NEBOJŠA JEVRIĆ: Laki Luka

Kad smo pred zoru krenuli kod Saše Dragstora u Ciganske rupe, i on je krenuo s nama. Imao je neki štek i čašćavao nas je pićem. A to je bila dovoljna ulaznica. Više nego dovoljna

„Postoji Istočni blok, Zapadni blok i Blok 45", kažu klinci u Bloku. Blok je veliko selo. Oni koji ne odlaze godinama iz Bloka nisu ni „grobari" ni „Cigani". Oni navijaju za ekipe iz Bloka koje se takmiče na turniru u „Kavezu". Poslednjih dvadeset pet godina, iz Bloka idem samo kad moram. A retko moram.
Tog dana sam išao ka gradu „devedesetpeticom".
Bila je gužva. On je ušao negde kod Buvljaka. Duga, seda, masna kosa bila mu je vezana u rep. Brada uprutana, a brkovi požuteli od duvana.
Lice mu je natečeno od dugogodišnjeg pića, s mrežicama crvenih kapilara po obrazima. Iz njega je bila apa od rakije. Smrdeo je na urin, na ustajalo.
„Svi kažu, Karaburci lopovi... Ja sam s Karaburme.... iz Lumumbine... ja sam, bre, a oni kradu...", pokušavao je da zapodene razgovor s mladićem i devojkom sa slušalicama u ušima. Oni su se izmicali, ali bezuspešno. U treski, u autobusu, bila je gužva.
„Ja sam bio u ratu... ja sam, bre, ratovao."
Tek kad je rekao da je bio u ratu, pogledao sam mu u oči. Čudne plave oči, koje se retko zaboravljaju. I prepoznao sam ga. Ustao sam sa sedišta - jedna od prednosti Bloka, koji nije ni istočni ni zapadni, jeste to što je tu početna stanica, i uvek možeš da sedneš - i ponudio ga da sedne. Seo je, iz kese izvadio flašu, povukao gutljaj, i nastavio i da pije i da priča. Pričao je, ali su to sve više bili slogovi, a sve manje povezane reči.
Laki Luka, tako je rekao da se zove. I niko ga više nije pitao. Došao je jedne noći u dragstor u Nušićevoj i tu ostao. Kad smo pred zoru krenuli kod Saše Dragstora u Ciganske rupe, i on je krenuo s nama. Imao je neki štek i čašćavao nas je pićem. A to je bila dovoljna ulaznica. Više nego dovoljna.
Laki Luka je dobio ime ili ga je sam izabrao po stripu „Talični Tom". Tako je nekada, pre onog rata, prevođeno ime glavnog junaka.
Otac mu je bio odnekud s Romanije, pukovnik u penziji. Dobra je Romanija. Tri meseca dobra za goveda, rekao je pukovnik kad je stigao u Beograd. I odlučio da ostane. Pukovnik se kasno oženio i sina dobio kasno. Bio je pravi hajduk s Romanije.
Strog, ali pravičan. Laki je išao na sve sportove, bio je dobar plivač, dobar đak. Upisao je vojnu gimnaziju. I svi su izgledi bili da će jedinac nastaviti vojničku tradiciju. Igrao je dobro šah. Više nego dobro. U nekoj simultanki koju je Ljubojević tukao sa četrdeset devet prema pedeset, Laki Luka je jedini pobedio. Voleo je konje i išao je na Hipodrom da jaše. A onda je, negde pred polugodište treće godine, dežurni gimnazije provalio Lakija Luku kako duva. Nastao je skandal i izbacili su ga iz škole. Više se, do posle očeve smrti, nije vratio kući.
„Matori bi me roknuo", pričao nam je. Pio je i hajdukovao s kojotima Terazijskog grebena.
Njegova sad uprutana i proređena seda kosa bila je nekad plava. Volele su ga i Vera Kurva i Vesna Čarli, i žicale su lovu za njegovu šljoku po Knezu. Ponekad je igrao šah s penzosima na Kališu i uzimao im kintu.
Kad je počeo rat, obreo se među prvim dobrovoljcima koji su stigli u Srpsku. Negde je, prilikom nekog čišćenja u kojem su neprijatelju naneti teški gubici u krupnoj stoci i beloj tehnici, došao do belog konja. Izgledao je kao neki srednjovekovni riter s dugom plavom kosom i bradom u maskirnom prsluku i s apovkom prebačenom preko ramena kad se pojavio kod popa Voje Žutog na Grbavici s molbom da ga krsti.
Takvog popa kao što je bio pop Voja Žuti crkva pravoslavna za potonjeg rata nije imala. Bio je sveštenik u crkvi na Starom gradu ispred koje je ubijen srpski svat Gardović. Odmah posle Gardovićevog ubistva, pop Žuti je preselio crkvu s druge strane Miljacke, u mesnu zajednicu na Grbavici.

Imao je samo jednu želju, za koju ne znam da li mu se ispunila. Da odigra partiju šaha s Radovanom

Preneo je ikone, ikonostas, zvono... Okadio je Mesnu zajednicu i tu, na dvesta metara od prve linije, na Grbavičkoj pijaci, počela je da radi živa crkva, koja je nedeljom, dok je trajala liturgija, uvek bila puna. Dolazio je vojvoda Slavko Aleksić s vodom četnika, dolazio je vod vojne policije, specijala.
U maskirnoj uniformi, sa epitrahiljom prebačenim preko nje, pop Žuti je držao službu.
Iza zgrade okrenute prema Trebeviću, u kojoj je bio neki magacin, napravio je sedište Dobrotvora. Tu se oko stola dugačkog desetak metara skupljala hajdučka družina.
Dolazili su i Francuzi, zbog kojih je otac Voja Žuti dao da mu se izradi slika Ajfelove kule s munarom na vrhu. I ispod toga na francuskom: „Živela Francuska, najveća muslimanska država u Evropi."
Groblje na Grbavici, gde su sahranjivani poginuli i pomrli Srbi, bilo je izloženo muslimanskoj vatri.
Zbog bezbednosti žalbenika, pop Voja je skratio opelo.
Jes, protiv kanona, ali život je preči.
Desilo se da su sahranjivali starog oca nekog hirurga s Grbavice.
„'Oćemo li, sine, vako-nako ili pravo?", pitao je otac Voja hirurga.
Šta mu je hirurg odgovorio, ne pamti priča, ali pop Žuti je posle mesec dana dobio bolove u stomaku i bio je prebačen u bolnicu da mu operišu slepo crevo.
A hirurg će ocu Voji:
„Pa, pope, 'oćemo li vako-nako ili pravo?"
Preživeo je otac Vojo rat i povlačenje Srba s Grbavice. Na čelu kolone je išao Slavko Aleksić s krstom koji je poslao moskovski patrijarh da se sazida crkva na Grbavici, za njim otac Voja, pa četnici, vojska, policija i mrtvački sanduci s leševima najbližih koje Srbi nisu hteli da ostave na Grbavici.
Iako je Miljacka potok koji je delio srpske od muslimanskih položaja, Laki Luka je tražio da ga pop Žuti krsti u Miljacki. Što je i za oca Voju bilo previše.
Laki Luka je prošao čitav rat. Opet smo, ko nekad, pili rujno vino u potaji.
Ali tamo njegovo piće nikoga nije čudilo, niti je po piću odskakao od drugih. Bio je dobar borac, disciplinovan, i nijedno naređenje nije odbijao.
Metak ga nije hteo.
„Zbog imena", rekao mi je jednom na Zlatištu, odakle smo gledali Sarajevo u dolini, na Zlatištu, koje je bilo izloženo snajperskoj vatri iz Sarajeva i na kojem je osamnaest ljudi poginulo od snajperista, a Laki Luka ga je prošao na konju.
Imao je samo jednu želju, za koju ne znam da li mu se ispunila. Da odigra partiju šaha s Radovanom.
„Radujte se, vojnici, radujte, o braćo moja, jer mir će biti gori", u sebi ponavljam dok Laki Luka na mom mestu sedi u autobusu broj 95, koji polazi iz Bloka 45, ni istočnog, ni zapadnog, i vodi prema centru grada i dalje Ča, Ča, Ča - Borča, Ovča, Krnjača.