INTERVJU MAJA NOVAKOVIĆ: Kako staviti život u 28 minuta

Neke slike su pobegle na film?! Nečiji trenutak svakodnevice je prošetao ekranom?! Koliko je to trajalo? Dovoljno da upamtimo ko smo bili, šta smo želeli, u šta smo verovali. Okvir za priču o nekom drugačijem kulturnom nasleđu koji potpisuje rediteljka Maja Novaković je upravo ta potreba da imperativ budućnost ne ugrozi ono što je prethodilo, da sačuvamo pojedinačne sličice zajedničkog mozaika.

Vaš dokumentarni film "A sad se spušta veče", koji je predstavljen u okviru takmičarskog programa na prestižnom festivalu u Švajcarskoj, na jedan potpuno drugačiji način govori o našoj tradiciji. Film se bavi prikazom bajalica, rituala i svega ostalog što je i danas prisutno a malo poznato. Kako se to dopalo stranoj publici?

"Mnogi su me pitali zašto baš takva tema i takav prikaz, i ja uvek kažem da je to u stvari poetski dokumentarac pošto nije snimljen u klasično dokumentarnoj formi, s obzirom na to da postoji naracija samo dve starije žene koje sam snimala, dok, kako ja volim da kažem, komuniciraju sa prirodom. Priroda je zapravo jedini entitet sa kojim one razgovaraju. Bajalice su deo uticaja koje kao istoričar umetnosti nosim iz tog kulturnog nasleđa. Pogotovo mi je interesantna nematerijalna kulturna baština koja je laka i propadljiva i želela sam da je sačuvam od zaborava, tako da sam i film snimala u Bratuncu, u selu Pobrđe. Poznajem svakodnevicu tih žena koje govore u filmu, njihov način života i njihov odnos sa prirodom mi je jako blizak, otuda inspiracija i glavno uporište da misli pokrenem u tom smjeru i oživim djelove. Publika je, na moje iznenađenje, reagovala fantastično i tu sam videla da je ta vrsta našeg kulturnog nasleđa veoma intrigantna, bilo da je riječ o Švajcarskoj, Rejkjaviku, Sarajevu."

Dokumentarni filmovi nas najbolje predstavljaju svetu kad je reč o našem kulturnom nasleđu, o našim dilemama, o tamnim stranama naše svakodnevice i najčešće dobijaju nagrade na veoma prestižnim festivalima. Međutim, u Srbiji su dokumentarni filmovi nekako skrajnuti. Manje je publike za te filmove.

"Nisam previše razmišljala u kom žanru i u kom smjeru ću da pristupim kada sam pravila ovaj film. Pravila sam ga krajnje intuitivno i mogu da kažem da, iako sam veoma dobro upućena šta je to i poetski dokumentarac i koje su klasifikacije koje ga određuju, nisam se toliko pridržavala normi. Najviše sam o poetskom dokumentarcu naučila od reditelja Vlatka Gilića, koji svoje filmove iskazuje kroz metafore, ali nisam imala bojaznost jer sam iz čiste radoznalosti želela to da uradim. Nisam razmišljala o festivalskom životu filma. Ta forma poetskog dokumentarca je meni jako zanimljiva zato što imate fleksibilnost i mogućnost da se izražavate kroz metafore, da mislite kroz slike, što mi je i najinteresantnije u svetu filma."

Foto Oksana Skendžić

Na 25. FAF-u dobili ste posebno priznanje u programu "Hrabri Balkan". Kakav je to program i kakav je to Balkan?

"Pozvao me je Stefan Ivančić i rekao da postoje razni žanrovi koji su u selekciji „Hrabri Balkan" i da se oni poigravaju sa tom odrednicom šta je Balkan i šta ga čini, i da svi ti filmovi, bilo da su dugometražni, kratkometražni, igrani, dokumentarni, ispituju te granice koje mi postavljamo i te etikete. Mislim da se oni poigravaju sa tim i žele da saznaju šta je u stvari hrabri Balkan."

Gde su Vaše granice kada govorimo o filmu? Imate li ih?

"Ne znam, ne razmišljam o granicama. Ne volim granice, tako da mogu reći da o njima i ne mislim."

Studirali ste istoriju umetnosti, a završili ste iza kamere. Da li Vam nedostaje obrazovanje sa Akademije, jeste li nešto propustili?

"Kroz istoriju umjetnosti se bavim filmom, trenutno radim doktorsku disertaciju na Filozofskom fakultetu na istoriji umjetnosti, bavim se poetikom nasleđa i teza je „Nasleđe i ideja Sergeja Paredžanova" i izučavam uticaj slikarstva i filma na uticaj slike, tako da sam u svetu filma isključivo zbog filma, te interdisciplinarnosti, tog preplitanja muzike, slikarstva, književnosti. To me je uvuklo u filmsku sliku."

Povezane vesti - INTERVJU VAJA DUJOVIĆ: Svi smo mi nečija publika

Sa stanovišta nekog ko se nije u startu opredelio za filmsku industriju, a sada ste deo te priče, kako gledate na filmsku scenu Srbije, bez obzira na to da li je reč o kratkometražnom ili dugometražnom filmu?

"Moram da priznam da shvatam da jesam tu, ali da to još nije doprlo do mene, da ja i dalje ne znam koliki je to uspeh i šta znači biti na tim prestižnim festivalima. I dalje to u mojoj glavi odjekuje. Imam osjećaj da sam slepi posmatrač i svedok onoga što se dešava oko mene, a kad govorimo o filmskoj sceni Srbije, mislim da ljudi moraju da budu hrabri i da pomjeraju granice, kakve god one bile."

Foto Oksana Skendžić

Koja je prednost kratkog metra u odnosu na igrani film kada govorimo o hrabrosti?

"Mnogo je nezahvalniji jer je kraći život kratkog filma na festivalima. Dugometražni je više pod reflektorom, duže živi. Kad sam pravila film, nisam razmišljala o minutaži, ja sam okvirno znala da je to oko pola sata, u stvari je dvadeset osam minuta, ali za azijske zemlje je do dvadeset pet minuta. Često filmovi ne mogu da apliciraju zato što ne ispunjavaju taj zahtev i proceduru, ali čak i da sam znala da je dvadeset pet minuta norma i da ću otvoriti svom filmu vrata da uđe na više festivala, ne bih imala dilemu. Jer, ako tri minuta života, riječi, slike uskratimo filmu i publici, onda smo donekle nepošteni prema sebi i udovoljavamo festivalskim pravilima i normama."

Koliko uspeh na svetskim festivalima određuje rejting filmu?

"Iz moje perspektive, mislim da dosta određuje, jer ne znam šta bi bilo sa ovim filmom bez svih tih festivala. Kako bi se čulo za njega? Nekad nisam razmišljala o tome, ali sada znam koliko je to, nažalost, bitno."

Povezane vesti - INTERVJU TIJANA KOJIĆ: Crveno je boja unutrašnjeg mraka

Vaš film je prikazan na nekoliko prestižnih festivala, imali ste prilike da upoznate i ljude iz drugih zemalja koji rade kratki metar. Koje su njihove privilegije, koliko oni imaju novca, prostora, mogućnosti? Ili je i kod njih kratki metar u senci igranog filma?

"Mislim da se svi mi jednako borimo i da bez obzira na to gdje živjeli, stvar je na nama, koliko ćemo jako da zagrizemo taj zalogaj i koliko ćemo biti prodorni ili uporni bez obzira na to imamo li novca. Volim da vjerujem da smo mi ti koji pomjeramo i odlučujemo, a verovatno je lakše, jer ono što sam videla na tim festivalima jeste da oni lakše dolaze do budžeta."

Foto Oksana Skendžić

Šta ste naučili na stranim festivalima?

"Upoznala sam divne ljude, to mi je veliki blagoslov. Naučila sam da se ne plašim, da imam manju tremu, da budem hrabrija. Dosta sam ove godine naučila, i previše. Imam osećaj da mi je jedan film bio kao četiri godine fakulteta."

Povezane vesti - INTERVJU IVAN ZABLAĆANSKI: Kako pobediti samog sebe

Kratki metar sve češće potpisuju rediteljke. Da li to znači da su žene hrabrije, istrajnije?

"Verovatno. Nisam o tome razmišljala, ali sada kada ste to rekli, to mi se čini nekako realno. Mada, znam dosta reditelja koji su takođe jako hrabri. Tako da ne bih generalizovala. Svi smo mi u ovom poslu sigurno veoma istrajni."

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...