INTERVJU, NELA MIHAJLOVIĆ: Duhovna prostitucija pred očima

U jednom trenutku sam shvatila da ne treba da priželjkujem uloge jer će me one koje mi pripadaju same naći. Ne znam šta mi je namenjeno, ali mi je zanimljiva ideja da će me stići ono što trči za mnom

Mimo scene, ona je vedra, jednostavna i pleni svojim velikim osmehom. Utoliko pre i uverljivije uveče, kada se digne zavesa, ona postaje verodostojna Elizabeta, nesrećna Anđa, manipulativna Liz, opaka Zelenićka, a to su samo neke od njenih pozorišnih uloga. Brojna publika se upravo zbog nje godinama vraća serijama u kojima ona igra i rado okuplja s porodicom ispred malih ekrana. Danijela - Nela Mihailović glavnom ulogom Katarine u Šekspirovoj „Ukroćenoj goropadi" stupila je na daske Narodnog pozorišta i preporučila se za sve buduće uloge. Dve i po decenije kasnije, ponovo igra u Šekspirovom komadu koji je obeležio ovu sezonu, ovog puta u „Ričardu Trećem", i to ženu kralja Edvarda IV, a u razgovoru za „Ekspres" govori kako gradi likove, šta ceni kod reditelja, o stanju u kulturi, o trajanju i ulogama koje će nju stići.

Ova godina Vam je donela dve značajne i teške pozorišne uloge. Prva je lik Elizabete u Šekspirovom „Ričardu Trećem". Šta vas iznova fascinira kod Šekspira?
- Imala sam tu sreću da igram Šekspira kroz karijeru. S njim sam i kročila u pozorište, ali ga dugo nisam radila i ponovo sam bila zatečena koliko je uzbudljiv i kompleksan. Posle mnogo godina mi se desilo preispitivanje koliko sam uopšte u stanju da ga dosegnem i izgovorim na sceni kako treba. „Ričard Treći" je jedan od najvećih Šekspirovih komada, likovi su veoma zahtevni, dok je Ričard verovatno i najveća muška uloga koju glumac može u karijeri da izvede. Priča o igri moći, vlasti i borbi za krunu, o sredstvima kojima se dolazi do određenih ciljeva, u vreme koje je nama istorijski daleko, ali neverovatno koliko oslikava i naše vreme, nažalost. Šekspir je, kao retko ko, umeo da prodre u ljudsku suštinu, i utoliko je on svevremenski. Oko Elizabete sam se lomila i glumački i ljudski. Kopala sam po sebi i tražila šta je to u čoveku što može da ga natera da proda sopstveno dete zarad vlasti, što ona na kraju i uradi.

Kako ste uspeli da je opravdate i povežete se s njom?
- Nastojala sam da shvatim kako Elizabeta misli, da nađem odgovarajuće razumevanje i za njene najgore postupke, provučem je kroz sebe da bih je adekvatno opravdala na sceni. I najveće ubice kad igrate, vi istražujete u sebi jer se lik uvek brani da bi se dobro tumačio. Ali to je i draž mog posla, a Šekspir nam to nepogrešivo omogućava. Izgovoriti njegov stih i biti smislen na sceni je početna faza rada na Šekspiru. Opet, ja sam učila dobre škole, imala sam dobre profesore i za moju generaciju kažu da je jedna od poslednjih koja zna da ga govori na sceni, što je za nas glumce veliki kompliment. Bio mi je i vrlo uzbudljiv rad s rediteljkom Trišić i kolegama. Kao i to što sam se s Natašom Ninković, mojom klasnom drugaricom, kumom, najbližom prijateljicom i koleginicom, srela posle mnogo godina na sceni. Izazov mi je bio, kao i čast, da stanem pored Svetlane Bojković, a zanimljivo je da se ona ovim komadom vratila u svoje nekadašnje pozorište posle toliko godina, kao i da sada prvi put igra Šekspira. I to maestralno.

U „Sumnjivom licu" se po drugi put susrećete s rediteljem Andrašem Urbanom. On uvek bira aktuelne teme. Šta mislite, zašto su nemiri koji tresu naše društvo, a koje je Nušić uočio pre više od jednog veka, nepromenljivi?
- Nušić je uvek pisao o našem mentalitetu, ali mislim i da je bio izvrstan psiholog, poznavalac ljudi. „Sumnjivo lice" kakvo je napravio Urban mogu razumeti svuda, jer je to priča o čoveku. Urban se ne bavi toliko mentalitetom koliko suštinom komada, jer je to neprekidan krug koji se nikad ne zatvara. Andraš nam svojim načinom rada iznova ukazuje na to koliko su i Nušić i Sterija i danas aktuelni, a mi narod koji, nažalost, ne uči iz svojih grešaka.

Moja Anđa, lik koji igram, jeste žena koju maltretira muž, i njen ventil je alkohol, što je danas - nažalost - vrlo česta pojava. Pa, svaki dan kada otvorite novine, pročitate tako nešto i mnogo gore. Neke meni vrlo bliske kolege su mi prišle posle premijere i rekle mi da me nikada nisu videli takvu. To je mala ali karakterna uloga. Nikad ne znaš šta ti određene uloge mogu doneti. Mnogo zavisi od toga ko režira i kakvu slobodu i prostor daje glumcu, a Andraš je majstor u tome. Nije to uvek tako. Neki reditelji dođu s vrlo čvrstim konceptom i moraš se držati toga i uklopiti se u taj rediteljski ram.

INTERVJU, ANDRAŠ URBAN, POZORIŠNI REDITELJ: Osrednjost je opasno sredstvo vlasti

Pre Nušića, sa Urbanom ste radili i Sterijine „Rodoljupce", aktuelne u srpskom društvu od kraja osamdesetih do danas?
- „Rodoljupci" su jedna od onih bitnih i prelomnih tačaka u mom trajanju na pozorišnoj sceni. Proces rada na tom komadu me je definitivno promenio i pomerio napred. Od tada mi je postalo vrlo važno s kim radim. Sklona sam da kažem da sam omatorila i da ne mogu više ni sa svim kolegama glumcima, a ni sa rediteljima da radim. Tako da je Urban s „Rodoljupcima" i Sterijinom analizom ljudskih naravi i slabosti, svakako jednoj od najpoznatijih u srpskoj književnosti, napravio veliki podvig u pozorišnom svetu te godine i ostavio ozbiljan trag na mene.

Za ulogu Zelenićke ste dobili nagradu Narodnog pozorišta i priznanje publike u Požarevcu. Uspeli ste da adekvatno otelotvorite zlo?
- Za stvaranje lika Zelenićke imala sam inspiraciju na svakom koraku. Bilo je dovoljno da uključim televizor i da ugledam neku takvu bestidnu i do srži u zlo ogrezlu ženu, koja ne preza ni od čega. Uostalom, ono što se nekad prikrivalo danas je i legitimno i preporučljivo ponašanje. Igrati takvo zlo me je vrlo uplašilo. Suočena s tim likom, shvatila sam da žene na položaju, i onda kada je Sterija pisao i danas, mogu biti mnogo surovije od muškaraca. Opet se priča o moći, o vlasti, o ljudima koji menjaju i kožu i utrobu, o stavovima da i ne govorimo, kako koji politikantski vetar dune. Pri čemu tuđa koža, krv i znoj ne znače ništa i bivaju tek moneta za brutalno potkusuravanje koji odvode narod u rat, a iz toga izvlače samo ličnu korist. Komad počinje Zelenićkinim pozivom na revoluciju, a završava se u Beogradu, gde svi piju, gledaju u vedro nebo u bundama i iščuđuju se - šta sad, zaista je strašno, ko je sve ovo napravio?! Tako završava taj peti čin kod „Rodoljubaca", koji je Urban na neki način dopisao i ostavio nam jedan fenomenalan rediteljski pečat. Tih deset ljudi koji su započeli nešto tako strašno kao što je rat, odveli narod u smrt, nakon svega sede zajedno u blagostanju... To se i danas često da naslutiti.

Bjela već neko vreme pravi strateške poteze i očigledno je višestruko talentovan za mnogo šta, pa i za producenta, jer ume da nađe novac za svoje projekte i da ga na pravi način iskoristi

Rekli ste da više ne možete da radite s bilo kim. S kojim rediteljem biste rado ponovili saradnju?
- Svakako je Urban jedan od njih zato što ima drugačiji, moderniji pristup radu. Kod njega bih igrala i levu nogu od stola. Njegova energija i mašta inspirišu glumca, on ume da izvuče najbolje iz nas. I ja to cenim, volim kada me reditelj vodi i autoritet je. Doživljavam ga kao neko oko koje me gleda i kojem ja moram da verujem da bih mogla da sklopim svoj lik jer moj osećaj nije uvek tačan. Jedna od uzbudljivijih saradnji bio mi je rad s mladim rediteljem Filipom Grinvaldom, koji je režirao „Male bračne zločine". On u tom trenutku radi komad koji govori o temi koja se tiče i mene i mog partnera u predstavi Borisa Pingovića, jer nas dvoje imamo godina koliko je pisac zahtevao od svojih likova, i u situacijama smo u koje je pisac smestio likove, u braku od po petnaest godina. Grinvald, koji niti je tih godina niti zna šta je brak, sklopio je tu predstavu i s nama pričao o tom komadu bez ikakvog ličnog iskustva, a zahvaljujući svom daru i veštini, i činilo se, po načinu na koji rasuđuje da iza sebe ima pet brakova od po petnaest godina.

Za tu ulogu u „Malim bračnim zločinima" Erika Emanuela Šmita ste izjavili da je bila prekretnica u Vašoj karijeri.
- Apsolutno. Uloga Liz mi je vrlo važna jer Šmitova priča o ljubavi nikada nije još jedna romantična balada sa srećnim krajem. Kroz taj komad uvek iznova sazrevam kao glumica. Upravo je zanimljivo da to igraju glumci u najboljim godinama. Kad vi to igrate sa 60 ili 70 godina, nemate mogućnost novog braka, dece, budućnost te vrste. To se izuzetno dopalo i piscu Eriku E. Šmitu, koji je gledao prvu reprizu naše premijere i po protokolu imao deset minuta posle predstave da nam posveti. Ušao je u garderobu gde smo bili Boris i ja i ostao s nama pola sata iznoseći svoje impresije da nije bio svestan da je njegov tekst tako duhovit, i da je to najbolje izvođenje koje je on do tog trenutka video, a da je razlog, između ostalog, i to što smo mi prva podela koja ima tačne godine kao i njegovi likovi. A kako je Šmit vrlo cenjen pisac, da bi mu dali na značaju u drugim svetskim pozorištima njegove likove igraju bardovi koji imaju preko 60 godina, što je onda promašena tema.

Ostvarili ste zapažene uloge u TV serijama „Selo gori, a baba se češlja" i „Stižu dolari", koje se i danas rado gledaju. Kako objašnjavate taj fenomen?
- Neverovatno mi je, ali mogu to da razumem. Te serije su narodske, kao svojevremeno „Bolji život". I ja sam na tome odrasla, mada s mnogo više ljubavi se sećam Šotrine serije „Više od igre". Pamtim ih po okupljanju porodice uz televizor pa pretpostavljam da je tako i danas. Te serije imaju nekog duha i ljudi se prepoznaju u njima. Govore o svakodnevnim problemima i ljudski je da s olakšanjem gledaš neku muku i sreću običnih ljudi, likova za koje možeš da se vežeš, i da gledajući ih živiš njihov život. A za fenomen repriza naših serija, verujte mi, i ja kažem aman više iako sam deo toga. Svako leto idu ponovo i imaju gledanost, a opet, dokle god to narodu prija, to je OK. Meni je drago da bilo koga mogu ispred ekrana da okupim, da sam deo tog sistema kojem to uspeva. Mada bih daleko više volela da se snimaju nove i bolje serije. To bi narodu sigurno bilo zanimljivije. S tim što bi kvalitet naših serija trebalo da ide s vremenom, da produkcijski bivaju naprednije. A čini mi se da nije tako, da su one produkcijski vrlo siromašne, dok je svet otišao daleko ispred nas. Ne samo zapad i istok, već i Hrvatska, Rumunija, Bugarska - svi su daleko ispred. Budi mi nadu nova serija Dragana Bjelogrlića „Senke na Balkanu", koja je produkcijski ozbiljno iskoračila. Verujem u tog čoveka. Veliki sam fan njegovog „Montevidea". Bjela već neko vreme pravi strateške poteze i očigledno je višestruko talentovan za mnogo šta pa i za producenta koji ume da nađe novac za svoje projekte i da ga na pravi način iskoristi.

Ništa nam ne ide naruku, a i dalje se događa neka umetnost. Kulturni život u Srbiji je, uprkos sebi i višestruko otežavajućim okolnostima, i dalje živ

Posle srednje škole ste upisali medicinu, ali ste se potom opredelili za glumu. Vi svojim ulogama takođe na izvestan način lečite publiku. Iako su sredstva različita, ishod nekad može biti isti?
- Medicina je stvarno bila moja želja. Dve godine sam je studirala i na glumu tada nisam ni pomišljala. Jedino što pamtim jeste osećaj da ipak ne pripadam medicinskom fakultetu, da se tu ne osećam dobro. Shvatila sam da posao lekara nije za mene. Na kraju krajeva, u pravu ste, moj posao takođe leči na neki način. Leči ljudsku dušu. Pa ja se bolje osećam na izložbama, čitajući knjigu, gledajući film ili predstavu. Nikada se nisam pokajala zbog toga i uverena sam da ovo što radim najbolje znam. Koliko je to dobro, to je sad drugo pitanje, ali znam da bilo šta drugo ne bih mogla da radim bolje. Bitno je da se voli ono što se radi jer to je recept za sreću u životu. To je rečenica koju najčešće izgovaram svojim ćerkama.

Pozorišta rade punom parom, Sajam knjiga je bio izuzetno posećen, posle deset godina je otvoren Muzej savremene umetnosti... naizgled je sve lepršavo i funkcioniše, ali kakav je naš suštinski odnos prema kulturi?
- Otvaranje muzeja vraća nadu, ali nisam je ja nikad ni izgubila. Ni veru da je ovaj narod suštinski kulturan. Mi smo mala zemlja s mnogo darovitih umetnika, pisaca, slikara, glumaca, kompozitora... Ali je strašno što niko ne ulaže u taj naš potencijal. Danas je entuzijasta svako ko se bavi umetnošću. Divno je čuti i videti da ima istinski zainteresovanih konzumenata umetnosti. Ništa nam ne ide naruku, a i dalje se događa neka umetnost. Kulturni život u Srbiji je, uprkos sebi i višestruko otežavajućim okolnostima, i dalje živ. U ovom poslu sam od 1993, i nikada nije blistalo. Ne pamtim da je kultura bila na nivou na kojem bi trebalo da bude. Naprotiv, samo se srozavala minimalnim ulaganjem, i to je veliki problem trenutka u kojem živimo i svih vlasti do danas. Niko nije shvatao da je to lična karta jednog naroda. Strašno je šta se sve danas naziva umetnošću, kako se u isti koš stavljaju umetnici i neke estradne zvezde, šta nam televizije emituju... Duhovna i moralna prostitucija se dešava bukvalno pred našim očima. Ukoliko želimo da nam odrastaju zdrave i normalne generacije, da naša deca sutra bolje vode ovu zemlju, da ne odlaze odavde, na državnom nivou mora da se menja odnos prema kulturi. Hvatam sebe da, kako mi ćerke rastu, ja, koja nikad odavde nisam ni pomišljala da odem i nikad ne bih volela da mi deca puštaju korene tamo negde, razmišljam, ako će njima biti bolje drugde, koji ja argument imam da ih sprečavam.

Da se vratimo na Vaše početke. Potekli ste iz jedne od najdarovitijih klasa. Studirali ste sa Sergejem Trifunovićem, Glogovcem, Pingovićem, Ćetkovićem, Natašom Ninković... Vrata tog sveta Vam je otvorio profesor Vladimir Jeftović. Koliko je on uticao na Vas?
- Kako bih vam rekla, da nas prof. Jeftović nije prepoznao u masi od 450 kandidata, danas ništa ne bi bilo isto. On je bio dragoceni čuvar naših talenata i mladih duša te četiri godine, koliko smo proveli na FDU. On je voleo da kaže da je to jedna oaza u kojoj smo, i kako ćemo posle toga uleteti u surov svet stvarnosti, što je bila velika istina. Međutim, on se potrudio da to ne bude toliko strašno jer nas je direktno sa Akademije uveo u Narodno pozorište u dogovoru sa Aleksandrom Berčekom, koji je tada bio upravnik i koji je imao sluha i svega potrebnog za nas, što je ogromna privilegija. To je san koji sada sanjaju svi mladi, a njima je to, nažalost, neostvarivo. To je sve učinio naš profesor Vlada Jeftović. On mi je bio i ostao jedna od najvažnijih muških figura i veliki autoritet, neko ko je uvek bio tu.

Uloga Katarine u Šekspirovoj „Ukroćenoj goropadi" Vas je preporučila i za sve sledeće role, rekla bih. Kakvo sećanje Vam budi taj period?
- Mogu samo da kažem veliko hvala mom profesoru Vladimiru Jeftoviću i Aleksandru Berčeku za šansu koju su nam u startu pružili. Prof. Jeftović je nas okupio, odabrao savršen Šekspirov tekst i režirao ga. I tada sam bila svesna kakvo čudo mi se desilo, da zakoračim s prvom glavnom ulogom, pa još sa Šekspirom, na Veliku scenu Narodnog pozorišta. Najlepše od svega je to što je predstava uvek bila prepuna i završavala se ovacijama. Doživela sam da publika dolazi po 30 puta i izgovara tekst ispred nas. Zahvaljujući „Ukroćenoj goropadi" stekla sam bazičnu sigurnost u sebe kao glumicu i veru da je moguće mnogo toga i kada deluje nemoguće.

Šta Vam, posle dve i po decenije uspešne karijere, predstavlja istinsko uzbuđenje, priželjkujete li neku ulogu?
- Dobra i inspirativna uloga je izazov za mene i iskušenje da nešto novo proživim i iznesem na sceni. I da, postoji ta neka uloga koju odavno imam u glavi. Ali sam u jednom trenutku shvatila da ne treba da priželjkujem uloge jer će me one koje mi pripadaju same naći. A da li će me stići ta na koju mislim, s vremenom sam uvidela da hoće ako mi je suđena. Dešavalo mi se da nisam prva podela, nego druga, i nikad nisam imala problem s tim. I te uloge su na kraju bile moje i samo su meni pripadale. Iskustvo mi je pokazalo da uloge pronalaze nas. Ja ne žurim nigde, bitno mi je da kvalitetno trajem. Ne znam šta mi je u budućnosti namenjeno, ali mi je zanimljiva ideja da me stigne to nešto što trči za mnom.

Godinu ste počeli i završavate radno, s Nušićem. Postoji li još nešto?
- Upravo su mi počele probe „Ožalošćene porodice" i radujem se što sam u podeli Jagoša Markovića u Narodnom pozorištu. Snimam i dva filma, nisu velike uloge, i to je nešto što me je stiglo iznenada. Snima se film „Južni vetar" Miloša Avramovića, gde igram ženu Dragana Bjelogrlića. A pošto stvarno volim sve što Bjela radi, kada su mi rekli da me je on i predložio, pristala sam bez razmišljanja. Drugi film je „Ključ", tek sam pročitala tekst, dopao mi se i ovih dana počinjemo da snimamo.

MALI SMO MI ZA HOLIVUDSKE SKANDALE

U svetskim medijima nedeljama traje tema seksualnog uznemiravanja glumaca od jednog moćnog holivudskog producenta. Mogu li se porediti holivudska i naša scena kada je reč o međuljudskim odnosima?
- Mislim da ne može. Nisu nam naprosto isti kriterijumi. Tamo hijerarhiju pravi novac, a ovde ga nema, i zato je to neuporedivo. Kao što su nam neuporedivi honorari, tako su i svi ti odnosi neuporedivi. Na nekom mikroplanu, odnos reditelja i glumca u smislu stvaranja i rada vrlo su slični sigurno. Ali kad pričamo o uznemiravanju, tu je, s obzirom na količinu novca, daleko veća moć reditelja i producenata. Ovde, u našem poslu, nema te vrste moći. Ja bar nisam nailazila na tako nešto i nemam to iskustvo.

VEROVALI ILI NE, IMA!

Ima li iskrenog prijateljstva među glumcima?
- Naravno da ima. Ja svedočim o tome godinama s brojnim kolegama i koleginicama. Nataši Ninković i meni niko više ne veruje, a ja sam šokirana i to me pogađa što vidim da ljudi sumnjaju u naš odnos i posle toliko godina. Do koje mere su ljudi frustrirani, nesigurni da ne veruju u prijateljstvo dve žene, ostvarene glumice, pa kako je moguće?! A zašto da nije moguće? Ljudi ne veruju u prijateljstvo, imaju predrasuda o glumcima, o ženama, svačega tu ima. Ali ja godinama demantujem to s raznim prijateljstvima. Evo Pingović, moj kum, triput šalje poruku i zove.