INTERVJU KRISTINA MILAKOVIĆ: Ljudima su boje sve potrebnije

Metafizički pejzaži Kristine Milaković mogu se videti u stalnim postavkama italijanskih i britanskih galerija, a sa njenim radom upoznala se i kineska, američka, turska, katarska, jordanska i slovenačka publika. Rodila se i odrasla u Beogradu, ali studirala je u Rimu, gde i danas živi i stvara.

Vaš atelje se nalazi u centru Rima. Već nekoliko godina vodite i uspešnu galeriju, gde kolekcionari, osim Vaših slika, mogu kupiti i radove drugih srpskih umetnika. Kako izgleda radno mesto beogradsko-rimske slikarke?

„Moj atelje-galerija nalazi se među uličicama i kupolama starog grada. To je jedno od zdanja pod zaštitom države na Cvetnom trgu, na kome je u doba renesanse spaljen Đordano Bruno. Do mog ateljea dopiru glasovi turista koji obilaze njegov spomenik. Do pre godinu dana napolju se sve šarenilo od zastavica turističkih vodiča i štandova sa cvećem i začinima. Otkako je počela pandemija turista je manje, ali galeriju i dalje posećuju naši stalni kolekcionari, a uvek i poneko novi.

Galeriju ’Gal Art Roma’ (Gall’Art Roma) vodimo koleginica Đovana Gadzolo (Giovanna Gazzolo) i ja. Na tri sprata su smešteni izlagački prostor i ateljei petoro umetnika, u kojima stvaramo i držimo školu slikanja. Plafoni su visoki pet metara, tako da su zidovi idealni za moje velike formate.

Ipak, gledamo da slike kačimo pojedinačno ili najviše u dva reda, čak i kad je format manji, kako bismo zadržali eleganciju kojom ova zgrada iz u 1800. godine odiše. Đovana redovno organizuje izložbene postavke ruskih umetnika, a ja sarađujem sa našima. Ostali umetnici sa kojima radimo su Italijani.“

Dobili ste nekoliko nagrada za slikarska ostvarenja u Italiji.

„Više puta sam nagrađivana na umetničkom sajmu u Forliju, gradu na istoku Italije. Svakog marta izlažem na ovom sajmu. Jednom sam dobila drugu, a jednom treću nagradu po oceni žirija i publike. Te nagrade su mi posebno drage. Ostale su vezane za jednodnevne kolonije na otvorenom prostoru, koje se organizuju po raznim mestima u Italiji tokom leta. Tada možete videti po šezdeset-sedamdeset slikara iz cele zemlje kako slikaju po gradskim ulicama, a uveče žiri i publika odlučuju o pobednicima takmičenja.“

Povezane vesti - INTERVJU PAVEL GOMZIJAKOV: Ne verujem u jeftinu klasiku

Veliki umetnički centri imaju svoje sajmove umetnosti, koje pratite i na kojima učestvujete sa zapaženim rezultatima. To su mesta okupljanja galerista, umetnika i kolekcionara. 

„Sajmovi su ovde ključni za prezentaciju umetnika. Severni deo Italije je poznat po najvećim sajmovima. Najbitniji je sajam Arte Fjera (Arte Fiera), koji se svakog januara održava u Bolonji. Tamo je teško učestvovati zbog stroge selekcije i preskupih štandova. Radi ilustracije, iznajmljivanje štanda na tri dana, koliko traje sajam, košta od šezdeset do osamdeset hiljada evra. I drugi gradovi se ponose svojim prolećnim ili jesenjim umetničkim sajmovima, kao Verona, Milano, Torino, Đenova, Padova i Parma. Na svakom od ovih sajmova učestvuje od sto pedeset do dvesta galerija, od čega sedamdeset procenata čine italijanske.

Sajmove prati jako velika publika. Kolekcionarstvo je ovde vrlo razvijeno, tako da kolekcionari namenski posećuju sajmove i prate dešavanja na umetničkoj sceni. Galerije prezentuju umetnike sa kojima imaju trajnu saradnju, a svake godine u svoj program unesu i neka nova imena. Redovno učestvujem na tri do četiri sajma, u okviru galerija koje rade sa mnom. To su sajmovi u Đenovi, Parmi, Milanu i Forliju. Galerija pokriva sve troškove, tako da umetnici ne plaćaju učešće, osim što daju galeriji pedeset procenata od prodaje.“

U Italiji se može pristojno živeti od umetnosti.

„Cene su ovde manje proizvoljne nego u Srbiji. Svaki umetnik ima svoj koeficijent, koji se množi sa dimenzijama slike. Ovde nam je još svojevremeno profesor na akademiji sugerisao koliki je početni koeficijent diplomiranog umetnika. U tom slučaju bi slika metar sa metar bila hiljadu evra. Na ovu cenu se dodaju i porezi. Tako formirana cena mora biti ista i u ateljeu i u galeriji, što je preduslov dobre saradnje sa galeristima. Galerija od te cene uzima pedeset posto, ali umetnik mnogo više dobija dugogodišnjom saradnjom.

Koeficijent postepeno raste sa godinama radnog staža, izložbama, učestvovanjima na sajmovima, saradnjom sa galerijama i dobijenim priznanjima. Galerija svake godine postepeno podiže cene umetnika koga zastupa. Tako imam kolege čija slika metar sa metar košta deset hiljada evra. Važno je biti sve vreme aktivan. Kad se kolekcionari zainteresuju za jednog umetnika, oni ga prate, tako da ima nekoliko njih koji imaju po desetak mojih slika. Stanovi su im krcati slikama. To su ljudi koji vole da svaki put kad ja nešto promenim, bilo da je vezano za paletu boja ili motive, tu novinu dodaju svojoj kolekciji.

Kolekcionari najčešće prate rast cena na sajtu Artprajs (Artprice). Oni gledaju koliko puta je umetnik učestvovao na sajmovima i aukcijama i ostvario prodaju. U odnosu na to rešavaju u koje će novo ime početi da ulažu. Najpoznatije kolekcije se nalaze na severu Italije, ali i u Rimu ima jako puno ljudi koji ulažu u umetnost.“

Kristina Milaković

Kako se epidemiološka kriza, koja je jako pogodila Italiju, odrazila na umetničko tržište?

„U početku sam se bojala da će biti mnogo teže prodati sliku. Od prošle godine doslovno ne postoje otvaranja izložbi. Čak su i galerije jedno vreme bile zatvorene, a kasnije nam je dopušteno da primamo jednog po jednog posetioca. Fokus rada se u poslednjih godinu dana premestio na internet. Uprkos svemu tome, nije se smanjila prodaja, čak sam prodala više slika nego prethodnih godina. Možda je zatvaranje u kuće povećalo potrebu za lepim okruženjem i podstaklo kupovinu slika. Ljudima su boje sve potrebnije.“

Zašto je jedna tako talentovana beogradska slikarka odlučila da ode iz svoje zemlje? 

„Ideja da napustim zemlju u kojoj sam rođena je nastala iz praktične potrebe. Odluka je pala na Italiju jer se studije nisu plaćale za razliku od drugih zemalja u okruženju. Tako sam 1996. godine iz prvog pokušaja upisala Akademiju likovnih umetnosti u Firenci. Ipak, za nekoga ko je odrastao u Beogradu, Firenca je bila premala, pa sam ne razmišljajući previše, posle godinu dana spakovala kofere i prebacila se na Akademiju likovnih umetnosti u Rimu.“

Odrasli ste u ateljeu svoje majke, beogradske slikarke Bosiljke Milaković.

„Odrasla sam okružena bojama i štafelajima svoje majke. Naša kuća je bila ujedno i njen atelje. Od detinjstva sam učila tehnike uramljivanja, prepariranja podloga i manjih slikarskih poslova u kojima sam joj pomagala. Majka je samouka slikarka, koja je  motive za svoje slike u to vreme pronalazila u knjigama: vizantijske ikone, dela Vilijama Tarnera i romantičarskih slikara uopšte. Sa trinaest godina počela sam da je imitiram, jer je u Beogradu krajem osamdesetih slikarstvo bilo i vrsta zanata od kog se dobro zarađivalo. Još se sećam kako sam se zainatila da kupim najskuplje farmerke, što je mama smatrala nepotrebnim hirom. Da bih ostvarila svoju želju, iskopirala sam Tarnerovu sliku. Mama je tu sliku uspela da proda, a ja sam kupila svoj modni brend. Nesumnjivo sam od nje pokupila zanat, ali su se prava strast i odluka za umetnički poziv probudili tek u srednjoj školi, kada su radionice i kursevi slikanja postali moja nasušna potreba. Može se reći da od detinjstva ne prekidam sa slikanjem.

Povezane vesti - INTERVJU VELJKO VALJAREVIĆ: Kako je jedna boja zarobila sliku

Postojao je samo jedan period kada je moja kreativnost pretrpela zastoj. Bilo je to neposredno posle diplomiranja, kada sam još bila nepoznato ime. Najteže je snaći se u periodu anonimnosti, dok galerije neće ni da čuju za tebe, a ni ti nisi još zreo za te galerije. Tada je jedini način da izađem u javnost bio prodaja slika na gradskim trgovima. Postoje udruženja koja nekoliko puta godišnje izlažu na otvorenom. Tako sam i ja među stotinak prijavljenih umetnika izložila svoje manje slike sa pristupačnim cenama. Desilo se da je naišao doktor sa psihijatrijske klinike, koji mi je, impresioniran radovima, predložio da počnem da predajem slikanje njegovim pacijentima. Bilo je to intenzivno iskustvo koje je trajalo dugih sedam godina. Od prosvetnog rada sam puno toga dobila, ali mi nije ostajalo vremena da razvijam svoju umetnost. Otkaz je bio jedino rešenje. Od 2009. godine vratila sam se u igru.“

Pečat Vašeg slikarskog stila je lirsko-apstraktni pejzaž. Bezbrojne nijanse ponekad samo jedne boje stvaraju atmosferu sna, nestalnosti i prolaznosti.

„Uvek sam se osećala više kao apstraktni nego figurativni slikar. Moje slike nastaju u trenutku, bez skica i priprema. U početku sam slikala bez prepoznatljive forme, ali se na apstraktnoj slici uvek našao i neki simbol. Bio je to prozor ili merdevine, koji su za mene značili izlaz, beg. Tokom godina svakodnevnog rada, prozor po prozor, nastao je čitav grad, ni na nebu ni na zemlji. Dematerijalizovana arhitektura tih pustih gradova ličila je na ruševine, podeljene u dva bloka i povezane linijom ili mostom. Publika je često komentarisala kako je očigledno da dolazim iz rata. Ja sam to negirala, govoreći da ne znam šta je rat. Jedini rat koji poznajem je moj unutrašnji rat i pokušaj sklapanja mira sa samom sobom.

Na kraju mog konstruktivnog perioda osetila sam da mi je tesno među naslikanim zidovima, pa sam kao bagerom počistila taj grad sa svoje slike i vratila se prirodi. Sve svoje pejzaže sam izmislila, jer nikada nisam koristila fotografije. Gledam da eliminišem spoljne uticaje. Uvek počinjem od tamnog i kroz kontraste dolazim do svetlosti, koja na kraju isijava iz slike. Promenila se i moja paleta. Nikad ne koristim zelenu boju za slikanje prirode. Koristim ultramarin i zemljane boje umesto crne, a bitumen za najtamnije delove. Nekada je postojao jedan mali crveni prozor na opustošenom gradu, a danas se on pretvorio u crvenu laticu koja lebdi u prostranstvu. Za mene ti crveni akcenti znače prisustvo.“

Kristina Milaković

Profesor Nuncio Solendo, u čijoj ste klasi diplomirali, Vaše slikarstvo je opisao kao „zaglušujuću tišinu stvaralaštva“. On ističe Vašu originalnost na savremenoj umetničkoj sceni. Malo je studenata koji uživaju takvo poštovanje svojih profesora.

„Nije uvek bilo tako. Naprotiv. Kada sam prešla sa firentinske na rimsku akademiju, želela sam da studiram apstraktno slikarstvo, ali je ta klasa bila popunjena, pa su me automatski upisali u klasu profesora Nuncija, koji je predavao novu figuraciju. Prethodne tri godine u pripremnoj školi i na firentinskoj akademiji sam intenzivno radila prema živom modelu. Sada sam želela slobodu koju mi je obećavala apstrakcija. Profesor je to smatrao linijom manjeg otpora i omalovažavao je moj rad.

Nisam se pokoravala njegovom insistiranju da se vratim crtanju po modelu, već sam ulazila u ravnopravnu raspravu. Na kraju mi je dozvolio da radim kod kuće i donosim radove samo na ispite. Davao mi je niže ocene nego ostalim studentima, što je u meni budilo bes. Tek kad sam uzimala diplomu, pružio mi je ruku i rekao: ’Sećaš li se kako sam te sve vreme maltretirao? To je bio moj način da te stimulišem.’ Godinama kasnije potražio je moj broj telefona da bi me predložio na konkurs među pet najboljih studenata akademije po njegovom izboru. Od tada smo počeli privatno da se družimo, a danas se čujemo bar jednom nedeljno. Od svih tih studenata, ja sam jedina sa kojom je ostao u redovnom kontaktu. Sav nameštaj u mom ateljeu je prenesen iz njegovog ateljea, koji je napustio kad se penzionisao. Poklonio mi je svoje četkice, boje, ramove i stara platna.“

Vi ste temperamentna žena koja slika stojeći, brzo okrećući ogromno platno u rukama i vodeći slivanje kapljica boje, zatim sušeći, brišući, nanoseći nove slojeve. Potpuno ste prisutni u slici, kao da osećate hitnost akcije.

„Moje slike zavise od raspoloženja, pa čak i od vremenskih prilika. Sve je u energiji trenutka. Najbolje slike nastanu kada mi naiđe crni minut i osetim potrebu da istresem osećanje na sliku. Koncentrišem se na platno i nekontrolisano nanosim boje. Posle me spontano nastala situacija na platnu vodi dalje. Kada uđem u sliku izolujem se od spoljnih uticaja, ne mogu da pričam, ne mogu odgovaram na telefonske pozive. Jako mi je bitan taj prvi kontakt sa slikom kada me vodi samo intuicija. Kako se približavam kraju, polako se otvaram za okolinu.“

Povezane vesti - INTERVJU ADAM DEVENPORT: Filmska umetnost nije samo zabavni film

Da li je to što ste Srpkinja bilo za Vas prednost ili smetnja dok ste se probijali u jednoj zapadnoj zemlji?

„U poslednjoj deceniji primećujem tendenciju italijanskih galerija da forsiraju strane umetnike. Kada sam prvi put došla ovamo, bila je otežavajuća okolnost biti stranac, a danas to postaje prednost. Pre četiri godine imala sam izložbu u Napulju. Galerista je insistirao da ga povežem sa strancima koji žive u Italiji.

U drugim sektorima se strancima pripisuje manja vrednost nego Italijanima, ali u umetnosti je sve više obrnuto. Kad se čovek ne oseća kao stranac, ni drugima neće pasti na pamet da u njemu vide jadnika u potrazi za boljim životom. Iako nema puno srpskih umetnika u Rimu, kada kažem da sam iz Srbije primećujem da nas više vole nego druge imigrante. Prva asocijacija su im srpski fudbaleri, koji ovde igraju i vrlo su cenjeni. Vlada pozitivno mišljenje o Srbiji i Beogradu kao turističkoj destinaciji, odakle svi donose zanimljive priče i utiske.

Retko susretnem ljude koji pamte sliku iz medija, kakva je ovde prezentovana u vreme ratova, ali čak i takvi kroz direktan kontakt brzo promene mišljenje. Često se dešava da Italijani ne mogu da po mom akcentu prepoznaju iz kog sam kraja Italije. Pomisle da sam sa Sardinije zbog tvrđeg govora, koji je karakterističan za Srbe. Pošto sam našla svoje mesto u italijanskoj kulturi, trudim se da ovde plasiram radove i drugih naših umetnika, jer u nama postoji jedna posebna snaga koje ovde nema. Nešto kao odnos rok i pop muzike. Još na prijemnom ispitu u Firenci sam to primetila. Bilo nas je dvesta koji smo crtali akt. Na pauzi sam obišla štafelaje da se uporedim sa ostalima. Izabrala sam nekoliko kandidata koji su jedini mogli da mi budu konkurencija. Posle sam shvatila da je jedan od njih bio iz Bosne, dvojica iz Hrvatske, a četvrti iz Srbije kao i ja. Samo su oni umeli da nacrtaju dobar akt na velikom formatu. I na sajmovima se prepoznaje ekspresivnost naših slikara. To hoću da pokažem Italijanima, koji su navikli na detaljisanje i ljupkost lišenu težine. Trenutno u svojoj galeriji izlažem radove šestoro umetnika iz Srbije. To su: Kristina Pirković, Saša Marijanović, Gala Čaki, Mikica Trujkanović, Vesna Opavski i Jasna Opavski.“

Postoji li nostalgije u pejzažima koje slikate?

„Nostalgija je uvek prisutna. Na primer, od kada je umro Đorđe Balašević, ne prestajem da slušam njegove pesme, jer je propratio moje prve godine snalaženja u stranoj zemlji. Od kuće sam ponela vokmen i nekoliko kaseta, od kojih su četiri bile njegovi albumi. On je moja nostalgija i sećanje na srećno detinjstvo. Ja nisam htela da dođem ovamo. Svi moji su u Beogradu, ali sad ovde imam porodicu, karijeru i novi krug prijatelja. Trenutno sam više godina provela u Italiji nego u Beogradu. Nedostaje mi moja zemlja. To je nesvesno, ali kroz slike izbija melanholija.“

Kada će Beograd imati priliku da vidi Vaše radove uživo?

„Imam veliku želju da napravim izložbu u svom Beogradu, gde me, paradoksalno, ljudi još nisu upoznali. Pripreme su već u toku. Samo čekamo da prođe ovaj virus.“

Kao poznavalac i učesnik globalnih umetničkih tokova, kako biste prokomentarisali savremena zbivanja u umetnosti?

„Poslednjih godina po sajmovima zapažam sve veću tendenciju ka figuraciji. Do pre par godina bilo je mnogo više instalacija i multimedijalne umetnosti uopšte. Sada vidim da se traže figurativni umetnici, koji su jedno vreme bili gotovo sasvim potisnuti. Na sajmove se ponovo vraća štafelajno slikarstvo, dok se do pre par godina na slikanje četkicama gledalo kao na nešto zastarelo. Na poslednjim bolonjskim sajmovima, koji su najjači u Italiji, primećujem da ponovo dolazi vreme klasičnih slika.“