Kralj teniske bajke

Posle svega, u istoriji sporta i tenisa za sva vremena ostaće upisano da je u finalu na 33. Olimpijskim igrama u Parizu savladao Španca Karlosa Alkaraza 7:6, 7:6.

Dakle, ono što mu je jedino do sada u karijeri nedostajalo, zlatna medalja sa Olimpijskih igara, konačno je ugradio u krunu uspeha. Španci su sve to opisali u samo jednoj rečenici – “GOAT završio svoje remek-delo“.

Njegova karijera, u ovom trenutku satkana od božanstvenih niti u kojima se isprepliću prošlost kao eho trajanja i sadašnjost kao budućnost vizije, odslikava u sebi i dimenziju više.

Dokaz je, ali i potvrda iskonske misli da čovek zapravo nikada ne zna šta nosi i sebi i iza sebe. Nije to znao ni Novak kad je prvi put uzeo teniski reket u ruke ili kad se otisnuo među profesionalce. Nisu to znali ni oni oko njega uprkos činjenici da tvrde suprotno.

Na kraju je ispalo da je za vreme i posle svega sam sebi bio jedini i najjači oslonac. Verovatno je i zato na tako veličanstven način postigao i ostvario više nego drugi.

Neki će, moguće je, izgovoriti i da je uspeo zahvaljujući običnim smrtnicima nedokučivom posebnom nagonu da se fokusira na cilj i sve u sebi i oko sebe stavi u službu pobede.

Danas su on i Andre Agasi jedini teniseri na planeti koji se mogu pohvaliti trijumfima na svakom od četiri grend slem turnira, Dejvis kupu, ATP finalu i Olimpijskim igrama. Oformio se posle Pariza i klub “petoro veličanstvenih“.

Četiri grend slem turnira i trijumf na Olimpijskim igrama osim Novaka Đokovića u teniskom svetu još jedino imaju Rafael Nadal, Andre Agasi, Štefi Graf i Serena Vilijams.

Krenuo je ni od čega i stigao do vrha. U carstvo svoje teniske bajke. Posle trijumfa u Gradu svetlosti oglasio se i na Instagramu s porukom “Srbijo, uspeli smo! Volim vas, Nole“.

“U potpunom sam šoku. Rekao sam posle polufinala da je cilj osiguran, znao sam da su svi hteli da idem na zlato i ja sam to želeo duboko u sebi. Onaj uverljiv poraz od Alkaraza u finalu Vimbldona mi je mnogo pomogao. Lošije nisam mogao proći od onoga. Raspaljivao sam forhende kao što je i on raspaljivao.“

Sve to bilo je i deo dramaturgije ovog veličanstvenog meča, možda i najboljeg olimpijskog teniskog finala svih vremena.

Emotivni GOAT se posle meč lopte i pobede tresao, plakao, grlio s porodicom. Plakala je i od sreće se tresla i gotovo cela Srbija što upotpunjuje tezu da njegova misija, bar u ovom trenutku, nadmašuje granicu sportskog rezultata. Zarad svega se nameće i pitanje da li bi Srbija bez Novaka Đokovića bila ista.

“Ne bi bila ista. On je i identifikacija i projekcija nacije. U neuspešnom načinu života kakav je kod nas, čovek nema s kim da se identifikuje. Đoković je za Srbiju obrazac uspeha“, uverava sociolog sporta profesor Dragan Koković.

“On je i najpozitivniji primer kako se stiže do vrha, do vrednog ostvarenja i vanserijskog rezultata. Došao je na teniski teren s energijom vukova, uzeo reket u ruke i napravio čudo jer ovo što je on postigao je uistinu čudo, čak i više od toga“, tvrdi profesor dr Vladimir Koprivica.

Na velikom teniskom nebu među zvezde se ušetao 2007. godine.

Na Australijan openu je pobedio Rodika, Nadala i u finalu Federera, u tom trenutku trojicu najboljih na svetu. Uprkos tome, malo je ko verovao u njega. A onda je došla 2011. kada je Novak Đoković prvo trijumfovao sa nacionalnim timom u Dejvis kupu da bi zatim ušao u istorijsku seriju sa nizom od 41 uzastopne pobede. U toj godini napravio je još jedan podvig, dobio je 10 od 11 mečeva protiv Nadala i Federera.

Danas je teniser koji se može pred svetom pohvaliti da ima 24 grend slem trofeja, dva više od Rafe Nadala i čak četiri više nego Rodžer Federer ili malo više grend slem titula nego njegov rival u pariskom finalu godina.

U lancu briljantnih ostvarenja je i podatak da je u karijeri osvojio četiri grend slema najmanje tri puta što niko osim njega nije uradio.

Španska “Marka“, tužna zbog poraza Alkaraza, podsetila je dan posle Novakovog trijumfa da njihov mladi as nije izgubio finale na OI zato što je igrao loše, već zato što je za protivnika imao Novaka Đokovića.

Da ne bi bilo dileme ko je Nole, podsetili su i na njegova veličanstvena ostvarenja, odnosno na podatak da je na Australijan openu trijumfovao 10 puta, tri puta na Rolan Garosu, sedam puta na Vimbldonu i četiri puta na US openu.

Podsetili su i na to da je srpski teniser na vrhu ATP liste neprekidno proveo 428 dana, odnosno da je 2015. postavio rekord koji nikada neće biti izjednačen, a to je da je u jednoj kalendarskoj godini osvojio 16.785 bodova zahvaljujući titulama na Australijan openu, Indijan Velsu, Majamiju, Monte Karlu, Rimu, Vimbldonu, US openu, Pekingu, Šangaju, Pariz-Bersiju i Masters kupu.

Nisu izgubili iz vida ni to da je Novak Đoković jedini igrač koji je osvojio svih devet mastersa 1000, odnosno da je to učinio u najmanje dva navrata. Takođe i da je prigrabio 12 grend slem titula, a da nije napunio 30 godina.

Ono što nisu propustili jeste da podsete na čudesno rivalstvo tri najbolja tenisera svih vremena. Srpski as je i u toj konkurenciji bio i ostao dominantan jer sa obojicom ima bolji međusobni skor. Federera je pobedio 27 puta i od njega izgubio 23 meča. Sa španskim teniserom taj skor je 31:29.

Da li onda, pose svega, ima bilo kakve dileme ko je od trojice velikana uistinu najbolji?

Ono što ljudi iz ovih ili onih razloga ne mogu da priznaju pokušala je da razjasni veštačka inteligencija.

“Na osnovu činjenica koje su dostupne, teško je osporiti argumente u korist Novaka Đokovića kao najvećeg tenisera svih vremena. Njegovi uspesi uključuju najveći broj grend slem titula, najduže vreme provedeno na vrhu ATP liste i osvajanje zlatne medalje na Olimpijskim igrama čine ga veoma jakim kandidatom za titulu GOAT u tenisu“, glasio je odgovor veštačke inteligencije.

Pobeda u Parizu omogućila je Đokoviću da dođe i do 99. titule u karijeri. Ispred njega u ovoj priči su samo Federer sa 103 titule i Džimi Konors koji je ostvario neverovatnih 109.

Nameće se i pitanje da li ih Đoković, uprkos tome što je napunio 37 godina, može, možda, nadmašiti.

“Novak je čovek koji će odlučiti kad i koliko će igrati. Ne drugi, on će odlučiti. Pomenuo je Los Anđeles 2028. To je period od četiri godine i ko zna šta se može dogoditi.

Novak je u Parizu pokazao svima kako se treba boriti za svoju zemlju. Skidam mu kapu jer u 37. godini osvojiti zlatnu medalju je zaista retkost“, izgovorio je posle Novakovog trijumfa u Parizu legendarni Nikola Pilić, jedan od onih koji je bio vetar u leđa srpskom asu kada je kao supertalentovan teniser izašao na stazu uspeha.

On sam, misli se na Novaka Đokovića, dan posle velikog trijumfa, znatiželjnim reporterima saopštio je da “ne zna šta budućnost donosi“.

“Hoću da budem u sadašnjosti, u ovom momentu. Bilo je ovo jedno dugo putovanje, sa mnogo snova, da bi se došlo do ovog zlata. Sada je vreme da se slavi“, bio je iskren najbolji među najboljima.

Đoković je jedan od retkih koji je seme talenta u sebi pretvorio u istinsku čaroliju. Za sebe i teniski svet. Na tom putu do besmrtnosti adut mu je bila i inspiracija, odnosno ta neverovatna usmerenost ka cilju.

Za razliku od drugih, “kokain lažnih snova“ nije nikada gutao. Do vrha ga je odveo trening i uporan rad. Otuda i divljenje legendarnog stručnjaka Nika Boltijerija koji u Novaku vidi “najsavršenijeg igrača u istoriji tenisa“.

Činjenica je da Novak Đoković kao teniser nema manu.

On je u svetu tenisa naprosto najbolji i psihički i fizički i taktički. Ubedljivo najbolji. Postoje teniseri koji znaju da igraju, ali uprkos svemu gube čak i dobijene mečeve jer ih u nedostatku dobre pripremljenosti stigne umor ili se zarad psihičkih minusa u karakteru suočavaju sa strahom od onog što ih čeka u nastavku neizvesnog meča.

To sa Novakom još od početka profesionalne karijere nije slučaj.

“Karlos Alkaraz poseduje raskošan talenat i najverovatnije je od te mlade generacije najtalentovaniji.

U dva seta, posle tri sata fantastičnog tenisa, svako ko voli sport mogao je da uživa. Treba odati priznanje Đokoviću zbog povrede kolena pre mesec dana, odigrao je fantastično i lično sam srećan zbog toga“, pojasnio je neke stvari Nikola Pilić.

“Ja ga doživljavam kao vrhovnog silnika. Krasi ga taj neverovatan mentalni sklop, sposobnost da pobeđuje kad je najteže, čak i kad ne igra dobro, što je opet sposobnost samo najvećih igrača, onih odabranih. Boris Beker je možda najbolje opisao Đokovića. On je govorio da je Nole isto što i onaj ulični mangup koji zna u svakoj, čak i bezizlaznoj situaciji da pronađe pravo rešenje.

Nije dakle takmičarska mašina, kako ga neki nazivaju, već najbolji taktičar koga svet sporta poznaje“, objašnjavao je ne tako davno profesor dr Dragan Koković.

Novak Đoković nije samo poseban teniser s naglašenom igračkom ličnošću. Jednako takav je i kad nije na teniskom terenu.

“Kada ga gledaš na terenu, onda je zver, kada posle svega pričaš s njim, upoznaješ čoveka koga karakteriše blagost karaktera ukrašena nekom čudesnom duhovnošću koja kao da izvire iz njega“, priča Voja Veličković, teniski ekspert koji kao izveštač prati partije Novaka Đokovića od njegovog prvog turnira.

Za inostrane medije Novak Đoković je fenomen zato što je “selfmade“ šampiona. Takođe je i neko, a to godinama nije tajna, čija je vladavina teniskom igrom trn u oku mnogima. Pogotovo onima sa Zapada ili prostora gde je beli sport etabliran kao elitni i u kome je pristup tenisera i teniserki iz trećeg sveta u najmanju ruku nepriličan.

Činjenica je da su retki slučajevi da je najbolji na svetu istovremeno i najomraženiji. Neprikladno ponašanje, njega i nekih članova njegove porodice, kako to tumače oni koji ga ne vole, ponajviše je tema sitnih duša, ne samo među novinarima, već i ljudima koji su deo teniskog bića pa čak i publike, koji Novaku jednostavno ne mogu da oproste to što je najbolji.

Ako mu je to u početku smetalo, odavno tako nije. Neprijatni eho sa tribina čak mu je i pomagao u situacijama kada je inat trebalo da nadvlada sve druge sportske vrednosti.

Ispalo je da su ga ojačali onim čime ga nisu ubili. Ali, sada je to nebitno. Status globalno nevoljene zvezde Novak nosi uz puno dostojanstva i samokontrole. A to mogu, uprkos svemu, samo odabrani.

U Parizu je doživeo satisfakciju, čak i oni kojima nije drag morali su da mu čestitaju. Ne mašući osvetničkom zastavom, ali i sa strepnjom u sebi, normalnom za ljudsko biće, vratio se na kontinent koji je svojim teniskim umećem zadužio.

Cela odiseja onog što se događalo u Parizu, u pakovana u čaroliju fascinantne i nadasve iskrene emocije, svela se na tri reči dostojne teniskog imperatora: dođoh, videh, pobedih.

I na olimpijskom turniru, četvrtom u karijeri, ulazio je u mečeve s ličnim ubeđenjem “ja sam za sebe najbolji“. S drugima se nije poredio, ali je sebe, kao svog najvećeg protivnika, ubedio da može osvojiti svaki turnir bez obzira na to protiv koga igra.

Pokazao je, još jednom, da je najbolji svih vremena, kralj tenisa, teniska zvezda koja traje, autentični genije ove čudesne igre. Postigao je više od drugih, najviše od svih. Ako niko drugi – upamtiće to istorija.

On pripada svetu tenisa, ali i svojoj Srbiji svim srcem. Zato i ne treba sumnjati u poruku čudesne rečenice koju je izgovorio profesor Vladeta Janković.

“Novak Đoković je najbolje što se Srbiji dogodilo u 21. veku.“