kukovi, znoj probija sa sedih čela, hvata se dah ko u ropcu...
A posle bisa, još jedan naklon za kraj i "vidimo se" - NIKAD VIŠE!
Dok je bend nestajao iza zavese, na video bimu je krupnim slovima ostalo napisano "THE END", što je trebalo da znači smo od Blek Sabata čuli šta smo čuli za ovih 48 godina. Momci su nas, istina, kurvinjski ostavili da čekamo godinama na to ponovno ujedinjenje, pa na koncu i turneju, što je sve blagodareći kapricima i zdravstvenim problemima originalnih članova benda stalno odlagano.
Na kraju su, ipak, pokazali da u njima ima manje satanskog nego što se mislilo, bacili sujete pod noge i rešili da krenu na još jedan đir po svetu, poslednju turneju koju su baš tako i nazvali - "Početak kraja"("The Begening of the End"). Fala im na tome. I slava.
Njihov đavo je, kad se na kraju osvrnem, ipak bio dobar lik. Zbogom ostaj, Blek sabate! if (document.currentScript) {
Komentari
