Maja Krejzi fura prema Štajgi

Bila je nova, bila je hepi, bila je frik. Mogla je opet da landara, da loži po Štajgi. Odustala je od ideje o spuštanju s igle. Nije više mislila da je život šitika. Promenila je perje, nabacila šminku

Grad je jazbina. Pećina iz koje ne možeš pobeći. Pod čijim svodovima lete golubovi smećari, golubovi pećinari, nebeski pacovi. Teturajući i brišući krv s razbijenog čela, Maja Krejzi je ušla u tramvaj. Vozi se ukrug. Ispred nje matora klošarka je izula cipele i vozila se već drugi krug. Sušila je mokre čarape na radijatoru.
Na Dorćolu su u tramvaj ušla tri pijana mandova. Pevali su i podvriskivali. Mumlali su nešto po ciganski, hteli da se tuku. Jedan od njih ponudio je matoru klošarku rakijom. Maja je htela da je zagrli, da joj otme flašu, da joj krljne jezičinu, da je ugrize za uvo, da je pozove na piće, na klopu. Da joj padne tu, pred svima, u krilo i da se isplače na njenim štrokavim suknjama. Na njenim rukama koje su jutros pokrivene gnojnim flekicama. Igrala se pramenom njene sede kose koji je provirio ispod pocepane plastične kese kojom je omotala maramu.
„Jebote", mislila je, „Što sam ja jutros sentiš. Mogla bih da kresnem nekog dobrog popa na brzaka. Da furnem do crkve. Ako mu dam bez kinte, da li mi se to računa u pozitivan bod pred Bogom."
Furaju ukrug. Matora klošarka i Luda Maja. Džanki Maja.
Vozač je dilajla. Vozač je lujka. Umesto da produži prema Štajgi, skreće do Kalemegdana. Tramvaj fura preko Kališa. Pored spomenika Francuskoj. Prema „Pobedniku". U glavi joj žurka, mali beli mozgojedac svira bluz.
Bluz za Mojsilović Dragojlu. Mojsi Lu.
Našli su je iza kanti za smeće.
Koketno se sada osmehuje u formalinu među bubuljičavim studentima medicine kojima se diže na njene, sada prvi put posle toliko godina čvrste dojke.
Bluz za Mojsilović Dragojku, bivšu igračicu iz „Lotike", iz „Lotos bara", iz Sv. Lotike. Bivšoj.
Niko se nije prijavio da preuzme leš. Idiot za upravljačem joj namiguje.
Bakuta ispred nje pakuje kese iz kojih vire ostaci polomljenih lutaka, buđav hleb, kompleti „Bazara" iz osamdesete, polovina brushaltera broj četrdeset tri crne boje!
Maja Krejzi izlazi iz tramvaja.
Grad se polako budi. Pored nje prolaze jutarnje šljakerke razmazane šminke, užurbane, uspabičene. U frci zbog mužjaka koji se oblokavaju na poslu, zbog gomile štenčića koje su pokotile, koji ih isisavaju. Ima frku u glavi, ima frku, frku... Ulazi u prvi autobus, tresku... Silazi... Ulazi u sledeći. U treskama je gužva.
Njen jutarnji minić, njene crne mrežaste čarape iritiraju gospodu i gospođe, radničku klasu iz fabrike bombona „Soko Štark", unezverenog sredovečnog gospodina koji se u gužvi pribija uz nju. Osećala je kako mu pucaju konci na rajsferšlusu. Kvarno, sa željom da mu upropasti dan, trlja se o izbočinu na njegovim pantalonama. Pravi se da se sve to dešava slučajno. Stiska šipku koja je postala vrela pod njenom rukom.
Gospodin žuri na posao, i danas kada se vrati kući neće smeti da digne pogled. Čekaće ga žena s viklerima na glavi, u šlafroku, s bolovima u krstima zbog kojih se omotala šalom. Drhte mu prsti dok ih lagano provlači ispod njene bundice i počinje da je mazi po butinama.
Začudo, to joj prija. Navlači se još više na njega. Zabija mu nokte do krvi u nogu. Ispred Štajge, dok joj on petlja nešto oko žabica, hvata ga za ruku i, na opšte oduševljenje prisutnih, diže frku.
„Kako te nije sramota! Stariji čovek. Verovatno oženjen. U autobusima pošten svet diraš."
Čvrsto mu drži ruku na mestu gde se zatekla, dopola podvučenu ispod suknjice. Gospodin taj i taj bledi. Neki orangutan u šoferskoj jakni ga hvata za vrat.
„Zašto diraš damu, bre? Nije za tebe to, klošaru!"
Neka bakuta vitla kišobranom.
Gospodin se više ne otima. Na ruci koju mu Maja čvrsto steže ima sat. Skida mu čuku za uspomenu, dok se on potpuno zbunjen skotrlja kao paket na prvoj stanici.
Taj će se dugo sećati susreta u treski.

Pili su i pričali o pruzi koja će jednoga dana spajati Zaton i Gruziju. Zaton, selo u blizini Bijelog Polja, i Kobin rodni kraj. Iz Zatona su jedne zore krenuli prema Rusiji

Probudila se pred mrak, u štenari u Zagrebačkoj broj 5, u potkrovlju. U kašici na rešou, koji je jedva grejao, skuvala je neke ostose, buđave. Po sobi se širio otužan miris opijuma. I dok je trkeljisala po torbici tražeći gan, tražeći špric, provalila je pis od sinoć. Paketić heroina upakovan u srebrnu hartiju od cigareta. Skuvala je još sedam crta. Ruke su joj bile u štepovima i dugo je tražila venu.
Bila je nova, bila je hepi, bila je frik. Mogla je opet da landara, da loži po Štajgi. Odustala je od ideje o spuštanju s igle. Nije više mislila da je život šitika. Promenila je perje, nabacila šminku. Bilo je još rano za „Lotiku", ali je odlučila da isfura iz gajbe, htela je da zuji, htela je da landara Štajgom.
Na izlazu iz zgrade srela je komšiju, starog mardeljaša s Golog otoka koji je živeo u suterenu, Branka Boljševika.
Matori je živeo sam. Nekada je bio teška komunjara. Pričao je kako su ga njegova bakuta i svi ostali napustili kada je pao u mardelj. Ljuta je šljokara i Maja je s vremena na vreme volela da srkne neko piće s njim na brodu „Split", u mrtvačnici preko puta.
Pre tri godine Maja mu je, dok je ležao u Padinjaku (opet je pijan nazdravljao Stašenjki Visarionoviču), posisala boks žute „drave". Od tada je matori lud za njom.
Predlaže joj da je usvoji, da joj posle njegove smrti ostane gajba i neko imanje u crnogorskim brdima.
U „Splitu" je počela da loče s Brankom Boljševikom, njegovim ortakom pukovnikom bez prstiju na levoj ruci, koji stalno viče „Au, au, znam", i Brkom Dvometrašem, koji je na gitari svirao ruske ciganske pesme.
Oni su slavili smrt nekog žandara s Golog otoka koji ih je tamo karao pa rasturao. Pili su i pričali o pruzi koja će jednoga dana spajati Zaton i Gruziju. Zaton, selo u blizini Bijelog Polja, i Kobin rodni kraj. Iz Zatona su jedne zore krenuli prema Rusiji.
Ona ih je zvala u „Lotos bar", u „Lotiku", „Sant Lotiku", da ih upozna s Mirom Krečanom, Cicom Haubicom, sa Zvekijem. Da vide Elu Hani dok se svlači. Da vide do čega nas je dovela buržoaska degeneracija.
Nije ih mogla ubediti.
Među prvima je stigla u „Lotiku". Polako se treznila. Spuštala se pijući toplo pivo. Ruke su joj uvek bile tople. Imala je hronični hepatitis. Umesto jetre, po gradu je šetala jetrenu paštetu. Rokala se u frci tuđim špricem. Bila je žuta kao limun. Moja Limunada.
Za stolom u ćošku sedeo je Cone i radio šemu s dvojicom direktora.
Onaj manji, s velikom ćelom, s podvaljkom, zove Coneta da dođe kod njega u Sandžak. Tamo je on bog. Zaposliće ga do sebe u firmi. Cone ga tapše po ćeli i obećava mu da će sasvim sigurno doći. Zadriglom debelom inokosnom poslovodnom organu cedi se bala iz razjapljenih čeljusti dok Ela Hani skida poslednji deo čipkastog italijanskog rublja.
Maji je bilo muka od kuvane rakije koju je lokala ustondirana s matorim ibeovcem. Furnula bi najradije kući i bacila se u ljuti kunt, ali je morala da uradi lovu za sutrašnji dop.
Cone ju je oko dvojke pozvao da sedne s njim. Mali debeli diša je naručivao turu za turom. Gadila joj se mala svinjska njuškica koja će se uskoro unerediti. Povraćao je glave naslonjene na njene dojke, trtljao o ljubavi, gurao joj debele kratke dlakave prste u gaćice.
Najradije bi odmah kidala kući. Skočila s mosta. Furnula na krov i šetala se gola. Najradije bi malom debelom idiotu, koji se dere cele noći „tani tobus", namestila redaljku na bulju. I dok joj on dlakavom rukom čačka ispod gaćica, počinje da mokri. Ćelavi zbunjeno briše ruku o pantalone.
Maja se smeje. Smeje se glasnije i od preglasne muzike. Iz mraka u pravcu njih svetle oči, očice ljudolikih.
„Ipak ćeš ti sa mnom", kaže cava i vadi iz džepa butku love, orliće, i gura joj u zapišane gaće, pokušava da ih ugura i ribicu.
Njegov drug je uveliko zaspao... Ostavili su ga zbrinutog u Conetovom društvu.
Ćelavi čovečuljak joj pridržava bundicu. Klati se, i ona jedna uspeva da pronađe rukav.
Na Zelenjaku, ispod „Belog grada", pita ga ima li dovoljno love. On vadi barku punu maraka. Ispadaju mu orlići po asfaltu. Daje joj da prebroji.
Maja vadi sav novac i trpa ga u nedra. Prazan novčanik mu vraća u džep, a onda, dok pijana ovca uzaludno zapliće jezikom, skine cipele i počinje da trči bosa. Trči Kameničkom prema Štajgi i Picinom parku.
Kamenčići joj bodu stopala. Prija joj dodir ledenog kamenja.
Debeli čovečuljak sedi na ivici trotoara i plače!