KO JE OTEO JOVANKINE DIJAMANTE

Dok Muzej Jugoslavije krije dokumenta koja mogu da rasvetle sudbinu imovine i nestalog nakita bivše prve dame SFRJ, Jovanka je još za života tvrdila da joj je deo dragocenosti otelo bivše rukovodstvo Muzeja. I dalje se ne zna gde je zlatni sat „kartije“, koji vredi i do 28.000 dolara, kao ni privezak sa 320 dijamanata, skupoceni broševi, vaza Ming, vredna i do 81 milion dolara

Slučaj drugarice Jovanke Broz paradoksalan je na nekoliko nivoa. Počevši od načina na koji je, kako je sama tvrdila, izbačena iz predsedničke rezidencije, obračunavanja sa njenim likom i delom na sednicama Predsedništva SFRJ, pa sve do temeljno pripremljenog tretmana izolacije u kojem je provela ostatak života. Kao u nekoj paralelnoj stvarnosti. I to „ostatak“ koji je trajao pune 33 godine. Paradoks je i što za sve to vreme pravosuđe nije rešilo pitanje Titove, a samim tim i njene imovine. Paradoks je i što je svoje lične stvari dobila samo na korišćenje, uz brižljivo popisane reverse. Ali paradoks je i to što ni danas ne znamo šta je na tim reversima popisano, niti šta je od toga vraćeno u Muzej Jugoslavije. Tako je među brojnim paradoksima i misterijama isplivala još jedna. Misterija Jovankinog nakita, o kojem je „Ekspres“ već pisao u prethodnom broju.

Priča počinje u julu 1980. kada, nekoliko nedelja nakon Titove smrti Jovanku izbacuju iz rezidencije u Užičkoj ulici i privremeno je smeštaju u vilu „Bor“ na Bulevaru Oktobarske revolucije 75. Državna komisija tada je popisala sve pronađene Titove stvari, a napravljen je i spisak lične imovine koju je Jovanka Broz tražila da ponese sa sobom. Na tom spisku, koji je objavljen u knjizi „Velika obmana“, navedeno je da je Jovanka odnela 198 predmeta, među kojima je bilo pokućanstva, nekoliko komada nakita, kao i umetnina.

Kriju dokumenta Od 1980. do 1983. komisija je Jovanki izdala ukupno 14 reversa i oko 3.500 predmeta. Na sednici Predsedništva SFRJ 1982. zaključeno je da se zlato, koje je ostalo iza Tita, deponuje u Trezor Narodne banke Jugoslavije, dok su predmeti ženskog nakita, čija je materijalna vrednost procenjena na oko 20 miliona tadašnjih dinara (danas oko 1,5 miliona dolara), pokazani Jovanki sa ciljem da ona kaže šta je njeno privatno vlasništvo. Nije poznato koliko je nakita uzela. Dve godine kasnije ona je od suda zatražila još nakita za koji je tvrdila da je dobila na poklon od Josipa Broza, prijatelja i porodice i to osam zlatnih satova, 19 lančića i privezaka, 12 zlatnih pojaseva, kopči, broševa i dugmadi, 37 ogrlica, 36 narukvica, 10 ženskih prstenova, 26 broševa i još 34 predmeta velike vrednosti.

Ništa od ovoga ne bi bilo čudno da, evo, trideset godina kasnije kustos Muzeja Jugoslavije Momo Cvijović nije izjavio kako je nakon Jovankine smrti, od ukupno 3.500 predmeta koji su joj izdati na revers, u Muzej vraćena tek polovina, dok je od 83 komada nakita vraćeno svega pet?! Međutim, još čudnija je činjenica da Muzej ne želi da obelodani ova dokumenta i tako otkrije šta od nakita i umetnina nedostaje, koliko to zapravo vredi i da se eventualno utvrdi gde je i na koji način taj nakit nestao?!

Naime, kada smo Muzeju Jugoslavije, još za potrebe pisanja teksta u prethodnom broju „Ekspresa“, zatražili uvid u reverse Jovankinih stvari, naišli smo na ljutito odbijanje. Kako nam je u nekoliko telefonskih razgovara tada objasnila direktorka Muzeja Jugoslavije Neda Knežević, javnost zasad ne može da ima uvid u te dokumente.

- Hoćete da dođete i pogledate reverse? Šta ćete da pišete o tome? Šta vas interesuje? Javnost neće moći sad da ima uvid. Ne možemo nikako, ja nisam tu. Ti reversi nisu nikakva tajna, ali kada ti predmeti dođu, to mora da se obradi, to je jedan proces. Ne možete da dođete. Mi se Jovankom trenutno ne bavimo tom brzinom. Za priču o tim predmetima nismo još spremni. Ne zato što je tajna, nego zato što nismo završili posao do kraja. Sve ste mogli da izaberete, ali ne to - rekla nam je tada Kneževićeva.

Ništa bolji tretman nismo imali ni nekoliko dana kasnije kada nam je direktorka ponovila da sada nije trenutak da se o toj temi govori?!

Podatke, reverse i spiskove nismo uspeli da dobijemo ni iz Arhiva Jugoslavije, ali ni iz Uprave za zajedničke poslove iz koje su nam odgovorili da poštuju rok od 15 dana za dostavljanje informacija od javnog značaja. Zbog takvih okolnosti nije iracionalno zapitati se šta se iza svega toga krije? Da li neko, odbijanjem zahteva za obelodanjivanje dokaznog materijala, možda želi da prikrije ono što nedostaje? Ko je, kako i na koji način uspeo da ukrade umetnine i nakit koji su vredni milione dolara?

Grabili šta su stigli Javna je tajna da su posle Titove smrti njegove i Jovankine stvari razgrabljene. Vila je posle Titove smrti postala deo Memorijalnog centra, da bi se u tu istu kuću devedesetih uselio Slobodan Milošević sa suprugom Mirjanom Marković. Već tada počele se da kolaju priče o tome šta je ukradeno iz Titovog trezora koji se nalazio „u podrumu“ vile Mir“. Osim toga, nekolicinu puta se dešavalo da je nešto od ličnih stvari Brozovih slučajno isplivalo na nekoj od aukcija ili u antikvarnicama ili zalagaonicama, a za šta se sumnja da je ukradeno upravo iz vile „Mir“ u Užičkoj 15.

Na neprofesionalno postupanje Muzeja Jugoslavije (MJ) slikovito ukazuje i slučaj od prošle godine kada je na aukciji španske kuće „Internation Autograph Auction Europe“ (IAAE) ponuđeno 12 od ukupno 40 ukradenih listova iz Spomen-knjige Josipa Broza Tita, koja se čuva u istom tom Muzeju. Prodaja vrednih dokumenata, vrednosti i do nekoliko hiljada dolara, stopirana je nakon što je MJ zatražio da mu se listovi vrate, ali tek nakon velikog pritiska javnosti. Direktor IAAE je izjavio da je osoba koja je ponudila vredne autografe poznatih svetskih državnika, među kojima su Indira Gandi, Nikola Čaušesku i Mihail Gorbačov, pokazala dokument o autentičnosti listova iz kojeg se vidi da je kolekcija kupljena od diplomate iz bivše Jugoslavije?!

Tako je i 2005. sa izložbe u Muzeju Jugoslavije pokradeno dvadesetak Titovih dragocenih časovnika. Među njima je bio i poklon diktatora Bokase s kazaljkama od brilijanata, kućištem od poludragog kamena citrina i postoljem od gorskog kristala. Nestao je i zlatni „roleks“ ukrašen brilijantima, kao i prototip manufakture „filip patek“ iz 1944. sa kućištem od 18-karatnog zlata. Još jedan sat iste marke svojevremeno je prodat na aukciji u Švajcarskoj za oko 15.000 evra. Prodaje nisu bili pošteđeni ni skupoceni automobili bivšeg predsednika, pa je tako 2013. aukcijska kuća „Bonhams“ prodala kadilak, serije 75, za 97.820 funti (oko 117.000 evra). U opisu je stajalo da je kadilak posle 1980. holandskom brokeru prodao Titov blizak saradnik.

Po istom principu je, prema svedočenju upućenih, Jovanka nekoliko puta prepoznala svoj nakit na suprugama državnih funkcionera nakon Titove smrti. Tako je, recimo, Jovankinu ogrlicu u javnosti nosila čak i glumica Miroslava Mira Stupica, supruga Cvijetina Mijatovića. Tek 2010, barem nakratko, ušlo se u trag jednom zlatnom privesku optočenom sa 320 dijamanata koji je Jovanka navodno dobila od Tita po povratku iz Afrike. U izjavi za „Ekspres“ Slobodan Ugrinovski, lider makedonske partije „Savez levih snaga“, tvrdi da mu je anonimni skopski biznismen ponudio upravo ovaj komad nakita, koji je dobio na ime kockarskog duga od 25.000 maraka u zalagaonici beogradskog kazina?! Ova cifra ukazuje samo na najnižu materijalnu vrednost Jovankinog priveska, budući da zalagaonica u kazinu sigurno ne vodi računa o istorijskoj i umetničkoj vrednosti ovog primerka. Posebno ne bez prethodne provere porekla nakita.

Međutim, kako kaže Ugrinovski, skopski biznismen pokazao mu je samo fotografiju priveska. - Pokazao mi je sliku i rekao da je dobio taj komad nakita kao kockarski dug. Odmah sam kontaktirao s Jovankomu Broz. Sreli smo se dva puta u vili u Beogradu nakratko, ali nismo uspeli da otvorimo tu temu. Susret je bio više kurtoazan sa njene strane, zato što smo dolazili kod nje na vrata desetak puta, pa nas nije primala, a obezbeđenje nas nije puštalo unutra. Nisam imao vremena da s njom porazgovaram o nakitu. Nažalost, posle toga sam izgubio svaki trag o tom privesku, a taj biznismen je umro pre tri, četiri godine. Verujem da ga je prodao negde u Beogradu, jer je i sam bio u kockarskim dugovima. Sećam se da mi je rekao da je taj komad najverovatnije neko ukrao posle Titove smrti, pa preprodao - navodi Ugrinovski.

„Dobro, onda obijamo“ U Jovankinim kutijama za nakit nije bilo samo skupocenih privezaka, već i broševa, narukvica, ogrlica, ali i mali zlatni sat „kartije“. Cene tih satova proizvedenih od 1950. do 1960. kreću se od 2.000 do 28.000 dolara, a onih koji su napravljeni od 1960. do 1970. od 3.000 do 18.000 dolara. Međutim, ako se uzme u obzir da je „Kartije“ radio po narudžbini i sa posebnom gravurom, cena Jovankinog sata može biti i daleko veća. Pored sata koji je, sudeći po fotografijama, Jovanka najčešće nosila, prva dama u posedu je imala i zlatnu narukvicu u koju je ugrađen sat, a koji je prekriven likom Josipa Broza u emajlu. Inače, rad čuvenog zagrebačkog zlatara Teodora Krivaka. Upravo taj sat je, zajedno sa vazom Ming koju su Brozovi dobili kao venčani poklon od Mao Cedunga (najskuplje prodata Mingova vaza koštala je neverovatnih 81 milion dolara), prema Jovankinoj tvrdnji, ukraden 2013. godine iz vile „Bor“. Iako su mediji objavili da je Jovanka Broz prijavila policiji da je opljačkana, ali i da je službenim uviđajem utvrđeno da iz vile ništa nije ukradeno, Jovanka je ove tvrdnje ubrzo demantovala.
- Nije istina da mi iz kuće ništa nije nestalo kako je objavljeno. Ukrali su mi vazu Ming, venčani dar Mao Cedunga. Još nisam pobrojala šta je sve nestalo, ali za sada znam da su mi ukradeni nakit, novac, ali i beleške. Ukradena je prepiska s nekim važnim ličnostima, na primer s Cvijetinom Mijatovićem i generalom Dolničarem koji mi tri i po godine pošto sam isterana iz kuće nije vratio odeću. Mene nisu opljačkali obični lopovi, već oni koji su tačno znali šta traže. Njih su poslali oni koji se boje stvari koje znam i kojima sam bila svedok dok sam bila uz Tita tvrdila je tada Jovanka.

Kako je „Ekspresu“ nezvanično rečeno u MUP-u, u kuću Jovanke Broz od 2008. do danas provaljeno je dva puta, i to 2008. i krajem 2010. Jovanka je tada dala izjavu u policiji i rekla da su joj nestale pojedine dragocenosti. Ipak, ostaje nepoznato šta je u ta dva navrata tačno izneto iz kuće i dokle se stiglo u istrazi. O nestalim dragocenostima nema ni pomena. Jedino svedočenje o pljačkama u tom periodu dala je njena sestričina Jovanka Čolak Kirali, koja se prisećala kako je u tetkinu kuću došla 2006. jer se desila „još jedna u nizu provala“ tokom koje su nestali lični papiri i stvari.

Ipak za otimanje lične imovine, među kojima su se našle i vredne stvari, Jovanka Broz optužila je ni manje ni više nego nekadašnju upravu tadašnjeg Muzeja istorije Jugoslavije. Istog onog muzeja koji danas reverse ne želi da obelodani. U ispovesti koji je Brozova marta 2010. dala svojoj sestričini Nadi Torlak, tadašnjoj novinarki lista „Politika“, a povodom izložbe Titovih privatnih fotografija koje su objavljene bez njene saglasnosti, nekadašnja prva dama tvrdila je da joj je nakit otet! Na pitanje da li je znala za postojanje Titovog dnevnika, koja je tada objavljen, Jovanka odgovara:
- Kako da nisam znala?! Titove rukopise sam godinama čuvala još od 1945. u Užičkoj 15, sve do 10. jula 1980. kada mi je u kuću upala grupa od 10 do 15 meni nepoznatih ljudi. Zahtevali su da im otvorim svoje prostorije, koje je već pregledala i zapečatila komisija u Užičkoj 15. Opirala sam se da otvorim svoje prostorije. Onda mi je taj čovek, za koga sam čula da ga zovu Nikolić, ljutito odgovorio: „Dobro, onda ćemo obijati“. Kad su počeli obijati, iskoristila sam priliku da pozovem telefonom svoju rođenu sestru Nadu. Provalili su u moju radnu sobu, obili čelični ormar, oteli Titove rukopise, obili moj pisaći sto i odneli moja lična dokumenta i iz ormara uzeli sve papire. Kad sam to videla doživela sam šok. Uznemirili su se kad su videli da mi je pozlilo, pa su hteli da pozovu doktora, što sam ja odbila. Dakle, sve su to nekud odneli, a Nikolić mi je rekao: „Ako Nada nekome kaže šta je danas videla, glavom će platiti“, što znači da je bio svestan da radi kriminalnu radnju. I naravno, da sam ogorčena zbog te otimačine i danas kad vidim da se ti rukopisi krčme i zloupotrebljavaju kad i kako kome pritrebaju, kao i načinom upravljanja svim stvarima koje su ostale u Užičkoj 15. Krivicu za to snose Ognjen Grković, koji mi je pretio ubistvom, Ranko Bugarčić i Marica Trljin-Grahovac, koji su mi oteli nakit, a koji su tada postavljeni za rukovodioce Muzeja „25. maj“.

Međutim, bivši direktor Muzeja istorije Jugoslavije i nekadašnji upravnik „Kuće cveća“ Ranko Bugarčić u izjavi za „Ekspres“ demantuje Jovankine tvrdnje navodeći da postoje materijalni dokazi za sve što je odneto iz Titove rezidencije...
- Te optužbe su obične gluposti! Mi smo imali u trezoru dva ključa. Jedan je bio kod mene, a drugi kod onoga ko je bio zadužen za trezor. Ja ne mogu da uđem bez njega, on ne može bez mene. Na moju veliku žalost svi koji su radili u tom periodu su umrli. Jedino sam ja ostao živ, a bio sam i u toj komisiji. Mnogo toga znam, a pišu svakakve neistine. Treba uporediti spiskove stvari koje je Jovanka primila sa onim što je vraćeno. Pa neka odgovaraju ako fali. Priča traži mnogo više vremena i materijalne dokaze. Mi smo radili po naređenju vrha države, tako
da oni kažu „dajte joj to, a ovo ne“. Za svaku sitnicu je postojala državna odluka. Maltene i za iglu. Jovanka je potpisivala ono što je primala, a šta je radila posle s tim stvarima, to ne znam napominje Bugarčić, uz opasku da ga sadašnje rkovodstvo Muzeja Jugoslavije ne poziva na otvaranje izložbi, čak i kad se odnose na Tita i Jovanku.

Ni vojna, ni policijska Kao što je i danas dobro čuvana tajna koliko se krađa desilo u vili „Bor“ od Jovankinog useljenja i šta je sve od vrednosti pokradeno, tako je za javnost i dalje apsolutna misterija pod čijom se ona tačno „zaštitom“ nalazila. Kao i da li je to obezbeđenje imalo zadatak da je čuva ili pak da je nadgleda? Za čiji račun i da li je to jedan od detalja koji bi do kraja mogli da reše kako je nestao nakit. Jer kako je pored takvog nadzora neki običan lopov mogao da prođe neprimećeno i ukrade dragocenosti vredne milione dolara?

Dok iz MUP nezvanično kažu da su za njenu bezbednost bili nadležni tek od 2008, dok je do tada to bio posao vojske, iz vojnih bezbednosnih struktura nezvanično saznajemo da su vojne službe za Jovanku bile „nadležne“ svega godinu ili do godinu i po dana nakon Titove smrti i da je od tada ona u „nadležnosti“ civilne polici-
je ili civilne službe. Poznato je i da je na sednici Saveta za zaštitu ustavnog poretka održanoj 1981. u Zagrebu razmatran materijal pod šifrom „Durmitor“ koji se ticao odnosa prema Jovanki Broz. Tada je zaključeno da bi Titovu udovicu trebalo izolovati i proveriti kupovinu vile u Švajcarskoj na njeno ime. Tada je ministar unutrašnjih poslova Franjo Hreljović, koji ju je nazivao „ličkom kurvom“, rekao da je Jovanka u mogućnosti da „poturi stvari van, jer se ne vrši lični pretres, niti pregled stvari lica koja dolaze u posetu kod nje“, i zatražio da joj se ograniči komunikacija i da se o njoj napravi bela knjiga.

Na kraju se ispostavlja da je najbolji opis svoje situacije dala sama Jovanka Broz u istoj onoj ispovesti sestričini Nadi Torlak.
- Naravno da sam nepoverljiva prema prevarantima, kriminalcima i lažovima. Ne-
poverljiva sam samo i isključivo prema onima koji su mene progonili. Oni neće da kažu pravu istinu da bi sebe i svoja nedela zaštitili i to je razlog više što me godinama bestidno u javnosti predstavljaju kao nepristupačnu, maltene ludu ženu, teške naravi, koja neće da sarađuje... A godinama mi ne dozvoljavaju da ostvarim svoja najelementarnija ljudska prava. S kim onda da sarađujem kad mi je po onoj narodnoj „kadija te tuži, kadija ti sudi“.

Advokatica: Nije vreme za tu priču...

Koliko je priča i istina o Jovanki Broz i dalje, iz neobjašnjivih razloga pod velom tajne, svedoči i reakcija njene nekadašanje advokatice Bojane Pavlović Sarić. Nakon što je pažljivo saslušala zbog čega je zovemo i pitanja da li zna šta se desilo sa Jovankinim nakitom, advokatica je samo kratko odgovorila: „Sada nije vreme za to“. A potom je spustila slušalicu.

Ništa više nismo uspeli da saznamo ni od sestre nekadašnje prve dame Nade Budisavljević, koja takođe o ovoj temi nije želala da razgovara sa novinarima.
- Ja nemam nikakve spiskove imovine. Nisam sarađivala sa Muzejom Jugoslavije, niti je sarađivala Jovanka. Mene je potrefila nesreća. I nije mi bilo stalo do stvari. Ne znam ništa o tome i stvarno ne bih ulazila u to - rekla je kratko ona.

NE PROPUSTITE:

GDE JE ZLATO JOVANKE BROZ