Hrvatski general Zagorec hoće da priča o milijardama pokradenim iz Dafiment banke

Hrvatski general Vladimir Zagorec 2008. godine boravio je neko vreme u beogradskom „Hajatu" pokušavajući da stupi u kontakt sa srpskim tužiocem i u zamenu za azil ispriča sve što zna o parama iz Dafiment banke

Ne vredi puno ćoravom namigivati i gluvom dovikivati, kaže stara srpska narodna poslovica. Ona bi se u potpunosti mogla primeniti na specijalnog tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića i njegove saradnike. Neko bi drugi, verovatno, nameru hrvatskog generala Vladimira Zagoreca da se „stavi na raspolaganje" vlastima u Srbiji i da ispriča sve što zna o Dafini Milanović, njenom suprugu, pa i o njegovoj ulozi oko novca iz Dafiment banke, nabavke naružanja u ratno vreme za potrebe Tuđmanove Hrvatske, kako je i da li je nabavljen protivvazdušni odbrambeni sistem S 300, sa kojim ljudima iz Srbije i oko kojih poslova je sarađivao, kakva su mu saznanja o novcu koji je iz Srbije iznošen na Kipar... shvatio kao, ničim izazvan dar s neba. Neko ili svako, ali svakako ne i famozni srpski tužilac za organizovani kriminal. Niko iz srpskog tužilaštva nije našao za shodno da o tome obavi razgovor sa, u to vreme, najodlikovanijim generalom hrvatske vojske, koji, doduše, dana ratišta nije video, ali svakako čovekom koji je u stanju da pruži relevantne informacije.
U to vreme, sada već daleke 2008. godine, samo nekoliko meseci pre nego što će se naći u zatvoru na izdržavanju kazne, shvativši da nije siguran u Beču, gde se tada nalazio, obigravao je Zagorec po zemljama u regionu tražeći gde bi mogao da se malo zakloni od sudbine koja ga je zadesila. Iako se već 2000. godine nakon odlaska Tuđmana sa vlasti i sam povukao u udobnu bečku zavetrinu, baveći se dosta uspešno konsaltingom za nemačke i austrijske firme željne ulaganja u Hrvatskoj, Zagorec se već 2004. godine našao ponovo u žiži javnosti u Hrvatskoj nakon što mu je otet tada maloletni sin. Za otmicu je osuđen njegov dojučerašnji poslovni partner Hrvoje Petrač, ali je i on sam u svedočenju pred sudom teško optužio Zagoreca da je prisvojio drago kamenje namenjeno za kupovinu oružja. Dve godine nakon toga, Zagorec će se naći na optužnici pred hrvatskim pravosudnim organima i, iako je u prvom momentu Austrija odlučila da ga ne isporuči Hrvatskoj, ubrzo mu je bilo jasno da će se situacija promeniti i da će vrlo skoro postati balast tamošnjim vlastima. Tako je preko određenih privatnih veza došao Beograd i smestio se hotel „Hajat" sa namerom da ostvari kontakt sa srpskim organima i njima pruži informacije u zamenu za azil i zaštitu od progona. Prve kontakte je napravio preko ljudi koji se u Srbiji bave sličnim poslom kao njegovim, uz naravno, garanciju zajedničkih poslovnih partnera iz inostranstva. Ovi poslovni krugovi, po prirodi svoje delatnosti, imaju veze sa bezbednosnim strukturama pa je informacija o pravim razlozima Zagorecove posete, koja naravno nije ostala nezapažena, vrlo brzo preneta tamo gde treba, a odatle prvo nezvaničnim kanalom a onda i zvanično ka specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal. S obzirom na to da su, što se tiče slučaja Dafiment banke, već postojali obimna dokumentacija i svedočenja koja povezuju Zagoreca i kontroverznu srpsku bankarku, nepoznanica je da li za ove činjenice tužilac nije znao, što je malo verovatno, ili je znao, da li je iz određenih razloga olako prešao preko čitave stvari i nije se izjasnio o Zagorecovim aspiracijama niti ga je udostojio sastanka. Razlog se možda krije i u tome sa kime je sve Dafina Milanović u projektu Dafiment banke i piramidalne štednje u Srbiji sarađivala. Da bismo to razumeli, „Ekspres" je došao u posed beleške državne bezbednosti iz 2002. godine koja se bavi Dafinom Milanović i njenim delovanjem. Neka od imena koja se spominju u toj belešci aktuelna su i danas, a naročito su bila aktuelna u vreme kada je general Zagorec 2008. godine obitavao u „Hajatu" nadajući se da mu Miljko Radisavljević, makar i nezvan, zakuca na vrata. Neka od tih imena su prema ovom dokumentu pregovarala sa Dafinom o vraćanju velikih novčanih iznosa koji su bili na računima u inostranstvu nazad u Srbiju. Kako su ti pregovori tekli teško ćemo saznati pošto Milanovićeva više nije među živima. Mrtva usta ne govore, a ni ona živa jer imaju interes.
Što se tiče Zagoreca, on je pre neki dan osuđen nepravosnažno, u Austriji na dve godine zatvora. O sudbini više od 800 miliona tadašnjih maraka koji su bili na dva računa na koja su bili ovlašćeni on i pokojni suprug Dafine Milanović nije se izjašnjavao. Nije se izjašnjavao ni oko 50 miliona maraka koje mu je na ruke predala lično Dafina i koje je on primio u vidu kredita za firmu „RH Alan", koju je vodio a koja je bila zadužena za nabavku oružja za potrebe hrvatske vojske.

Republika Srbija
Ministarstvo unutrašnjih poslova
Resor državne bezbednosti
CRDB Beograd
V odeljenje
novembar 2002.
Službena tajna
Milanović Dafina - presek saznanja
Milanović Dafina, rođena 27. 8. 1947. godine u Skobalju (Smederevo), od oca Dragutina, Srpkinja, državljanin SRJ, po zanimanju ekonomista, bivša vlasnica Dafiment banke, sa prijavom prebivališta u Beogradu, na adresi Vladimira Popovića 6. U OE CRDB Beograd, evidentirana pod brojem 720-01-24805.
U kraćem vremenskom periodu, tokom 1993. godine, prema Milanović Dafini primenjivane su raspoložive mere i radnje RDB (mere TKTR i mera tajnog praćenja), kako zbog iznošenja strane valute iz zemlje, koje je ona organizovala u sprezi sa tadašnjim političkim faktorima, ali i sa licima iz redova MUP-a Republike Srbije i iz kriminalnih struktura, tako i zbog mogućnosti napuštanja zemlje. Takođe, praćeni su njeni kontakti sa pojedinim izraelskim biznismenima, koji su imali veze sa najvišim funkcionerima izraelske države i izraelske službe bezbednosti, a u cilju sagledavanja njenih veza sa izraelskim poslovnim partnerima i prikupljanja svih drugih saznanja interesantnih sa aspekta RDB-a.
Nadležni državni organi su 1993. godine oduzeli Milanovićevoj putnu ispravu zbog njenih planova da pobegne iz zemlje. S tim u vezi, ona je nastojala da posredstvom tadašnjeg britanskog parlamentarca Džona Kenedija, kao i zvaničnika Republike Srpske Momčila Krajišnika, pribavi pasoš uz istovremeno razmatranje mogućnosti ilegalnog napuštanja SRJ.
Nezakonite finansijske transakcije, odnosno iznošenje deviznih sredstava iz zemlje, prema tvrdnjama najbližih saradnika Dafine Milanović, otpočelo je samim osnivanjem Dafiment banke, a posebno je intenzivirano 1992. godine, kada su Milanovićevu zbog pomenutih ilegalnih aktivnosti, privodili nadležni organi. Novac je iznošen iz zemlje, uz učešće većeg broja lica, među kojima su, prema ustaljenoj praksi, obavezno bili ili članovi njene porodice ili neko iz kruga njenih najbližih, odnosno najpoverljivijih saradnika (2). Novčana sredstava Dafiment banke prebacivana su u Beč (na račune pokojnog supruga Milanovićeve), u Luksemburg (gde je vlasnica navedene banke posedovala više računa), u Izrael, kao i na Kipar, gde je brat Milanovićeve kupovao nekretnine.
U pomenutim ilegalnim aktivnostima učestvovala je bliska prijateljica i saradnica Milanovićeve, Klara Mandić, (3) koja joj je, početkom 90-ih, organizovala kontakt sa Izraelom Kelmanom (4), izraelskim biznismenom. Kelman je Mandićevu i Milanovićevu upoznao sa Davidom Dudaijem, vlasnikom firme „Electronic & Automatic corp" iz Ženeve (5). Osim toga, Kelman je u kapitalu Dafiment banke, navodno, imao učešće od 25 odsto. Pošto je banka obustavila rad, on je prekinuo saradnju sa Milanovićevom i prestao da dolazi u Beograd (6). Ipak, sredinom 1994. godine, savetovao je Klari Mandić (koja se, u međuvremenu, bila distancirala od vlasnice banke) da obnovi kontakt sa Dafinom Milanović kako bi je sprečila da iznese u javnost informacije o navodnom delovanju jevrejske mafije na našim prostorima.
Firma „Electronic & Automatic corp" radila je na promociji Dudaijevog projekta za izgradnju garaže pod nazivom „Parking plus" i obavljala tekuće poslovanje preko Dafiment banke. Na afirmaciji pomenutog projekta, ispred Dafiment banke, radili su Klara Mandić (koja je Dudaija povezivala sa tadašnjim političkim predstavnicima grada Beograda) i Slobodan Rajh (7). Sa blokiranjem rada Dafiment banke i personalnim promenama na funkciji gradonačelnika Beograda, zaključeni ugovor o poslovnoj saradnji između Dudaijeve firme i beogradskog „Parking servisa" storniran je početkom 1994. godine, a dalja poslovna saradnja je zamrznuta. Pored toga, postoje podaci po kojima je Dudai davao Milanovićevoj velike količine dragog kamenja iz Izraela. Za svaki brilijant, pomenuti poseduje, navodno, kopiju sertifikata, na osnovu čega je u mogućnosti da potvrdi svoj poverilački odnos zbog koga je od vlasnice Dafiment banke podigao 16,5 miliona DM.

Miljko Radisavljević i njegovi saradnici nisu pokazali interesovanje da saslušaju generala Zagoreca

Takođe, Milanovićeva je gradila veze sa predstavnicima tadašnjeg privrednog i političkog života u SRJ, koje su mogle biti u funkciji poslovanja banke. Među njenim bliskim saradnicima i prijateljima, vladalo je uverenje da je jedan od ključnih ljudi u poslovanju Dafiment banke bio tadašnji direktor CIP-a Milutin Mrkonjić, koji je uz posredovanje ove banke finansirao izgradnju najvećih projekata CIP-a u Beogradu (8). Ilustrativan primer predstavlja i podatak po kome je Milanovićeva navodno dala Mrkonjiću 40 miliona DM za izgradnju podzemne železnice kod Vukovog spomenika. Budući da je za realizaciju ovog projekta bila neophodna suma od 33 miliona DM, Milanovićevoj je predstavljeno da je preostalih sedam miliona DM utrošeno za izbornu kampanju SPS-a, te da joj je tadašnji predsednik Slobodan Milošević, s tim u vezi, poručio da o tome ne sme da govori (9).
Sastajući se sa Mrkonjićem u vili CIP-a (u Užičkoj ulici), Milanovićeva je, kako je sama isticala, bila u prilici da razgovara sa u to vreme visokim predstavnicima političke i monetarne vlasti zemlje - Milomirom Minićem, visokim republičkim funkcionerom, Borivojem Atanackovićem, bivšim guvernerom Narodne banke Jugoslavije, Đorđem Jovićem, nekadašnjim direktorom Instituta „Mihajlo Pupin", koji je 1991. godine bio i ministar za nauku, Radojem Kontićem, bivšim saveznim premijerom (10). Pored toga, nastojeći da obezbedi poslovni prostor za svoju banku, ona je ostvarila kontakte sa tadašnjim gradonačelnikom Beograda, Slobodankom Gruden, kao i sa visokim funkcionerom SPS-a Zlatanom Peručićem (11).
Osim navedenih, Milanovićeva je uspostavila kontakt i sa Đorđijem Nicovićem, koji se 1991. godine nalazio na funkciji jednog od direktora NBJ. Nicović je bio u stalnom kontaktu sa rukovodećim licima firme „Astro Orion holding", posebno sa Borislavom Radosavljevićem, tada predsednikom Upravnog odbora navedenog holdinga, te je koristeći svoj tadašnji položaj u vodećoj finansijskoj instituciji u zemlji, posredovao u realizaciji poslova i transakcija ove firme. Tako je učestvovao u transakciji 2.300.000 DEM izmedu Dafiment banke i „Astro Orion holdinga" i Kapital banke. Konkretno, pomenuti iznos je Dafiment banka uplatila na račun „Astro Orionu" na ime obećanja Nicovića da će, posredstvom Saveta guvernera NBJ, pomoći Dafiment banci u dobijanju velikog ovlašćenja za realizaciju platnog prometa sa inostranstvom. Shodno navedenom, po njegovoj instrukciji je napravljen ugovor između banaka Dafiment i Kapital po kojem je, sve do dobijanja ovlašćenja od strane NBJ, Dafiment banka, preko Kapital banke, iznosila devize iz zemlje, uz proviziju od 4 odsto. Za ove usluge, na račun Nicovića i njegove firme uplaćeno je 1.000.000 DEM.
Sa Milom Đukanovićem, koji je tada bio premijer Crne Gore, Milanovićeva je vodila pregovore povodom otkupa određenog broja objekata („Dr Sima Milošević", vile „Galeb", hotela „Plaža"), koji nisu urodili plodom.
Određene veze Milanovićeva je imala i sa licima iz kriminogene sredine. Posredstvom Dragana Đurišića Kokana (12) kontaktirala je sa Slavkom Mijovićem (13), a prema nekim informacijama, pokojnom Željku Ražnatoviću Arkanu uručila je, navodno, 1,5 miliona DEM za otvaranje menjačnice na jednoj od lokacija u Ulici Čumićevo sokače i poklonila mu lokale kod beogradske stanice „Vukov spomenik".
Pored toga, Milanovićeva je održavala kontakte sa Frankom Simatovićem Frenkijem, pripadnikom MUP-a Republike Srbije. Prema njenoj proceni iz 1993. godine, njihov odnos je bio baziran na obostranom nepoverenju. Smatrala je da je on prema njoj nekorektan, budući da joj je mnogo toga obećao, a „ništa nije završio". Takođe, tvrdila je da je, svojevremeno, za potrebe pomenutog uvezla iz Austrije dva kamiona vojne opreme (šlemove, pancire, noćne nišane), kao i dva aviona iz SAD.
Nelikvidnosti u poslovanju Dafiment banke nagnala je Milanovićevu da razmišlja da za neuspeh pokuša da optuži ili kriminalce (koji su je, navodno, opljačkali) ili državu. U to vreme, izražavala je spremnost da ucenjuje vladajuće strukture pretnjom da će objaviti gde i kome je dala novac, mada svesna da, u slučaju bankrotstva i sama može biti ucenjena od strane onih koji su u njenu banku novac ulagali pod garancijom.
Prema saznanjima iz 1995. godine, po njenom nalogu, Mile Barić, zaposlen u Dafiment banci, vršio je kontrolu sredstava koja se nalaze u Beču, a bio je uključen i u posao prebacivanja sredstava Dafiment banke u inostranstvo, koji nije realizovan.
Osim toga, bila je u kontaktu i sa Boškom Radonjićem, licem iz kriminogene sredine i vlasnikom beogradskog „Lotos bara", od koga je tražila da joj, posredstvom svojih poslovnih i drugih veza, pomogne u povraćaju kapitala, navodno „zamrznutog" u Švajcarskoj. Radonjić je obećao svoju pomoć u ovom poslu, uslovivši takve aktivnosti maksimalnom konspirativnošću (14).
***
U jesen 1999. godine, u Beogradu je boravio izraelski biznismen Šumuel Emanuel Abijak Ljuijano (15). Tokom višednevnog boravka, on je ostvario nekoliko kontakata sa Dafinom Milanović, a u cilju razrade sistema za povraćaj dela kapitala Dafiment banke, koji se nalazi u više banaka širom Evrope, kao i priliva inostranih sredstava za razvoj naše privrede. S obzirom na činjenicu da Milanovićeva nije mogla da podiže sredstva u inostranim bankama, na predlog Šumuela je formiran „Srpski nezavisni trast", koji je, po važećim međunarodnim normama, mogao da dođe u posed kapitala i vrati ga u zemlju. U sastavu „Srpskog nezavisnog trasta", koji je trebalo da bude registrovan u Austriji i Lihtenštajnu, bili su osim Šumuela, njegov izvršni pomoćnik, Darko Trifunović (16) i Dafina Milanović. Inače, ceo projekat je bio utemeljen na nameri Šumuela da deo kapitala Dafiment banke (u iznosu od 175 miliona USD, koji pripada njemu i nalazi se u evropskim bankama) uloži u srpsku privredu. Prema raspoloživim saznanjima, posredstvom Dafine Milanović, on je svoje zamisli predstavio tadašnjem načelniku GSUP-a, generalu Branku Đuriću, kao i većem broju lica iz bankarskih krugova.
Pošto su joj jugoslovenske vlasti 1999. godine vratile pasoš, Milanovićeva je napustila zemlju. Nakon toga, aprila 2000. godine, dobila je šengensku vizu (na tri meseca) za neograničen broj ulazaka u SR Nemačku, koja joj je izdata u konzulatu te zemlje u Budimpešti. Neophodne garancije za njen poslovni boravak u SR Nemačkoj, obezbedili su joj Boško Mirković (17), privatni ugostitelj iz Minstera i Nedeljko Vuković (18), biznismen iz Dizeldorfa, u čiju građevinsku firmu je Milanovićeva, inače, nameravala da uloži deo svog kapitala. Posrednik kod nemačkih vlasti za dobijanje vize je bio i Stanko Ramljak (19), koji je, zajedno sa Vukovićem, izdejstvovao da Milanovićeva dobije vizu u Konzulatu Savezne Republike Nemačke u Budimpešti, iako u tom periodu taj konzulat nije bio nadležan za izdavanje viza građanima SRJ, s obzirom na to da je konzularno odeljenje Ambasade Savezne Republike Nemačke u SRJ otpočelo sa radom 1. 2. 2000. godine.
Inače, povodom izdavanja vize Dafini Milanović, u konzulatu Savezne Republike Nemačke u Budimpešti, tadašnji šef Sekcije za zaštitu interesa Savezne Republike Nemačke u SRJ u Beogradu, Joakim Šmit, upozorio je da bi ulazak Milanovićeve u Saveznu Republiku Nemačku mogao da nanese štetu nemačkom ugledu kod građana SRJ, ukoliko saznaju da je pomenuta sa novcem jugoslovenskih štediša, uz pomoć nemačkog konzulata, napustila zemlju, smatrajući da bi Ministarstvo inostranih poslova Nemačke trebalo da preispita odluku o izdavanju vize Dafini Milanović.
U kontekstu preduzimanja radnji na aktiviranju kapitala koji se, navodno, nalazi na blokiranim računima u inostranim bankama, Milanovićeva je bila u intenzivnoj komunikaciji sa svojim advokatima, Neđom Vukovićem (20) i Branimirom Guglom (21). Osim navedenih lica, jedan od pravih zastupnika Dafine Milanović je i Miroslav Đorđević, advokat (moguće da se radi o licu koje je, svojevremeno, zastupalo domaće preduzeće „Feršped", ali i kiparsku firmu „Exterinto"), angažovan na uspostavljanju kontakata bivše vlasnice Dafiment banke sa švajcarskim bankarima. Istovremeno, Đorđević, po sopstvenom iskazu, pokušava da animira neimenovane članove Vlade Srbije da spreče podnošenje krivične prijave i raspisivanje međunarodne poternice za Dafinom Milanović (22).
Osim toga, Milanovićeva je, oktobra te godine, boraveći u Cirihu i Beču, najavila da će izvesni Kral, u saradnji sa neimenovanom ženskom osobom, navodno pripadnicom ruske mafije, za sumu od 15.000 evra, na Bahamima, izdejstvovati „originalna dokumenta" koja po njenoj tvrdnji predstavljaju „glavne papire". Budući da je Milanovićeva prilikom boravka u inostranstvu, od strane nama nepoznatih lica, bila izložena određenim pretnjama likvidacijom, „ukoliko bude progovorila", Branimir Ujdur, zvani Braca (23), njena bliska veza, angažovao je izvesnog Plavog, koji je, s obzirom na sopstvene kontakte sa licima iz kriminogene sredine, trebalo da organizuje Milanovićevoj lično obezbeđenje (24).

Osim toga, Dafina Milanović tvrdi da se neimenovani muškarac, navodno lični izaslanik Stipe Mesića, predsednika Republike Hrvatske, takođe, nalazi u Nemačkoj, te da od nje, na osnovu izvesnih zajedničkih poslova, realizovanih tokom 1991. godine, potražuje značajna finansijska sredstva. Isto lice, po njenim navodima, iako ne poseduje validnu dokumentaciju koja bi potvrdila autentičnost potraživanja građana Republike Hrvatske od Dafiment banke, insistira na što skorijoj isplati svih navodnih dugovanja i, istovremeno, u slučaju negativnog odgovora bivše vlasnice pomenute banke, preti podnošenjem krivične prijave kod nadležnih organa. Sa svoje strane, Milanovićeva ovaj angažman pomenutog lica tumači kao njegovu nameru da, na taj način, od nje naplati dodatnih 3,5 miliona u valuti koja nije navedena, budući da mu je, kako naglašava, već uručila sumu od deset hiljada (valuta nije precizirana) koju je on, prema njenim rečima, suprotno ranijem dogovoru, prosledio u Beč, izvesnim Kralu i doktoru Zovku (25). Navedena lica, po tvrdnji Milanovićeve, planiraju podelu njenog novca koji se nalazi na računima neimenovane banke u Beču, tako što bi svako od njih uzeo po 3 miliona u valuti koja nije navedena.
Milanovićeva je, navodno, 23. ili 24. oktobra ove godine, trebalo da ostvari lični kontakt sa predsednikom Vojislavom Koštunicom. Budući da do nameravanog susreta nije došlo, ona je angažovala izvesnu Sonju, koja, zahvaljujući sopstvenim kontaktima u Demokratskoj stranci Srbije, navodno, može da ugovori sastanak sa predsednikom SRJ.
U sklopu aktivnosti preduzetih na povraćaju finansijskih sredstava sa računa u inostranim bankama, Dafina Milanović održava kontakt i sa nama nepoznatim licem koje imenuje kao „Dedu". Tako je, na njen zahtev, pomenuti „Deda", 23. oktobra te godine, doputovao u Cirih, gde je trebalo da joj uruči sumu od 25.000 evra, kako bi ona, u Bernu, uz pomoć neimenovanih švajcarskih bankara, „završila papire" i, do 10. novembra te godine, okončala prvu fazu projekta za koji su, po njenoj formulaciji, sačinjeni „zapisnik i protokol" (26).
Međutim, 24. oktobra te godine, „Deda" je, uz optužbe da je Dafina Milanović „ubila muža i dvoje dece", ali i u strahu da ne bude „sledeći koga će ona ubiti", doneo odluku da, suprotno ranije postignutom dogovoru sa Milanovićevom, lično uruči neimenovanim bankarima u Švajcarskoj pomenutu sumu od 25.000 evra.
U istom kontekstu, izvesni Sima tvrdi da je Milanovićeva, u novonastalim okolnostima, „gotova" i, s tim u vezi, ispoljava sumnju u neophodnost uručivanja bilo kakvih finansijskih sredstava švajcarskim bankama, dok, sa druge strane, Dafina Milanović insistira na činjenici da se sumom od 25.000 evra, zapravo, ne štiti njena ličnost, već se kupuje neophodna baza podataka.
Realizaciju njenog preuzimanja nasledstva od pokojnog supruga, kako Milanovićeva ističe, najviše otežava advokat Gugl, koji, u tom smislu, uslovljava pružanje pravne pomoći sumom od 100.000 u valuti koja nije precizirana (27), kao i potpisivanjem dokumenta kojim bi se Milanovićeva obavezala da će, po povraćaju svog novca, izdvojiti određena finansijska sredstva „za Srbiju". Imajući navedeno u vidu, Milanovićeva je, po sugestiji svojih inostranih advokata, uputila Guglu pismo kojim, uz isplatu odgovarajuće tarife, od njega zahteva puni pravni angažman i istovremeno ga obaveštava da će, nakon toga, sklopiti ugovor o servisiranju svojih obaveza prema državi Srbiji i štedišama Dafiment banke (28).
Istovremeno, Dafina Milanović je veoma revoltirana činjenicom da srpskim vlastima nije poznat podatak da se sva sporna finansijska sredstva nalaze na računu njenog pokojnog supruga i da će ona, tek nakon preuzimanja nasledstva, doći u posed navedenog kapitala. U tom kontekstu, ona navodi da je srpski premijer Zoran Đinđić, navodno, veoma zainteresovan za njen kapital i, u tom smislu, tvrdi da je, nedavno, boravio u SR Nemačkoj i Austriji sa namerom da dođe do podataka o tačnom iznosu novčane sume kojom ona, trenutno, raspolaže (29). Takođe, uz navode da Mlađan Dinkić, guverner Narodne banke Jugoslavije, ne raspolaže mogućnostima da uđe u trag računima Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika SRJ, Milanovićeva eksplicitno izjavljuje kako ona poseduje sve relevantne informacije vezane za tajne račune bivšeg jugoslovenskog establišmenta u inostranim bankama (30).
Osim toga, Milanovićeva je, prema sopstvenim navodima, u nameri da u što skorijem vremenskom periodu preuzme finansijska sredstva sa računa svog pokojnog supruga, krajem oktobra, boravila u Klagenfurtu, Bernu i Beču, očekujući završetak svih poslovnih transakcija do sredine novembra te godine. U tom smislu, ona je ponovo izrazila želju da stupi u kontakt sa predsednikom Vojislavom Koštunicom kome bi, prema sopstvenim navodima, ukoliko iznađe način, poslala neimenovano lice sa relevantnom dokumentacijom koja, navodno, potvrđuje da će povraćaj njenog kapitala biti uspešno realizovan.
Sa svoje strane, Branimir Gugl, koga Milanovićeva optužuje za sklapanje „tajnog dogovora" sa srpskim vlastima, uperenog protiv njenih interesa, preduzima aktivnosti na oslobađanju Dafine Milanović od krivične odgovornosti i, u tom smislu, nastoji da, pred srpskim pravosudnim organima, dokaže da je bivša vlasnica Dafiment banke već, „uručila sumu od 19 miliona DEM", te da, istovremeno, „potražuje od države Srbije svotu od 64 miliona USD". Osim toga, sama Milanovićeva tvrdi da je isplatila 19 miliona DEM Izraelu Kelmanu za „specijalne namene države Srbije", o čemu je zvanično obavestila naše sudske organe, ali i dodaje kako ne raspolaže originalnom dokumentacijom koja bi potkrepila navedenu tvrdnju.
Dragoljub Tatomirović, advokat, inače bivši inspektor MUP-a Republike Srbije i vlasnik „Preduzeća za intelektualne usluge A. G. A. Zoljita", uveren je da je rešavanje slučaja Dafiment banke, zapravo, preuzela srpska mafija. U tom smislu, zatraživši od Dafine Milanović punomoćje na osnovu koga bi, u slučaju njenog hapšenja u SRJ, mogao da postupa po njenim nalozima, Tatomirović je sugerisao da određena finansijska sredstva Milanovićeva prebaci na račun neke od inostranih banaka, kako bi on, ukoliko se za tim ukaže potreba, bio u mogućnosti da, po njenom nalogu, raspolaže pomenutim kapitalom. Takođe, predložio je Milanovićevoj da, u Klagenfurtu, „isplati mafiji" sumu od 100.000 evra, i na taj način predupredi eventualno hapšenje od strane naših organa bezbednosti.
Dana 28. 10. 2002. godine, istražni sudija Branislav Todić doneo je rešenje o određivanju pritvora Milanovićevoj, budući da se ona, po drugi put, nije pojavila na zakazanom ispitivanju. Reagujući na ovakav razvoj događaja, Milanovićeva se, po sopstvenim navodima, zvanično obratila sudskim vlastima u Srbiji tražeći od njih odlaganje održavanja ročišta i, istovremeno, zapretila da će, u suprotnom, zatražiti politički azil, u jednoj od zemalja Zapadne Evrope (31). Takođe, u očekivanju da će, 10. 12. 2002. godine, prema informacijama kojima ona raspolaže, navodno, nastupiti krupne promene u Republici Srbiji, Milanovićeva je najavila da će, do navedenog perioda, ažurirati i privesti kraju sopstvene finansijske transakcije, odnosno da će povratiti kapital zamrznut na računima u inostranim bankama.
Povodom aktuelnih događaja vezanih za Dafiment banku, u Nemačkoj je, početkom novembra te godine, navodno, boravila „delegacija predsednika Koštunice", koja je, tom prilikom, uz prisustvo neimenovanog direktora Evropskog udruženja pravnika, održala sastanak sa Dafinom Milanović (32). Na pomenutom susretu, navodno, postignut je kompromis po kome se, sa jedne strane, za Dafinom Milanović, izvesno vreme, neće raspisivati međunarodna poternica, već će joj, naprotiv, biti ostavljen prostor da, do sredine novembra, povrati finansijska sredstva sa računa u inostranim bankama, dok se, sa druge strane, ona obavezala da će, kao početnu sumu za izmirenje sopstvenih obaveza prema državi Srbiji, uplatiti 250.000 evra Nacionalnoj štedionici u Beogradu (33). U istom kontekstu, ukoliko se ispostavi da suprotna pregovaračka strana ne poštuje ovaj dogovor, Dafina Milanović je zapretila da će javno publikovati izvesnu dokumentaciju koja, po njenoj formulaciji, može da kompromituje pojedine aktuelne nosioce vlasti u Srbiji.
Povodom informacije da srpska služba bezbednosti, navodno, preduzima određene aktivnosti na organizovanju nadzora Dafine Milanović sa ciljem da joj, po povratku u zemlju, obezbede ličnu sigurnost, ona je izjavila da su navedene aktivnosti, najverovatnije, inicirane od strane izvesnog Bracike. Osim toga, izrazila je želju da dva pripadnika pomenute službe, uz određenu novčanu nadoknadu, doputuju u Nemačku i pruže joj profesionalnu pomoć nakon 15. novembra, kada očekuje da će okončati sve poslove vezane za povraćaj finansijskih sredstava zamrznutih na računima inostranih banaka u iznosu od jedne milijarde u valuti koja nije precizirana (34).
Navodeći da će, ukoliko svi njeni uslovi budu prihvaćeni, krajem decembra doputovati u SRJ, Milanovićeva je najavila da, s tim u vezi, od srpskih vlasti očekuje sopstveno postavljenje na funkciju republičkog ministra finansija, sa svim beneficijama koje obavljanje takav dužnosti povlači, ili, bar, imenovanje na mesto visokog činovnika pomenutog ministarstva, budući da bi, u takvim okolnostima, po ličnim očekivanjima, imala uvid u plasiranje svog kapitala koji će, shodno postignutom dogovoru, uložiti u privredu Srbije.

U službenoj belešci DB-a o Dafini Milanović iz novembra 2002. godine nalaze se mnoga imena ljudi koji su te 2008. godine, ali i danas, bili životno zainteresovani da Zagorec ne svedoči pred srpskim organima

U kontekstu eventualnog povratka Dafine Milanović u SRJ, Dragoljub Tatomirović izražava uverenje da će ona, tom prilikom, prekinuti komunikaciju sa predstavnicima bivšeg jugoslovenskog establišmenta sa kojima je, svojevremeno, održavala dobre veze, te da će izmiriti sva sopstvena dugovanja prema državi Srbiji. Osim toga, Tatomirović je potvrdio da će, ukoliko po tom pitanju bude poštovana maksimalna konspirativnost, dva neimenovana pripadnika srpske službe bezbednosti, u terminu koji odredi Milanovićeva, doputovati u Nemačku.
Početkom ove godine, Milanovićeva se oglasila iz inostranstva, pretpostavlja se da je boravila u Nemačkoj, i obratila pismom guverneru Narodne banke Jugoslavije, o čemu su izvestili ovdašnji mediji. U tom pismu je nagovestila da bi u slučaju bezbednog povratka u zemlju, obezbedila novac za isplatu svojih štediša. Guverner joj je javno poručio da su joj vrata otvorena i da je niko ne sprečava da prikupi novac za obeštećenje oko 100.000 građana koji su štedeli u Dafiment banci. Od tada se Dafina Milanović nije oglašavala. Pretpostavlja se da je procenila da bi u slučaju povratka u zemlju imala tretman kao Jezdimir Vasiljević, vlasnik Jugoskandika.

------------
1) Milanovićeva je, navedenim povodom, posredstvom tadašnjeg britanskog parlamentarca Džona Kenedija, kao i zvaničnika Republike Srpske Momčila Krajišnika, nastojala da pribavi pasoš, uz istovremeno razmatranje mogućnosti ilegalnog napuštanja SRJ.
2) Referent za isplatu u Dafiment banci, Glumac Mihailo (rođen 27. 6. 1970. u Obrenovcu, preminuo 23. 3. 1993. godine), tokom 1991. godine, u 5-6 navrata, iznosio je, po naređenju Milanovićeve, iz SRJ sume novca, dobivši od nje za takve usluge nagradu od 200.000 DEM.
3) Mandić Klara, rođena 26. 8. 1944. u Bariju (Italija), Jevrejka, državljanin SRJ, stomatolog, ubijena 10. 5. 2001. godine.
4) Kelman Izrael, rođen 7. 8. 1930. godine u Kanadi, Jevrejin, državljanin Izraela, trgovac vojnom opremom i oružjem, vlasnik kompanije „Rain Internacional".
5) Dudai David, rođen 1. 1. 1944. godine u SSSR-u, Jevrejin, državljanin Izraela, trgovac.
6) Interesantno je pomenuti da je Kelman, u vreme saradnje sa Milanovićevom, za svaki svoj dolazak u Beograd dobijao 10.000 DEM od Dafiment banke.
7) Rajh Slobodan, rođen 21. 7. 1945. godine u Novom Sadu, od oca Arnolda i majke Vere, državljanin SRJ, diplomirani elektroinženjer, oženjen, sa stanom u Ulici Senjačka broj 6, Beograd. Prema raspoloživim saznanjima, Rajh je obavljao funkciju predsednika Kelmanove firme „Rain Internacional", sa sedištem na Kipru. Istovremeno je radio i u Dafiment banci, gde je, avgusta 1994. godine, predstavljen kao njen izvršni direktor. U OE CRDB Beograd, evidentiran pod brojem BG-21711
8) Prema našim saznanjima, u kontaktima sa Dafinom Milanović, Mrkonjić se, govoreći o zahtevima prema njenoj banci, redovno pozivao na tadašnjeg predsednika Republike Srbije, odnosno tvrdio je da su zahtevi potekli od strane samog Slobodana Miloševića.
9) Zahtevajući povraćaj pomenutih 7 miliona DM, Milanovićeva je pretila da će javno obelodaniti kako je ta suma upotrebljena za finansiranje izborne kampanje SPS-a i „optužiti tadašnjeg predsednika Republike Srbije da je, zajedno sa Službom državne bezbednosti, upropastio banku i državu".
10) Prema tvrdnjama Milanovićeve, prilikom jednog susreta sa pomenutim funkcionerima, oni su joj, navodno, nudili mesto ministra finansija.
11) Pred jednim brojem službenika svoje banke, Milanovićeva je izjavila, da je Grudenovoj dala 1 milion DM za ustupanje zgrade na Trgu Nikole Pašića, a Peručiću 800.000 DM za ekspozituru „London". Pomenute sume je predala bez bilo kakvog pisanog traga, odnosno isplatila im je gotovinu, što je, inače, poznato Ljubinki Dimitrijević, bivšem šefu rukovodstva u Dafiment banci.
12) Đurišić je bio u neposrednim kontaktima sa licima iz tzv. beogradskog podzemlja, ali i sa pojedinim pripadnicima MUP-a Republike Srbije.
13) Slavko Mijović, od oca Dragoljuba, prijavljen u Beogradu, na adresi Beogradskog bataljona 95, trgovac, lice iz kriminogene sredine, navodno, zadužen za „prljave poslove i likvidacije". Krajem 2001. godine ubijen u Beogradu.
14) Istim povodom, Milanovićeva je kontaktirala i sa Miroslavom Majklom Đorđevićem, jednim od osnivača i prvim predsednikom Kongresa srpskog ujedinjenja u SAD i predsednikom Veća za demokratske promene u dijaspori, od koga je tražila da joj omogući kontakt sa predstavnicima izvršne vlasti u Srbiji.
15) Prema saznanjima kojima raspolažemo Šumuel je član takozvane izraelske kraljevske porodice i smatra se direktnim potomkom (105. po redu) kralja Davida. Pripada ortodoksnim jevrejskim krugovima i održava veoma čvrste veze sa Evangelističkom verskom zajednicom. Inače, predsednik je Sinoda jevrejske verske zajednice. Vlasnik je „Empire State Financial Group", suvlasnik „Fox news" i „S-Spen". U OE CRDB Beograd, evidentiran je pod brojem PK-11651.
16) Trifunović Darko, rođen 20. 11. 1971. godine u Beogradu, državljanin SRJ i Bosne i Hercegovine, diplomirani pravnik. Sada se nalazi na mestu prvog sekretara stalne diplomatske misije Bosne i Hercegovine u Ujedinjenim nacijama ispred Republike Srpske. Bio je predsednik Evropskog udruženja studenata Pravnog fakulteta u Beogradu, a potom i predsednik IO „Pravnog projektnog centra" Jugoslavije u Beogradu (LPC). U OE CRDB Beograd, evidentiran pod brojem BG-19052.
17) Mirković Boško nije evidentiran u OE CRDB Beograd.
18) Vuković Nedeljko nije evidentiran u OE CRDB Beograd.
19) Ramljak Stanko, dvojni državljanin Republike Hrvatske i Savezne Republike Nemačke, od 1955. godine sa boravištem u Nemačkoj, bivši službenik u nemačkoj vladi, trenutno generalni menadžer građevinskog holdinga „KB" u Visbadenu u Nemačkoj. U OE CRDB Beograd je evidentiran pod brojem PK-11985.
20) Krajem septembra tekuće godine, Milanovićeva je izrazila sumnju da je Neđa Vuković zloupotrebio ovlašćenja za raspolaganje delom njenog kapitala iz neimenovane banke u inostranstvu, čime je došao u posed 12-13 miliona evra koje je plasirao u određene investicije, nakon čega je, po uspešno obavljenoj transakciji, pomenutu sumu vratio na račun.
21) Milanovićeva je Guglu, za njegov pravni angažman, obećala sumu od 3 miliona USD, od ukupne sume od 52 miliona USD i 9,6 miliona SCF koliko, navodno, postoji na njenim računima u inostranim bankama. U tom smislu, ona je, 4. 11. 2002, posredstvom izvesnog Žarka Dulovića, poslala Guglu deo pomenutog novca, uz obećanja da će, za par dana, isplatiti celokupnu sumu.
22) Pomenuti Đordević, s vremena na vreme, boravi u beogradskom preduzeću „Poimex Doo", koje se nalazi u Ulici Vojina Đurašinovića Kostje br. 11. Tako se, 6. 11. 2002. godine, u prostorijama pomenutog preduzeća sastao sa Todićem i Krstićem, gde je očekivao telefonski poziv od Dafine Milanović.
23) Ujdur je roden 3. 6. 1943. godine u Ivanić Gradu, Republika Hrvatska. Poseduje prijavu o prebivalištu u Beogradu, u Ul. 22. oktobra br. 47. Inače, svojevremeno je bio zaposlen u „Geneksu".
24) Sa druge strane, kao lica koja joj pružaju pomoć u obavljanju poslova u Cirihu, Milanovićeva je imenovala izvesnog Mileta, neimenovanu žensku osobu iz Gornjeg Milanovca, kao i sestričinu Vlajka Stojiljkovića, nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Republike Srbije.
25) Po tvrdnji Dafine Milanović, Zovku je, navodno, zbog duga nemačkim bankama, oduzet pasoš, ali je on, uprkos takvim okolnostima, uspeo da otputuje za Beč, kod Krala i izvesnog „Mede", muslimana. Pomenuti „Meda" je, bez obzira na Zovkovo upozorenje da njihov kontakt drži u strogoj tajnosti, izvestio Milanovićevu da Zovko i Kral ne rade u njenom interesu, već nameravaju da je izigraju.
26) Milanovićeva je, prema sopstvenim navodima, odbila predlog vlasti Švajcarske i Austrije, koje su joj ponudile azil, budući da bi takav aranžman, kako je objasnila, podrazumevao zadržavanje njenog kapitala u državi za čiju bi se zaštitu, eventualno, odlučila.
27) Revoltirana ovakvim ponašanjem Gugla, Milanovićeva je dodatno zapretila da će pomenutog advokata optužiti kod nadležnih sudskih organa za iznuđivanje sume od 200.000 evra, koju on, navodno, potražuje na ime „otkupa". Takođe, dodala je da će i svom novom advokatu Miši Đorđeviću, „venčanom sudijinom kumu", uručiti sumu od 10.000 evra.
28) Osim toga, Milanovićeva je zapretila da će protiv Gugla podneti krivičnu prijavu zbog, kako je formulisala, malverzacija koje je, navodno, on počinio prilikom prodaje lokala u Beogradu, u blizini Vukovog spomenika.
29) Takođe, Dafina Milanović tvrdi kako premijer Đindić, navodno, ima nameru da, nakon njenog eventualnog hapšenja u SRJ, pribavi ovlašćenje pomoću koga će biti u mogućnosti da raspolaže finansijskim sredstvima koja se nalaze na njenim računima u inostranim bankama. Međutim, po njenim navodima, pomenuti kapital može biti preuzet isključivo uz njeno lično prisustvo i potpisivanje „izvesne klauzule".
30) Pomenuvši da je, nekoliko puta, boravila u Hagu i, tom prilikom, kontaktirala sa istražiteljima Haškog tribunala, Milanovićeva je kategorično odbacila mogućnost da se, pred pomenutim sudom, pojavi u svojstvu svedoka u procesu protiv Slobodana Miloševića, uz obrazloženje da se „ničega ne seća".
31) U ovom kontekstu, Milanovićeva navodi da joj je i Republika Hrvatska ponudila azil, pod uslovom da sva svoja finansijska sredstava prenese na račune banaka u pomenutoj državi.
32) Advokat Dragoljub Tatomirović potvrdio je da je pomenuta delegacija boravila u Nemačkoj, te da je, navedenom prilikom, kontaktirala sa Dafinom Milanović.
33) Istom prilikom, Milanovićeva je, prema sopstvenoj tvrdnji, obavestila članove ove delegacije da je, svojevremeno, od strane neimenovanog lica na visokoj političkoj funkciji, navodno, bila opljačkana i primorana da, radi povraćaja sopstvenog novca, napusti zemlju. Imajući navedeno u vidu, ona je predočila pregovaračima iz Srbije kako, ni u kom slučaju, neće dozvoliti sopstvenu instrumentalizaciju u slučaju da delegacija iz Srbije, zarad skupljanja političkih poena, odluči da se „sveti" pomenutom licu.
34) Osim sume u navedenom iznosu, Milanovićeva očekuje i dodatni priliv novca koji će, kako navodi, upotrebiti za isplatu bivših štediša Dafiment banke.
----------------
REAKCIJE POMENUTIH U BELEŠCI DB
Mrkonjić - Doviđenja, dušo!
Dimitrijević - To je projekat DB-a, pitajte njih
Na naše pitanje, kako je moguće da, ako službe i država imaju sve podatke i mahinacijama Dafine i njenih saradnika, godinama niko ne reaguje, najotvorenije nam je odgovorio bezbednosni stručnjak Darko Trifunović. On se u dokumentu pominje kao „veza" Dafine i jevrejskog investitora.
- Dobro je što je ova beleška objavljena, da ljudi znaju da smo još tad pokušavali da vratimo novac u zemlju. Doveo sam čoveka koji je te pare mogao iz inostranstva da vrati u zemlju i da uloži u srpsku privredu. Zato je i napravljen Trast. Ideja je bila da se ulaže u poljoprivredu i kod nas pravi košer hrana. Međutim, ti pregovori su propali kada su došli ljudi iz DB. Isti ti, koji su činili zločinački režim... Dafina je bila njihov projekat i zato nisu želeli da se otkriju tokovi novca, koji je opljačkan od građana Jugoslavije. Zato nikada nije otvorena najveća afera „kiparske pare", jer bi se došlo do jasnih podataka kako su predstavnici države isisavali pare - napominje Trifunović, uz opasku da je ime biznismena iz Izraela pogrešno navedeno i dodaje da se čovek zove Šumuel Emanuel Abijah Kihano.
Mihalj Kertes, jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića i nekadašnji šef obezbeđenja Dafiment banke, a sada član SNS, nije želeo da komentariše ništa o slučaju „Dafina".
- Dozvolite mi da mirno živim, nemojte me uznemiravati. Godinama me nema nigde - kratko nam je, prilično nezainteresovano poručio bivši „bog carine".
Još koncizniji bio je Milutin Mrkonjić, počasni predsednik SPS, koji nam je samo više puta rekao, u svom stilu: „Doviđenja, dušo".
Nikakav konkretan odgovor nismo uspeli da dobijemo ni od bivšeg predsednika Zorana Lilića, koji je za „Ekspres" poručio da o tome „nema argumentovanih saznanja".
- Ne bi bilo korektno da o tako važnim događajima i nažalost po mnoge naše građane i veoma teškim, dajem svoje viđenje. Najbolje je da odgovore potražite upravo kod ljudi koji se spominju u beleškama kao i kod samog DB-a - ističe Lilić.
Sličan predlog imao je i bivši šef Vojne kontraobaveštajne službe Aleksandar Dimitrijević, koji u izjavi za naš list kaže da on nije adekvatan sagovornik za tu temu.
- SDB je Dafinu operativno obrađivala, pojedini pripadnici SDB su sa njom kontaktirali, oduzimali joj i vraćali pasoš, ona im je kupovala opremu i davala novac. SDB je, uostalom, i izradila ovaj presek operativnih saznanja. U njihovoj je, dakle, isključivoj nadležnosti bilo podnošenje krivične prijave. Zbog čega to nije urađeno valjalo bi da pitate nekoga iz rukovodećih struktura SDB tog vremena, a verujem da vam kompetentne odgovore može dati i neko iz rukovodeće strukture današnje BIA, u osnovi nastale od te iste SDB - poručuje Dimitrijević.
Na drugoj strani, jedan od nekadašnjih rukovodilaca DB Stevan Basta kaže da je u opisu posla SDB da se bavi obaveštajnim i kontraobaveštajnim radom.
- DB postoji da bi pratio određene delatnosti, koje su bezbednosno interesantne, a ne da bi podnosio krivične prijave ili procesuirao počinioce. To se dešava u retkim situacijama, špijunaže ili sličnih krivičnih dela. U redovnim aktivnostima resor državne bezbednosti sačini izveštaj i o saznanjima informiše resor javne bezbednosti, to jest MUP i oni dalje po tome postupaju, ako smatraju da je potrebno. Tako je funkcionisao mehanizam, a da li je u ovom slučaju tako bilo, ne znam. O Dafiment banci, konkretno, znam samo da sam im ostavio 1.000 maraka - kroz osmeh poručuje Basta.

DAFINA ZA POČETNIKE
1947 - Dafina Milanović rođena u okolini Smedereva
1979 - Kao blagajnik kluba „Mornar" osuđena na 11 meseci zatvora, uslovno na četiri godine zbog protivpravnog prisvajanja novca
1988 - Provela osam meseci u pritvoru jer je proneverila novac dok je bila šef računovodstva u „Slaviji" i „Plastici". Osuđena na dve i po godine zatvora, ali nikada nije otišla na izdržavanje kazne
1991 - u oktobru osniva Dafiment banku, bez ijednog dinara osnivačkog uloga. Nudila mesečne kamate na štednju i do 160 odsto
1992 - u saobraćajnoj nesreći u Mađarskoj poginuli su joj sin Živko, muž Dragan i ćerka Ljilja
1993 - banka je ugašena sredinom godine. Ostao je dug štedišama između 150 i 450 miliona nemačkih maraka. Četrnaestog jula vraćena sa graničnog prelaza Kelebija i oduzet joj je pasoš
1998 - zvanično pokrenut postupak za likvidaciju Dafiment banke, koja je prestala sa radom pet godina ranije
2002 - uhapšena u nemačkom gradu Cvajbrikenu po međunarodnoj poternici, Skupština SRJ pretvorila je, zakonom iz jula ove godine, sve obaveze Dafiment banke prema štedišama u javni dug države.
2003 - u avgustu dok je bila u pritvoru obolela od raka
2003 - u oktobru podignuta optužnica protiv Milanovićeve, koja je tereti za prisvajanje skoro 20 miliona maraka, milion dolara, 510.000 švajcarskih franaka, deset miliona šilinga i 200 miliona lira. U optužnici se navodi da je neovlašćeno raspolagala ulozima štediša, omogućila pojedinim klijentima isplatu preko reda, a osnovala je i fond predsednice banke iz čijeg trezora je nekoliko puta uzimala novac i trošila ga
2007 - u maju privedena u Švajcarskoj, zbog sumnje da je državljanina Srbije prevarila za 210.000 franaka. Posle nekoliko dana puštena iz pritvora zbog lečenja i vratila se u Srbiju.
2008 - preminula, a sudski postupak protiv nje obustavljen