Intervju Miroslav Aleksić: Novi vek je namenio poeziji bedno mesto

Miroslav Aleksić je jedan od osnivača Društva novosadskih književnika. Sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu „Trag“, urednik je tribine „Savremeni čovek i savremeni svet“ u Matici srpskoj, njegove pesme su prevođene na ruski, engleski, slovački, rumunski, makedonski i rusinski jezik i objavljene u tridesetak antologija i izbora poezije u Srbiji i inostranstvu. U Moskvi, u izdanju izdavačke kuće „Garaks“, 2017. godine objavljena je knjiga izabranih pesama „Labirint“ u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog, a pred čitaocima će se uskoro naći i njegova šesta pesnička knjiga „Arapski kapričo“, u izdanju „Arhipelaga“.

Svi pesnici su nekad bili deca. Neki to ostanu do kraja. Kako počinje Vaša priča?

„U detinjstvu se oblikuje svaka crta čovekovog karaktera. Odmah se vidi koliki će mu biti dah, kakva i kolika volja, koliko će voleti i patiti. Nova duša upoznaje svet, navikava se na njega. Ja sam svet ugledao u Vrbasu, na dnu Panonskog mora, u srcu Bačke. Prohodao ispod stoletnih divljih kestenova, dudova, bagremova i bođoša. Nadisao se i najeo prastarog lesa, prašine koja liči na najfiniji puder, samo lepše miriše. Kad iskusni domaćini Bačvani i priučeni paori, proleteri, kolonisti iz nikšićkog sreza, puste guske u pašu po ulicama i dubokim jendecima i kad opasni gusani zamahnu ogromnim krilima, dignu se oblaci prašine iz koje se plavokosi dečak Miroslav samo nazire, što bi grafičari rekli – u rasteru. Prve tri godine sam živeo u patrijarhalnoj zajednici, u velikoj staroj kući u kojoj je stanovala moja uža porodica, ali i đed Nikola, i stričevi sa svojim porodicama. U takvoj zajednici deda nije bio neko o kome se razmišljalo kao danas u koji će ga starački dom smestiti, nego neko kome su sinovi iako zaposleni, što bi se reklo svoji ljudi, polagali račune. A bio je lep, plavook, uspravan, okošt, pravi gorštak, sa štucovanim brkovima, blage duše. Sećam se da je najviše vremena provodio u kafani, kako valja, s ljudima, i da to tada nije bio porok nego se tako zapravo održavao renome.

Moji sestra i brat, u to vreme već u višim razredima osnovne škole, uporno i sa puno volje bavili su se mojim obrazovanjem. Nisam imao ni četiri godine kada sam čitao latinicu i ćirilicu, s lakoćom koristio geografski atlas, znao sve glavne gradove država, dužine reka, visine planina. Puno pesama sam govorio naizust. Pričao bih začuđenim starcima ko je, kako i gde ubio Džona Kenedija. I ko je onda ubio ubicu. U novosadskom ’Dnevniku’ je izašao mali članak sa fotografijom grguravog dečaka pod naslovom ’Vrbasko čudo od deteta’. I danas čuvam to parče sada već žute novinske hartije.“

Kako izgledaju Vaša prva čitalačka iskustva? Postoje li knjige koje su Vas trajno odredile i vezale za literaturu?

„Glavni junak Geteovog romana ’Godine učenja Vilhelma Majstera’ kao dečak dobija na poklon malo lutkarsko pozorište. Taj dečji teatar je jedna volšebna kutija u kojoj su i scena i kulise i rekvizita i mogućnost da se u igri sve to osvetli i oživi. Divna igračka zapravo je prva i možda presudna stanica na putu razvoja glavnog junaka u ovom obrazovnom romanu. U mom detinjstvu ulogu tog džepnog pozorišta odigrale su dve knjige iz kućne biblioteke: ’Zmajeva pevanija’ i ’Srpske narodne epske pesme’, jedna veoma stara knjiga koja je davno pre nego što je dospela u moje ruke ostala bez korica. Pre nego što sam pošao u školu, čitao sam te pesme i učio ih napamet, tačnije one su me prožimale do srži. Rastao sam u bajkovitom prostoru između nenadmašne mašte i čudesnih laži Zmajevog Cige koji hvali svoga konja i sile i obesti age od Ribnika protiv koga ustaje šesnaestogodišnji Ivo Senković odmenjujući ostarelog oca na megdanu. Prvi Odisej koga sam upoznao bio je Stojan Janković, koji se iz carigradskog ropstva vraća na svoju Itaku u Ravne Kotare, a prva i najlepša Penelopa, ljuba njegova, adamsko koleno.“

Kako se od posvećenog čitaoca postaje pesnik? Postoji li neki izuzetan trenutak, neki poseban splet okolnosti?

„U gimnaziji sam pisao pesme i prve objavio u listu ’Mladi  dani’. Čitao sam mnogo. Sećam se, plakao sam dok sam čitao poglavlje o sahrani dečaka Iljuše Snjegirjova u ’Braći Karamazovima’. Kao kiša. Bila je duboka noć. Nisam mogao da prestanem ni da čitam ni da plačem. Naročito ono o daći, kad jedu palačinke za Iljušinu dušu. Moje okruženje i porodica nisu bili ukorenjeni u veri. Neke su se žene onako za sebe u tajnosti molile Bogu. Muškarci su imali pametnija posla. Ovde-onde tragovi nekog božićnog ili uskršnjeg obreda. Siromašno! Sa sigurnošću bih mogao da kažem da sam hrišćanin postao čitajući Dostojevskog. Moj maturski rad bio je na temu dobra i zla u njegovom delu. Osamdesetak gusto kucanih strana, čitava knjiga. Predao sam ga svom uvaženom profesoru književnosti Krstu Bajoviću. Tako sam se oprostio od gimnazije.“

Pročitajte još: Intervju Vesna Antonić - Platna zaboravljene slobode

Smatraju Vas samosvojnim pesnikom bez izrazitih poetičkih uticaja i uzora.

„Iz onoga što su o mojoj poeziji pisale moje uvažene kolege pesnici i kritičari mogle bi se izvući dve ključne teze: da je reč o pesniku kulture i o poeziji ironijskog, ili intelektualnog lirizma. To je pesništvo jednog prenapregnutog spoja ironijskog i lirskog, koji u toj napetosti postiže ono što ja vidim kao smisao poetskog. Zanimljivo je, to sam već negde istakao, da su u tom smislu moji pravi pesnički uzori Servantes i Kafka, koji su ostali upamćeni kao veliki prozni pisci. Njima prozni prosede omogućuje širi prostor za maestralne izlete u grotesku i sarkazam. Sažetoj strukturi pesme bliži je fini a zapravo paradoksalni spoj poljuljane egzistencije i uzvišenog cilja. Ilustracije radi, uzimam par stihova iz pesme ’Vitez od Manče’, u kojoj se moj lirski subjekat divi Servantesovom junaku i mom pretku: ’Eh, kako je taj prezirao udarce/ čak i kada je telo bilo umorno/ od nerazumevanja’.“

Više pročitajte u novom broju Ekspresa koji je već na kioscima.