Intervju

Ljubica Kubura: "Pisanje je za mene lekoviti košmar"

“Epitaf za glumca“ prvi je roman književnice i novinarke Ljubice Kubure koja se literarnoj sceni Srbije već predstavila zbirkom priča “Beogradski akvarel“.

Ulazeći u prohujala vremena Beograda i Srbije autorka je predstavila jedan svet u kome su vladala neka druga pravila življenja koja su danas bespovratno izgubljena. O romanu prvencu, pisanju i “muško-ženskom peru“, kao i o talentu koji je nasledila od oca, novinarskog barda Riste Kubure, u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori književnica Ljubica Kubura.

Kako biste u najkraćem predstavili debitantski roman “Epitaf za glumca“?

“Glavni junak Krsto Čutura iz rodne Hercegovine dolazi u Beograd, upisuje Pozorišnu akademiju, postaje glumac, pa potom stradalnik, koji zbog svoje naivnosti i plemenitih namera upada u kovitlac zakulisnih namera života i ljudi koji su za život talentovani. Ćerka mu ispisuje epitaf, kako bi njegova priča kružila svetom i ’plašila gospodu’.“

Kakav je osećaj bio prebaciti se u jednu prohujalu epohu Srbije i Beograda, kako ste prikupljali građu za roman?

“Najteže je, moram da priznam, bilo živeti. Tako se ova građa prikupljala. Svaka vrsta patetike, koju doslovce prepričana životna priča neizbežno sadrži, pretočena je u umetničku parafrazu, koja svojom celinom poručuje – ništa nije zaboravljeno. Čovek ne bi trebalo da beleži nepravde, ali je tu da ih razobličava. Ne možemo pobediti zlo, ali ga možemo povremeno poniziti.“

U romanu se govori o glumcu, ali stiče se utisak da je on zapravo simbol za sve umetnike ovog sveta?

“Krsto Čuturа predstavnik je malobrojnih umetnika, stradalnika – poput Andreja Tarkovskog, Petra Kočića, Živka Nikolića. ’Gde god koja velika duša svojim mislima izraza dade, tu je odmah i Golgota’, govorio je Hajne. Nema podviga bez žrtve niti istinske umetnosti bez slobodne misli. Glumac Krsto Čutura mislio je naglas i zato je stradao. Ipak, podvig ga je nadživeo, a njegovi neprijatelji samo nakratko.“

Šta Vam je bilo najteže prilikom pisanja ovog romana i da li je postojala trema kod stvaranja romana prvenca?

“Pisanje za mene predstavlja lekoviti košmar. Nastojim da brusim rečenice jer mi je jednako kao priča važan i jezik, kompozicija, reči i njihov sklad. Neposredno pred objavljivanje knjige sanjala sam oca. Rekla sam mu ’Tata, svi su pročitali rukopis, kažu da je dobar’. On mi je odgovorio ’Nisu svi. Nisam ja pročitao’. Pogledala sam ga zbunjeno. Neko vreme smo oboje ćutali. ’Pa tata, ti si mrtav’, rekla sam mu očajno. ’Za toliko nisam’, odgovorio je. Najveći strah mi je upravo to – šta bi on rekao da je ovu knjigu mogao da pročita i da li sam izneverila njegovo poverenje, kada je u pitanju poznavanje jezika, ali i samo umeće stvaranja prave kompozicije od rasparčanih delova nečijeg života.“

Pre nekoliko godina objavili ste zbirku priča “Beogradski akvarel“. Šta za Vas znači Beograd?

“Beograd je moj rodni grad. Ostrvo begunaca iz zavičaja. Dorćol subotom. Crkva Svetog Marka nedeljom. Narodno pozorište u četvrtak. Kafana ’Grmeč’ u ponedeljak. Novo groblje gde su deda i baba. Pesma Libera Markonija, gde je Čubura. Sigurno mesto, utočište.“

Zašto se isplati "Noć knjige"

Uskoro

Scena 01.12.2023. 23:35

Zašto se isplati "Noć knjige"

Vaš otac bio je legenda srpskog i jugoslovenskog novinarstva, Risto Kubura. Može se reći da ste od oca nasledili talenat i za novinarstvo i za pisanje?

“O tome šta sam nasledila od oca bi se svašta moglo reći. Nos, osmeh, visinu, ali i njegove prijatelje i neprijatelje. Moj otac je umro pa nisam u mogućnosti da ga pitam šta misli o nekim ljudima koji danas u razgovoru sa mnom tvrde da su mu bili prijatelji. Ali mi je bog podario intuiciju koja mi nepogrešivo saopštava, kroz neku iznenadnu mučninu u stomaku, ko mu je istinski bio blagonaklon, a ko nije. Kuburu posle krštenog imena nosim ponosito i to mi je najvažnije nasleđe i uspomena na oca. Kada čuju moje prezime, iako je od tatine smrti prošla skoro decenija, u različitim prilikama i institucijama, obavezno me upitaju – čekaj, pa šta ti dođe Risto? To je čovek koji je, kako je sjajno objasnila moja prijateljica Nina Ćeklić – ’bio čitavog života jednom nogom na onom svijetu’.“

Kako vidite novinarstvo danas, mnogi smatraju da je ova profesija na najnižim granama u poslednjih nekoliko decenija?

“Kao studentkinja sam se bavila novinarstvom. Sećam se da mi je jedan stariji kolega poželeo dobrodošlicu u redakciju i rekao: ’Mala, odmah da znaš – novinari umiru prvi’.“

Može li se književnost podeliti na mušku i žensku i zbog čega u Srbiji žene pisci i dalje nemaju, čini se, jednak tretman u javnosti kao njihove muške kolege?

“Ovakva vrsta podele može biti vrlo opasna, a na kraju, za nju ne vidim ni opravdanja. Ipak, razumem Vaše pitanje. Žene na ovim prostorima svoje pozicije svugde, pa i u književnosti, utvrđuju uz veliku muku. Nema veze što dobijaju nagrade, što se za njihove knjige čuje, što su čitane, čini mi se prosto da se i dalje ženskom glasu u književnosti dovoljno ne veruje.“

Planirate li već naredni roman i koja bi to tematika mogla da bude?

“Nastojim da izbegnem zamku skribomanije. Knjige se neprekidno objavljuju, to je na primer činjenica koja kod mene stvara izvestan osećaj uzaludnosti. Zbog toga nastojim da što više čitam i beležim misli, a narednu knjigu ću pisati, kao i ovu, polako, studiozno i brižno.“

Promocija monografije posvećene velikom scenaristi i reditelju