Hitklif i Keti u novoj filmskoj verziji: Orkan bez bure

Postoje knjige koje svaka generacija iznova želi da osvoji, kao da se u njima krije neka tajna koju prethodne nisu umele da otključaju.

"Orkanski visovi" Emili Bronte jedna su od takvih knjiga. Roman iz 1847. nije samo priča o ljubavi, niti je ikada bio obična romansa s vetrom, maglom i nesrećnim pogledima preko pustare. To je priča o opsesiji, klasnoj razlici, poniženju, osveti, porodičnoj truleži i osećanju koje je toliko jako da više ne liči na ljubav, nego na bolest. Zato je svaka nova ekranizacija unapred osuđena na isto pitanje: da li će autor imati hrabrosti da snimi Bronteovu ili će, kao mnogi pre njega, napraviti lepšu, pitomiju i tržišno lakšu verziju?

Novi film Emerald Fenel ne pokušava da se sakrije iza skromnosti. Naprotiv, on ulazi u "Orkanske visove" kao u prostor velikog bioskopskog spektakla: vizuelno raskošno, moderno stilizovano, s jasnom namerom da se o njemu priča. I tu dolazimo do razloga zbog kog je ovaj rimejk uopšte dobio smisao. Ne zato što nam je nedostajala još jedna verzija klasika. Imali smo ih dovoljno. Smisao postoji samo ako se prihvati da je ovo pre svega film o energiji između dvoje glumaca: Margo Robi kao Keti Ernšo i Džejkob Elordi kao Hitklif. Sve ostalo, od kostima do pustih predela Jorkšira, radi za taj sudar.

Radnja je poznata, makar u osnovi. Gospodin Ernšo dovodi na svoje imanje napuštenog dečaka, Hitklifa, koji odrasta uz njegovu ćerku Keti. Njih dvoje postaju nerazdvojni, ali razlika u poreklu, položaju i ambicijama polako počinje da ih razdvaja. Keti oseća da s Hitklifom deli nešto što niko drugi ne može da razume, ali istovremeno želi izlaz iz mračnog, sirovog sveta u kom je odrasla. Taj izlaz vidi u Edgaru Lintonu, bogatom i društveno prihvatljivom muškarcu. Hitklif to doživljava kao izdaju. Iz te tačke priča kreće u tamniji smer: ljubav se pretvara u zavist, zavist u osvetu, a osveta u lanac nesreće.

Najveća razlika između ovog filma i romana nije samo u onome što je promenjeno, nego u onome što je izostavljeno.

Bronteova je napisala mnogo suroviju, komplikovaniju i višegeneracijsku priču. Knjiga ne živi samo od odnosa Keti i Hitklifa, već i od posledica koje njihova nesreća ostavlja na druge. Mnoge ekranizacije, još od slavne verzije iz 1939. s Lorensom Olivijeom i Merl Oberon, skraćivale su roman i gurale u prvi plan ljubavnu tragediju, dok je šira priča o krugu nasilja i osvete ostajala po strani. Novi film nastavlja tu liniju: više ga zanima strast nego struktura romana, više atmosfera nego potpuna vernost književnom predlošku.

Zato će puristi verovatno imati mnogo razloga za nervozu. Ovaj film nije školska lektira prebačena na ekran. On je pre tumačenje, gotovo fanovski, savremeni susret s mitom o Keti i Hitklifu. Fenel, autorka "Saltburna" i "Devojke koja obećava", ne krije sklonost ka provokaciji, prenaglašenom stilu i likovima koji su istovremeno privlačni i neprijatni. Njeni "Orkanski visovi" zato ne deluju kao muzejski eksponat, već kao film koji želi da klasiku vrati nerv, pa makar pri tom izgubio deo dubine.

Glumački, sve stoji na Margo Robi i Džejkobu Elordiju. Ona igra Keti kao ženu rastrzanu između instinkta i društvenog opstanka, između onoga što želi i onoga što misli da mora da izabere. Margo Robi ima taj dar da u isto vreme deluje raskošno filmski i emocionalno nemirno, kao neko ko se i u najlepšem kadru ne oseća sasvim bezbedno. Elordi, s druge strane, donosi Hitklifu fizičku težinu i tišinu. Njegov Hitklif nije samo romantični usamljenik, nego neko ko nosi uvredu kao ožiljak. Kada ćuti, jasno je da se u njemu nešto gomila; kada reaguje, film pokušava da pokaže koliko ljubav, ako se pomeša s poniženjem, može da postane razorna.

Da li između njih ima onoga za šta publika može da se uhvati? Ima, ali ne onako kako bi očekivali oni koji traže klasičnu romansu. Najjači adut filma je upravo tenzija između dvoje ljudi koji se prepoznaju kao sudbina, a ipak jedno drugom donose propast. To je materijal koji publika razume i danas: pogrešan izbor, ponos, klasni stid, potreba da se pobegne od bede, pa čak i ona opasna ideja da nas najviše privlači ono što nas najviše ranjava. Film može da osvoji gledaoce koji ne traže vernost svakoj stranici romana, nego atmosferu, glumačku hemiju i osećaj velike, neuredne emocije.

Problem nastaje ako se od "Orkanskih visova" očekuje puna težina Bronteove. Roman nije samo priča o tome da se dvoje vole, pa ih svet razdvoji. On je mnogo neprijatniji od toga. U knjizi Hitklif nije samo povređeni ljubavnik, već čovek koji svoj bol pretvara u sistematsku osvetu. Kada film ublaži ili skloni najteže delove, dobija se pristupačniji bioskopski proizvod, ali se gubi deo otrova zbog kog je roman preživeo gotovo dva veka. Drugim rečima, novi film je možda zavodljiviji, ali nije nužno opasniji od knjige.

Ipak, ne treba potceniti razlog zbog kog ovakvi rimejkovi nastaju. Klasici opstaju upravo zato što mogu da se svađaju s novim vremenom. Svaka generacija ima svog Hitklifa: nekad je to tragični romantik, nekad osvetnik, nekad simbol nepripadanja, nekad opomena da velika strast nije isto što i velika ljubav. Fenel bira verziju koja najviše odgovara današnjem tržištu i današnjem gledanju: intenzivna, vizuelno upadljiva, podeljena između prestiža i pop kulture. U tom smislu, film ima smisla kao događaj, čak i kada ne uspeva sasvim kao verna adaptacija.

HBO Max ga sada ima u ponudi, ali važno je reći: ovo nije HBO-ova produkcija, već film koji je u bioskope i na tržište došao kroz Warner Bros. i povezane produkcijske kuće. To objašnjava i zašto deluje kao naslov pravljen za veliku pažnju, a ne kao tiha televizijska adaptacija. Sve je podešeno da se o njemu raspravlja: izbor glumaca, savremeni autorski pristup, odstupanja od romana, pa i sama dilema da li je ovo "pravi" Bronte ili samo luksuzno upakovana varijacija.

Odgovor na pitanje da li je imalo smisla praviti rimejk zato nije jednostavno "da" ili "ne". Ako se meri po potrebi da se dobije najvernija ekranizacija romana, odgovor je verovatno ne. Ako se meri po tome da se staroj priči nađe nova publika, da se rasprava o knjizi ponovo zapali i da se Keti i Hitklif vrate u centar popularne kulture, odgovor je – da, imalo je. Samo pod uslovom da znamo šta gledamo: ne konačne "Orkanske visove", nego jednu burnu, glamuroznu i namerno spornu verziju.