INTERVJU, OLIVER IVANOVIĆ, POLITIČAR U KUĆNOM PRITVORU: Priznajte grešku!

Ja ću ovo terati do kraja, do Boga. Nema tu zbora, oni moraju da kažu: „Pogrešili smo" i „Izvini". Nije to ništa 

Oliver Ivanović, jedan od političkih lidera kosovskih Srba, govorio je za „Ekspres" nepunih sedam dana pošto je iz pritvora došao kući, gde očekuje početak ponovljenog suđenja za ratni zločin, koji je navodno počinio nad civilima tokom 1999. i 2000. godine. Za to je najpre bio osuđen na devet godina zatvora, ali je Apelacioni sud nedavno čitav postupak vratio na početak. Ivanović najavljuje borbu dokazima i očekuje da će konačno biti oslobođen. Zagovara čvrst ostanak Srbije u briselskim pregovorima jer ih vidi kao garanciju da na Kosovu neće biti incidenata sve dok oni traju. Vlasti u Prištini, kako kaže, nastaviće da opstruišu primenu dogovorenog jer ni za jednu stavku dogovorenu u Briselu nemaju podršku javnog mnjenja.
Da li u poništavanju prvostepene presude pred Apelacionim sudom vidite nagoveštaj kako bi moglo da teče ponovljeno suđenje?
- Obrazloženje odluke da se prvostepena presuda poništava i vraća na ponovno suđenje zapravo ukazuje na ono što je bila i naša suštinska primedba. Kad kažem naša, mislim na pravni tim koji me je branio i moja lična. Naime, u obrazloženju stoji da glavno Apelaciono veće ne može da zaključim da li je optuženi osuđen ili oslobođen. To je tako konfuzno napravljeno i s tako malo argumenata da Apelaciono veće nije moglo ništa drugo da zaključi osim toga. Ono što meni ukazuje da je situacija znatno promenjena jeste i sama činjenica da je to veće ipak pristalo da me pusti iz pritvora, da mi omogući da se branim, da budem u kućnom pritvoru s verovatnom namerom da u dogledno vreme budem potpuno pušten da se branim sa slobode. Nijednim svojim potezom za sve vreme suđenja nisam pokazao da imam nameru da bežim. Ja apsolutno želim da ovo isteram do kraja, a to je izgleda postalo jasno svakome u sudskom veću i onima koji o tome odlučuju, pa sam shodno tome i dobio ovakvo rešenje. Zašto nije Apelaciono veće preinačilo presudu i izreklo oslobađajuću, ja to ne znam. Ali ne treba očekivati da oni sebe pospu pepelom i da sad javno priznaju da me tri godine drže bez osnova. To bi bio veliki skandal za njih pa mislim da su pribegli ovom, rekao bih, posrednom putu, odnosno posrednom načinu da stvar svedu do kraja, a da pritom ne trpe neku veliku štetu u smislu gubljenja kredibiliteta ili kritike koja može da stigne.
U prethodnom toku suđenja, a to su Vaši zastupnici i više puta isticali, nijedan od svedoka, a bilo ih je mnogo, nije Vas lično doveo u vezu sa ovim inkriminacijama i zato je prvostepena presuda bila pravo iznenađenje. Očekujete li da u ponovljenom suđenju sud ozbiljnije tretira iskaze svedoka?
- Ja mislim da će oni iste svedoke, jer to se može očekivati, i njihove izjave tretirati s mnogo više ozbiljnosti i pažnje, ali računam s tim da će nebrojene dokaze koje sam ja ponudio uzeti s mnogo više ozbiljnosti. U vreme događaja na koje se odnosi optužnica, ja sam bio zamenik generalnog direktora jednog od najvećih preduzeća na Kosovu. Tamo je zaposleno dve hiljade radnika. U tom trenutku radim veoma odgovoran posao na rehabilitaciji fabrike koja je u kvaru, u defektu, i radim sa ogromnim budžetom: to je 10 miliona maraka plus 29,6 miliona dolara na zalihama. I ja sam zadužen i za jedno i za drugo. Apsurdno je očekivati da čovek s takvim zaduženjima, s takvim dnevnim obavezama dođe, dotrči do Mitrovice i učestvuje u nekakvoj takvoj akciji. To je potpuna besmislica. To jednostavno moram da dokazujem. Zato mi se čini da će dokazi koje sam ponudio, a brojni su, verovatno biti potvrđeni u ponovljenom postupku i verovatno će biti izneti neki novi dokazi, te da će to biti dovoljno da u prvostepenom ponovljenom postupku Veće izrekne oslobađajuću presudu. U svakom slučaju, jedino na šta oni mogu da računaju, mislim na Euleks, jeste da ću ja ovo terati do kraja, do Boga. Prema tome, nema tu zbora, oni moraju da kažu: „Pogrešili smo" i „Izvini". To nije ništa strašno i neće im kredibilitet misije porasti ako budu nastavili sa suđenjem koje ima samo jedno, a to su politički motivi.
Koliko ste mogli, dok ste bili u pritvoru, da pratite aktuelne političke događaje, da li ste imali pristup informacijama i koji je Vaš generalni utisak, gde se Kosovo, a posebno kosovski Srbi nalaze danas u odnosu na vreme od pre tri godine?
- Situacija je dosta teška jer je napetost na Kosovu ogromna. Ono što mene posebno brine jesu socijalne tenzije, socijalno nezadovoljstvo, veoma loša ekonomska situacija, veliki stepen nezaposlenosti, koja se kreće negde oko 35 odsto. Zatim 23-25 odsto ljudi živi na granici siromaštva s manje od jednog dolara dnevno. To apsolutno nije održivo na duže staze. Taj socijalni nemir i nezadovoljstvo će doživeti neku erupciju i to je sasvim sigurno, samo je pitanje šta će biti okidač. Političke partije u tom smislu apsolutno ne pomažu jer uglavnom se sve ponašaju vrlo nezgrapno u ovoj situaciji. Nastoje da skrenu pažnju nezadovoljnoj javnosti na neke druge teme. Sada je glavna tema demarkacija s Crnom Gorom. Ako se ona uopšte tiče nekoga, ona se eventualno tiče onih ljudi, građana koji žive na tom pograničnom delu. Ali, objektivno rečeno, to Kosovo ne interesuje posebno. Pitanje Specijalnog suda, takođe, može biti okidač jer će se na optužnici, po svoj prilici, naći neki veoma poznati ljudi koji su visoko u strukturi vlasti. I zato mislim da, kad se sve to sabere, daje jednu zapaljivu situaciju u kojoj je iskra dovoljna da dođe do incidenta.

KFOR je jedina međunarodna misija koja nije nikada, ni u jednom trenutku izgubila kredibilitet

Šta Srbi u toj situaciji mogu da rade?
- Srbi su prilično izloženi u toj situaciji, ne toliko Srbi na severu jer nam naša policija daje malo više sigurnosti u svakodnevici. Ali Srbima koji žive južno od reke Ibar to može potencijalno biti opasno. Zato je i važno da Srpska lista i njeni izabrani predstavnici, ali i drugi ljudi koji takvu mogućnost imaju, ostvare komunikaciju sa KFOR-om i da preventivno obezbede veće i vidljivo prisustvo KFOR-a. Nije samo veće prisustvo dovoljno, mora biti i vidljivo jer vidljivo prisustvo KFOR-a deluje odvraćajuće na ekstremiste, na one koji bi takvu zapaljivu situaciju, kao što je situacija koja je nastala 17. marta 2004. godine, mogli da iskoriste. Ja lično ne verujem da takvih razmera može da bude, ali manjih incidenata svakako može. KFOR ima važnu ulogu jer je to jedina međunarodna misija koja nije nikada, ni u jednom trenutku izgubila na kredibilitetu, bar ne značajno.
Pratili ste sigurno tok briselskog dijaloga. Kakav utisak su na Vas ostavili glavni pregovarači, da li su čvrsto opredeljeni da nastave taj dijalog ili imaju neke rezerve prema tom procesu?
- Sa srpske strane je apsolutno sigurno da je dijalog nešto čemu su posvećeni i mislim da se naša delegacija stvarno trudi i nudi kompromisno rešenje. Ali ne treba da očekujemo da kompromis bude stalno na našu štetu, da naša strana bude ta koja stalno čini kompromise i ustupke drugoj strani. Evropska unija, koja je moderator ili posrednik, morala bi da ima aktivniju ulogu u tome, ali čini se da njihova politička težina nije tako velika. Naime, politička težina Evropske unije na Kosovu i nije baš tako velika. Ona je veća nego što je bila, ali još uvek je to alternativna sila kojoj se Albanci obraćaju. Prva je SAD, a SAD u ovim pregovorima nemaju neku važnu ulogu, a i ne trude se da se u to posebno uključuju. Bitno je da naši pregovarači održe ove pregovore. Naši pregovarači moraju podržati ove pregovore po svaku cenu. Dokle god pregovori teku, neće biti incidenata jer pregovori sami po sebi daju nekakvu nadu da će se do nekih rešenja doći, do rešenja koja bi bila povoljna i za jednu i za drugu stranu. Nevolja je u tome što od samog početka ide loše, netransparentno, što su velika očekivanja, pogotovo albanske strane. Oni očekuju priznanje, a to neće dobiti. A što se grbo rodi, vreme ne ispravi, to je prosta stvar. Mislim da je sam početak bio loš, bez dovoljne pripreme za nekakve pregovore i s jedne i s druge strane, tako da je sada teško ispraviti, bez obzira na dobru volju i iskrene napore koje bar naša delegacija ulaže. Albanci će nastaviti da opstruišu implementaciju svega za šta nemaju podršku javnosti, a gotovo ni za šta nemaju podršku javnosti.
Da li je pritisak opozicije na vlasti u Prištini toliko jak da izbaci pregovarače iz briselskog dijaloga? Da li može da se dogodi da oni pod pritiskom kažu da napuštaju pregovore?
- Ne, to oni ne bi smeli da urade nikako jer za to nemaju podršku ni u jednom centru moći međunarodne zajednice. To je prosta stvar, a oni bez podrške to jednostavno ne smeju da urade. Ni mnogo manje odluke ne bi smeli da donesu, a kamoli takvu. Izlazak iz pregovora za njih bi bio katastrofalan jer mislim da bi u tom slučaju bilo više nego jasno promenjeni odnosi u svetu, i Amerika, koja nije posebno zainteresovana za Balkan, ne želi da na Balkanu išta talasa, i Trampova administracija bi to doživele kao udarac ispod kolena i mislim da bi njihov odgovor mogao da bude i malo oštriji nego što su Albanci do sada naučili. Prema tome, oni to ne smeju da urade i oni su svesni toga. Održaće dijalog, ali će ga opstruisati svuda i na svakom koraku. Ono kako mogu da ga opstruišu jeste zakazivanje vanrednih izbora.
Hoće li na Kosovu biti vanrednih izbora?
- I ta odluka se donosi u dogovorima sa strancima, sa stranim ambasadorima i međunarodnim multilateralnim organizacijama koje postoje na Kosovu. Bez njihovog dogovora, ni vanrednih izbora ne može biti. Ali mi se čini da više ni stranci nisu zainteresovani za vladu koja ima većinu, koja sa Srpskom listom ima 88 poslanika od njih 120, a bez Srpske liste ima 77. To je još uvek velika i komotna većina, a ne može da donese nijednu odluku. Zbog velikih podela koje postoje unutar ove dve političke partije, PDK predsednika skupštine Kadrija Veseljija i Ise Mustafe, koji vodi LDK, nemaju punu kontrolu nad svojim poslanicima. To je stvarno fingirano. Postoji grupa od desetak poslanika u vladajućoj većini među albanskim političkim partijama koji se ne slažu baš sa svim odlukama vladajuće koalicije kao takve i njihovih lidera. To je ono što im smeta da oni bilo kakvu odluku donesu ako Srbi nisu unutra jer Srpska lista sa svojih 11 poslanika možda kompenzuje ta prelamanja unutar vladajućih političkih partija. Zato mislim da su izbori realnost i da je ova vlada, što se tiče ove ocene koju sada iznosim, još pre godinu dana trebalo da padne. Međutim, tada nije bilo saglasnosti u međunarodnoj zajednici. Otpor je bio u ambasadama da se tada organizuju izbori jer bi to, po njihovom mišljenju, zaustavilo proces pregovaranja u Briselu. Sada je očigledno. Pregovora ima, pregovara nema. Pregovara ima, rezultata nema, tako da takav niz pregovora nije nikome u interesu i mislim da bi se moglo dogoditi u toku ove godine do leta ili u jesen da budu organizovani vanredni parlamentarni izbori, iako im je redovan termin 2018. godine.

Naši pregovarači moraju podržati pregovore po svaku cenu jer dokle god pregovori teku, neće biti incidenata

Šta mislite, da li je došao momenat za konstituisanje Zajednice srpskih opština, a to je jedna od stavki u pregovorima koja je bila najviše opstruisana?
- Ja sam putem medija sugerisao to već u dva-tri navrata. Rekao sam to posmatrajući situaciju i videvši kakav je odnos vladajuće većine prema tom pitanju, ali i koliki je otpor opozicije. Zaključio sam da vladajuća većina neće imati smelosti da pokrene to pitanje s mrtve tačke. Zato sam sugerisao još pre godinu i po dana da srpska strana mora da pokrene to pitanje, i to tako što će pokrenuti formiranje Zajednice.
Šta je sporno u procesu formiranja?
- Sporne su samo kompetencije, ovlašćenja koja treba da ima Zajednica srpskih opština, ali nije sporno da Zajednica srpskih opština mora da ima neke organe. Ja sam sugerisao i sugerišem i danas i mislim da je to važno da se jednostavno krene u formiranje organa, makar kao privremenih organa: privremene skupštine ili privremenog predsednika ili privremenog izvršnog veća. Zašto izvršno veće privremeno? Ono bi imalo svoje sekretarijate, odeljenja, departmane za svaku oblast koja je predviđena sporazumom u Briselu. Za srpski opstanak to je važno i ljudi bi počeli da se uhodavaju. Te dečje bolesti bismo preležali u statusu privremenog. Pa bi za šest meseci Albanci shvatili da više vrdanja nema, jer ovo je siguran znak da Srbi idu, s njima ili bez njih, u formiranje Zajednice srpskih opština. To je jasan signal jer bi svakako mogao da bude važan u njihovoj odluci da se u to uključe. Ako se ne uključe, mi nastavljamo dalje s formiranjem jer mi imamo bazni sporazum i taj bazni sporazum dovoljno definiše šta Zajednica srpskih opština treba da radi. Sasvim dovoljno. Ako se i Albanci uključe, to je dobro. Ako pak ne žele, može i bez njih.
Strahujete li možda da srpska strana u tom slučaju može da bude optužena za jednostrane poteze jer to se ponekad dešava u pregovorima?
- To u okviru sporazuma nije moguće jer sporazum je dogovoren i potpisan još pre dve godine. On je potvrđen Zakonom o implementaciji, on je definisao tačno šta Zajednica srpskih opština treba da radi, on je definisao i organe, on je definisao i da bi Zajednica srpskih opština trebalo da ima grb, zastavu, pečat, sve organe, predsednika itd. On je definisao kako se ona konstituiše. Ona se konstituiše uredbom Vlade Kosova i ne može se više raspustiti, osim sopstvenom odlukom. To stoji u sporazumu. Nema tu jednostranosti. Ima samo očigledne želje kod nas da se to formira i očigledne želje kod Albanaca da se to ne dozvoli, da se to opstruiše i dalje. U takvom odnosu snaga isteraćemo na čistac i strance, koji bi morali da kažu: „Da da, mi ćemo podržati sopstveni sporazum", jer je to i njihov sporazum, ili će reći: „To se nas ne tiče, sad mi imamo važnijih stvari u Evropskoj uniji, kao što je Bregzit, na primer." Ja mislim da to ne može da izazove nikakvu posebnu reakciju, odnosno Evropska unija nas zapravo zastrašuje da mi ne krenemo u tu priču računajući da ćemo mi to prihvatiti i da ćemo im činiti jednu glavobolju manje. Međutim, to je glavobolja postala onoga trenutka kada je to potpisano, a nije implementirano. Mi s naše strane ne vršimo dovoljan pritisak na njih da oni preuzmu ulogu posrednika za implementaciju, a ne samo za dogovaranje, jer dogovaranje samo sebe radi nema nikakvog smisla. Dogovara se da bi se nešto i ostvarilo od onoga što se dogovori.
U jednom momentu u briselskom dijalogu pojavilo se pitanje imovine. Šta mislite, treba li Srbija da pravi kompromis, da uđe u pregovore oko imovine, pre svega oko velikih sistema kao što su Trepča i Gazivode?
- Briselski pregovori su vrlo fleksibilni, oni nemaju jasne i zadate okvire, nemaju granice. Jednostavno, o svemu mora da se razgovara, o svemu što pomaže da se normalizuje život između Srba i Albanaca na Kosovu, ali i između zvanične Prištine i Beograda, s druge strane. To, normalno, daje širok prostor, daje odrešene ruke da se mnoge teme kandiduju. Ja mislim da je tema imovine dosta važna i da se ta tema mora staviti na sto. To nije pitanje sukcesije, već pregovora između onoga koji je poverilac, u ovom slučaju Srbija, i dužnik, u ovom slučaju to je lokalna administracija ili pokrajinska administracija. Prema tome, ja to tako gledam i to je pitanje koje ne može da ide na Međunarodni sud. To nije spremno za međunarodne sudove, ali nije ni to isključeno.
Kako Vi lično doživljavate najave o formiranju vojske Kosova, da li vidite to kao pretnju za srpsku zajednicu?
- To je jedan od puteva i metoda kako se albanska zajednica, siromašna raja, zavarava. Ništa to neće doneti bolje, nijednom Albancu, a može da zaživi kao direktna pretnja Srbima koji ovde žive. To je plan ili ideja koju nijedan Srbin neće podržati. To je apsolutno sigurno. U toj vojsci neće biti Srba. To treba da košta negde oko 70 ili 80 miliona u prvih nekoliko godina, njihovo opremanje. Ja to gledam i s te strane. Oni nemaju te pare. U ovom trenutku imaju budžet od 1,5 milijardi evra godišnje i taj budžet uvek ima deficit koji je između 2-3 odsto i 10 odsto u poslednjih deset godina. Znači, ogroman deficit imaju i oni to ne mogu da reše, ali hoće vojsku kao simbol. Uporno insistiranje na nekakvoj simbolici i simboličkom stvaranju države jednostavno mnogo košta. Običnu raju zamajavaju s tim jer oni ne vide da će stvaranjem vojske biti manje za socijalna pitanja, za zdravstvo i školstvo, što je takođe u ozbiljnim problemima. Ali je ta simbolika često mnogo važnija, često se igra na tu kartu da se stvori kod naroda utisak da je nezavisnost uspostavljena i da Kosovo ima sve atribute nezavisnosti koje svaka država treba da ima. Mislim da pitanje vojske nije tako jednostavno kako oni misle. Oni olako čitaju izjave iz Vašingtona koje im služe kao podsticaj jer nigde iz Vašingtona ja nisam pročitao izjavu da Kosovo obavezno mora da ima vojsku. Nego da će sarađivati s kosovskim bezbednosnim snagama i dalje. Mislim da u svetlu Islamske države i učešća kosovskih Albanaca tamo može rezerva prema kosovskim Albancima da poraste. Kao takvi, postaju objektivno neko na koga se mora obratiti pažnja. I do sada je ta pažnja postojala. Sve evropske službe su imale svoje ekspoziture ovde, Amerikanci pogotovo. I to me posebno brine. Ali svi su se opredelili da ne iritiraju previše stanovništvo, da ne zaoštravaju odnose. U tom smislu, verujem da su izjave koje su date s tim jednim ciljem: pustimo da to polako ide, polako ćemo im kontrolisati te naoružane jedinice, ali istovremeno i blisko pratiti kako neko od njih može da bude regrutovan ili uključen u nekakve fundamentalističke pokrete i inicijative.

Ako se Albanci uključe u formiranje ZSO, to je dobro, ako ne žele, može i bez njih

Opšti je utisak da se najavljeno formiranje Specijalnog suda za zločine koje je počinio OVK takođe stavlja u drugi plan na Kosovu. Koliko je realno da će formiranje tog suda izazvati strah kod političke elite u Prištini, bez obzira na to kojoj stranci pripadaju?
- Sasvim je sigurno da neće biti veliki broj optužnica pred tim sudom, da će biti možda desetak optužnica, ali će broj optuženih na tim optužnicama biti znatno veći. Možda će biti njih trideset ili četrdeset, ne bih želeo da spekulišem. Ali sigurno je da će tih trideset ili četrdeset koji intimno znaju da bi mogli biti pozvani kao optuženi probati da rašire strah i da na taj način homogenizuju čitavu albansku populaciju na Kosovu. To je nekakva prirodna reakcija onih koji su ugroženi, a ugroženih će biti znatan zbir, bar se tako spekuliše u izjavama stranih predstavnika ovde. Ja mislim da niko i ne pokušava, čak ni ova umerena, urbana intelektualna elita, da objasni da to nema nikakve veze s njihovim idejama o tome kako izgleda ovaj prostor, kako je definisan ovaj prostor, da li je država ili pokrajina. Da to nema veze sa onim što oni smatraju svetim, a to je borba za oslobađanje i nacionalni interes, da to ima veze s kriminalom, da su kriminalne radnje u pozadini, da je ubistvo nešto što je za čoveka nedopustivo i da se na kraju krajeva mora tražiti i rešenje da se otkrije šta je bilo sa srpskim žrtvama. Za albanske žrtve se uglavnom zna. Mi imamo pedesetak visokih rukovodilaca i generala koji su u Hagu odgovarali, među njima mnogo njih i za zločine na Kosovu, bili su odgovorni ili po komandnoj odgovornosti. Ali nemamo nijednog od tih njihovih nazovi komandanata koji bi mogli biti odgovorni direktno ili po komandnoj odgovornosti za zločine nad Srbima, a Srbi su stradali. U ovom trenutku, mi imamo 580 onih koji se vode kao nestali. Nema odgovornih za to i to se jednostavno mora staviti na dnevni red pre ili kasnije. Sama činjenica da je ubijeno toliko svedoka u procesu koji su vođeni u Hagu protiv Ramuša Haradinaja, Fatmira Ljimaja je iritirala strance, pljunuli su im u lice. Ako dvadeset-trideset svedoka nestane, to je besmisleno, dokaz da je mafija jača, i to Evropljani teško podnose, teško mogu to da svare. Dik Marti je sa svojim izveštajem eksplodirao upravo zbog nemoći da sprovede one postupke koje su imali do sada pred Haškim tribunalom.
Pomenuli ste da ne verujete u mogućnost ponavljanja pogroma iz 2004. godine, ali nedavni dolazak specijalne jedinice ROSU na sever Kosova izazvao je veliko uznemirenje. Da li mislite da nešto tako može da se ponovi, neka slična policijska akcija ili je ono bila samo proba?
- Ja mislim da je ova akcija dobro prošla kako je mogla da prođe. Nezadovoljstvo se ovde skuplja, čovek ne zna kad će eksplodirati. Ali takve akcije prosto mogu da budu okidač, a to onda nikako nije dobro. Onda se sanacija štete koja bi se na taj način napravila ne može sprovesti za kratko vreme i ne može baš tako lako da prođe. Incident koji bi se dogodio bio bi opasan za sve. Mislim i nadam se da se to više neće ponoviti. Da lekciju moraju naučiti stranci, oni koji daju dozvolu ili ne daju dozvolu za tako neke avanturističke akcije. To je avanturizam koji je isto tako usmeren ka tome da pokaže kako je to država koja funkcioniše na svakom ćošku ili u svakom svom delu, ali mislim da je to dosta opasno rešenje jer na kraju treba podsetiti da su 2011. godine tako krenuli. To je bila ideja i ništa drugo. Koštala je života jednog policajca, oca troje dece koga se više niko i ne seća. To je završena priča. Koštala je, između ostalog, i velikih nereda i procesa i barikada koji su trajali dve godine. To je ona scena koju ljudi nikako ne shvataju. Iskakanje iz tog regularnog i relativno mirnog života u to stanje opšte napetosti, to jednostavno košta. Da ne kažem da košta sve, a pogotovo ljude koji ovde žive. To košta živaca, to skraćuje život.
Kako vidite političku scenu među kosovskim Srbima? Da li su dovoljno samostalni u odlučivanju ili je potrebno da imaju veću autonomiju u odnosu na Vladu Srbije?
- Srpska lista je jedini politički predstavnik u privremenim institucijama u Prištini i oni pokazuju značajnu nemoć, ne uspevaju da se nametnu kao sagovornik. Ali nije fer na njih svaljivati krivicu jer nikada sami ne bi to ni mogli. Prvo, tu se ne radi o ličnostima koje su s vremenom stasale pa su prepoznatljive kao takve i nisu baš uspele da se pozicioniraju ni u okviru vladajuće koalicije. Njima je potrebna sva moguća pomoć Beograda, oni jednostavno ne mogu sami. A oni su potrebni Beogradu jer će kroz diskusiju, kroz razgovor na najnižem nivou, unutar vladajuće koalicije u Prištini moći da iskristališu teme, da preispitaju teme jer ono što Srpska lista ne bi prihvatila, normalno bi bilo da pregovarači Prištine ne smeju da kandiduju zbog tog svog međusobnog odnosa. Kakva je to koalicija kad te koalicioni partner ne poštuje u tom smislu i kaže: „Ne, to je za mene osetljiva stvar i ne može dalje. Tačka." Treba imati snagu za tako nešto i imati uticaj, to se ne gradi ni lako ni brzo. Potrebno je da to ljudi s vremenom grade. Na njih se moramo osloniti jer, uostalom, drugoga nema, ali treba razmišljati i o tome kako se politički pripremaju kadrovi za odgovorne poslove na Kosovu. Ja sam lično pristalica toga da mi biraju jake ličnosti koje moraju da prođu političku školu i pripreme se za odgovarajuće funkcije. Ne može drugačije. Lično mislim da je najbolje da se krene od opštine i da ljudi prođu sve faze od opštinskog odbornika i predsednika opštine ili članova upravljačkih timova po opštinama, pa da tek onda postaju poslanici i ministri jer je to neki normalan razvojni put.

NADOKNADITI PROPUŠTENO
Kakva je atmosfera u kući posle Vašeg dolaska i koliko Vam to znači?
- Pa to je sjajno. Ja imam redovne aktivnosti, Bogdan ide u školicu, ali kad dođe, moramo da vežbamo, moramo da igramo šah, da crtamo i, normalno, imamo dosta nekih drugih aktivnosti koje su zajedničke i koje u suštini mene uveseljavaju i dosta mi život čine lakšim i lepšim.