INTERVJU MILA GVARDIOL: Na raskršću magije

Biografski posmatrano Mila Gvardiol je predstavnica srednje generacije već afirmisanih beogradskih vizuelnih umetnika, koja je u stalnom preispitivanju stvari i odnosa iz svoje najbliže okoline. Ona pre svega oseća a potom i prenosi, u različitim likovnim tehnikama, impresije iz njoj bliskog života dovodeći gledaoca pred odluku. Urbani motivi Milinih dela ne samo da fasciniraju zbog svoje kompleksnosti, grandioznosti i dimenzija, nego i zbog magijske moći da nas opčine i uvedu u sliku tražeći od nas učešće - sažima njen rad dr Miona Marta Marković u predgovoru za izložbu koja je ovih dana otvorena u Prodajnoj galeriji na Kosančićevom vencu.

Sačuvavši svoje jasno estetsko mišljenje i integritet apstraktne sinteze, Vi ste pronašli svoju intimnu psihološku dispoziciju.

„Po završetku osnovnih studija, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, počela sam da razvijam svoju prvu slikarsku fazu i ujedno da se pripremam za članstvo u Udruženju likovnih umetnika Srbije. Tada, nekako intuitivno, ušla sam u svet apstrakcije i tu se osetila veoma sigurno. Odrasla sam u blokovima Novog Beograda, u socrealističkoj arhitekturi istovetnih zgrada, koje se ponavljaju. Inspirisana njima, nastala je serija slika ’Repeticije’ koju sam izložila na svojoj prvoj samostalnoj izložbi u Galeriji Kolarčevog narodnog univerziteta.“

Povezane vesti - INTERVJU IVANA ŽIVIĆ: Žudimo za slobodom

Sa raskršća se odlazi u nepoznato, odatle počinje pustolovina.

„Godine 2013. počela sam da razvijam seriju slika ’Raskršća’. U njoj sam vizuelno apstrahovala velike svetske raskrsnice, petlje, praveći apstraktne geometrijske forme koje su posmatraču postavljale pitanja ’Da li smo na pravom putu?’, ’Kuda dalje?’. Nakon bogate izlagačke aktivnosti sa ovom serijom, ja se i dalje pitam kuda idemo, ali sada kroz slike koje za motiv imaju stepenice. U njihovim čistim minimalističkim formama prikazan je samo segment skalina, koji posmatraču ne nudi pogled u ono što dolazi ili pak pogled ka onome što je bilo, već od njega iziskuje da razmisli gde se nalazi u datom trenutku i kuda ide. Zbog toga je i naziv aktuelne izložbe u Prodajnoj galeriji Beograd sa ovom serijom slika ’Quo vadis?’.“

Studije na Fakultetu digitalnih umetnosti daju dodatni pečat u Vašem slikarskom rukopisu.

„Oduvek me je fascinirala moderna umetnost i nove tendencije. Upravo zbog toga nakon osnovnih studija slikarstva upisujem doktorske studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, na Odseku digitalne umetnosti. Iz ovih studija proističe moja ljubav prema dizajnu, a moja umetnost se podiže na jedan novi nivo. Intenzivno istražujem digitalnu sliku i pravim sinergiju sa tradicionalnom. Zbog toga moje slike izgledaju kao da su digitalni printovi, a ne slikane četkicom po platnu na tradicionalan način.“

Povezane vesti - INTERVJU MILOŠ FILIPOVIĆ: Beogradski alhemičar

Razvojem linearnog i bojenog sloja slike početna asocijativnost slabi, ali  jača utisak dinamizma i energije unutrašnjeg polja slike.

„Kroz svoju umetnost istraživala sam različite odnose likovnih elemenata. Bavila sam se formom, bojom, prostorom…  U seriji slika ’Svetlosti vitraža’ akcenat je bio na koloritu. Te slike su veoma slikovite i nadahnjujuće upravo zbog svojih jarkih boja. Nasuprot njima prve slike ’Raskršća’ bile su gotovo monohromatske, jasnih formi i veoma mirne. Želeći da ih probudim, radikalno sam u njih uvela forme intenzivnog kolorita. Ovim su slike oživele i kao da su dobile jak input adrenalina. Forma je prešla u drugi plan, boja postala dominantna, a slika plenila i isijavala energijom. Publika preferira ovakva dela jer nadahnjuju optimizmom, a ja sam sa druge strane u večitoj borbi između te dve dualnosti - kolorističkog minimuma i kolorističkog maksimuma.“

Beli i sivi putevi koji se prepliću na crnom mat tonu imaju sugestivnost nečeg vitalistički pokretljivog. 

„Volim da istražujem kontraste, da suočavam tamne i svetle površine. Poput nekog modernog Karavađa pomoću kjaro-skuro tehnike oživljavam svoje slike. Volim da ih prevedem u crno-beli odnos i posmatram šta se dešava. Skoro u svakoj seriji slika poput mantre ponavljam ovaj postupak. Jedan od mojih omiljenih slikara, Zagrepčanin Julije Knifer veći deo svog slikarskog opusa zasnovao je na odnosu crno-belog i baš zbog tog jakog kontrasta njegove slike ne miruju, one su žive i poput Kalderovih skulptura trepere ispred nas. Upravo on me je nadahnuo i pokrenuo da ovu igru svetlih i tamnih površina provlačim kroz svoje slikarstvo.“ 

Povezane vesti - INTERVJU MAJA HERMAN SEKULIĆ: Ambasador srpske kulture

Osobenom imaginacijom izgrađujete svet harmonije, a emocije u Vašem slikarstvu su činilac stvaranja i trajanja, kojima želite da sačuvate svoju dušu od neželjenih dodira umetnosti – new agea.

„Pre deset godina preminuo je moj otac, slikar Goran Gvardiol. Nekako prirodan način da se iznesem sa duševnim bolom bio je da se okrenem umetnosti koja me je odvela u sfere pejzažnog slikarstva. U toj seriji nazvanoj ’Predeli duše’ slikala sam imaginarne predele u koje sam inkorporirala figure sa očevih slika i na taj način se okrenula samoisceljenju. To je bio moj new age, moja meditacija.“

Različiti elementi dolaze do izražaja kao delovi koji ne nanose štetu jedni drugima, najdrastičniji kontrasti ne dovode do rušenja celine. 

„U seriji slika ’Svetlosti vitraža’ suočavam forme i bojene kontraste, pravim igru različitosti koja vodi do sinergije. Koloristička teorija govori o tome da svaka boja zavisi od svoje okoline. Ona utiče na to kako ćemo doživeti neku boju, kako će nam ona na svetloj, odnosno tamnoj pozadini izgledati, da li će je okolni kolorit istaći ili ublažiti. Upravo na ovim zakonitostima gradila sam seriju ’Svetlosti vitraža’ želeći da kompoziciju punu kontrasta dovedem do harmonične celine.“

Vaša nova serija slika, imenovana “Quo vadis”, kao ključni motiv ima stepenice i potvrđuje fasciniranost za savremeno, kako u formi tako i u izražaju.

„Oduvek sam bila fascinirana modernim u arhitekturi. Moja prva slikarska faza inspiraciju pronalazi u blokovima Novog Beograda, kao i moja poslednja izložba digitalnih printova ’Arhitektonske imaginacije’, prikazana u Malom likovnom salonu u Novom Sadu u oktobru ove godine.

Arhitektura i geometrija za mene su večito nadahnuće, s toga sam i najnoviju seriju slika pod nazivom ’Quo vadis?’ gradila na elementu stepenica. Njih u ovoj seriji slika ogoljavam i svodim na suštinu, čime od stepenica pravim geometrijske forme koje se nalaze u neodređenom prostoru. Prikazujem samo njihov deo, koji nema ni početak ni kraj, već samo suštinu.“

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .